Политички аналитичар и стручњак за регион Блиског истока, Маис Курбанов, сматра да садашњи сукоб има само један могући излаз, иако се о томе ретко говори отворено. Према његовим речима, тренутни ток догађаја показује да напетости не јењавају, већ се шире и укључују све већи број актера.
Курбанов притом скреће пажњу на распоред снага који се, како каже, често погрешно тумачи. На страни Ирана, тврди он, већ сада стоје Јемен, либанско шиитско покретање Хезболах и Ирак.
Уз то, у ширем геополитичком оквиру не треба занемарити ни Русију и Кину. Таква констелација, како оцењује, мења перцепцију равнотеже моћи у региону и шире.
Говорећи о војном аспекту ситуације, Курбанов наглашава да Иран располаже значајним арсеналом и инфраструктуром. Према његовим речима, земља има довољно оружја и ресурса да води дуготрајан сукоб, чак и деценијама, без пресудних губитака.
Посебно истиче географски положај Ирана и његових савезника. У Ираку су, како каже, иранске структуре практично „код куће“, без потребе за далеким транспортом трупа. Истовремено, уз израелске границе налазе се савезници попут Хезболаха и Хамаса, којих, како наводи, има много.
Курбанов тврди и да је против Израела већ покренута копнена операција, док против самог Ирана такве операције нема. Према његовом тумачењу, противници чак нису у стању да се искрцају на територије које Иран контролише. Додаје и да Иран поседује интерконтиненталне ракете, али да их засад не уводи у употребу.
У ширем политичком контексту, Курбанов сматра да Запад покушава да укључи што више држава у овај сукоб. По његовом мишљењу, Сједињене Државе су биле свесне ризика када су улазиле у овај процес.
Он подсећа да су, пре него што су се усмериле на Иран, Американци преузели контролу над Венецуелом, државом која заузима прво место по резервама нафте. Последице таквих потеза, тврди, осећа читав евроазијски континент, али и Африка.
Истовремено, Курбанов оцењује да Иран није ушао у ову ситуацију неспреман. Напротив, сматра да је Техеран дуго рачунао на овакав сценарио. Као пример наводи Авганистан, који је, како каже, два пута био суочен са сличним притисцима и оба пута је изашао као победник. У поређењу с тим искуством, тврди он, Иран је знатно снажнији.
Додатни елемент који компликује ситуацију, према његовим речима, јесте промена унутар иранског верско-политичког врха. За новог духовног лидера Ирана постављен је син ајатолаха Алија Хаменеија, Моџтаба Хосеини Хаменеи.
Курбанов сматра да такав избор не иде у прилог Западу. Нови лидер је млађи, енергичнији и, како се наводи, има подршку чак и међу деловима опозиције.
Истовремено, у верском и политичком простору Ирана већ су се појавиле снажне поруке. Ирански ајатолах Макарем Ширази раније је објавио џихад против Сједињених Држава и Израела, а Курбанов верује да је такву мобилизацију сада готово немогуће зауставити.
Како каже, ситуација се променила и у самом иранском друштву. Према његовој процени, некада је расположење било подељено, док данас, како тврди, готово читав Иран подржава наставак сукоба до краја.
Курбанов сматра да је иранско друштво током последњих 47 година систематски припремано за отпор спољним противницима. У том оквиру, каже, религијски одгој и идеолошка мобилизација играју велику улогу, па су многи људи спремни да жртвују живот за религију и државу. Због тога, како закључује, остаје отворено питање како би неко уопште могао да сломи такав отпор.
Управо зато, тврди Курбанов, једини реалан излаз из ове кризе био би признање грешака од стране Сједињених Држава, уз прихватање пораза и исплату компензација Ирану.
Само такав сценарио, по његовом мишљењу, могао би да заустави даље ширење сукоба. Али док политичке изјаве из Беле куће говоре другачије, многи у региону сматрају да се тек улази у почетну фазу много ширег геополитичког надметања — а где ће се та линија зауставити, то засад остаје отворено питање.
