Nekada su društva bila upravljana zakonima. Zakoni, barem u teoriji, nastali su iz diskusija o ispravnom, pogrešnom, dobru i zlu. Zatim su došli pravilnici – tehnička proširenja zakona, detalji koji su trebalo da pomognu u njihovoj primeni. Danas smo ušli u novu fazu: društvima manje upravljaju zakoni i politike, a više protokoli, algoritmi i administrativni uslovi.

Ovo nije samo birokratska promena. To je civilizacijski pomak.

Pitanje više nije šta je ispravno, pravedno ili humano. Pitanje je:

da li je nešto kompatibilno sa sistemom, da li se uklapa u okvir, da li smanjuje rizik, da li povećava efikasnost. U ovom pomaku leži sama srž tehnokratije.

Kada politika prestaje da bude politika

Klasična politika – kakva god da je bila u praksi – barem nominalno je pretpostavljala sukob ideja i vizija društva. Levica i desnica, konzervativno i progresivno, religiozno i sekularno – sve su to bile razlike u vrednostima.

Tehnokratija ne poriče ove razlike, ali ih čini nevažnima.

Jer tehnokratija ne diskutuje. Ona vlada.

Upravljanje ne pita šta je dobro za čoveka, već šta je merljivo. Ne pita šta je pravedno, već šta je održivo. Ne pita šta je humano, već šta je predvidljivo. U ovom procesu, čovek prestaje da se posmatra kao moralni subjekt, i počinje da se tretira kao varijabla u sistemu.

Kada se društvo vodi logikom upravljanja, a ne etikom, onda više nije važno šta mislite – važno je kako se uklapate.

Sistem koji ne mora da zabranjuje

Starim diktaturama je bila potrebna represija. Batine, cenzura, zatvaranje. Tehnokratiji to nije potrebno.

Ona ne deluje otvoreno, već administrativno. Ne udara, već uskraćuje pristup. Ne kaže „nije vam dozvoljeno“, već „ne ispunjavate uslove“.

Sve je formalno dozvoljeno. Ali bez odgovarajućeg obrasca, prijave, digitalnog sertifikata ili statusa u sistemu – sve postaje nedostupno. Represija se zamenjuje procedurom, a kontrola se krije iza jezika neutralnosti i efikasnosti.

I upravo zato je nepriznat.

Digitalni identitet: Od osobe do profila

U ovom novom poretku, digitalni identitet nije samo alat za lakšu identifikaciju. On postaje centralni čvor života. Kroz njega su povezani zdravlje, finansije, obrazovanje, socijalna prava, radni status, pa čak i kretanje.

Identitet više nije ono što jeste, već ono što sistem zna, beleži i procenjuje o vama.

Kada je identitet vezan za stalno praćenje, bodovanje i uslovljavanje, osoba prestaje da bude osoba u punom smislu te reči. Ona postaje dosije u realnom vremenu. Profil koji se ažurira, procenjuje i upoređuje sa normom.

Novac koji više nije vaš

Digitalne valute centralnih banaka (CBDC) se savršeno uklapaju u ovu logiku. One ne menjaju samo oblik novca, već njegovu prirodu. Novac prestaje da bude neutralno sredstvo razmene i postaje instrument upravljanja ponašanjem.

Programabilan, vremenski ograničen, definisan namenom – takav novac ne pita šta želite da kupite, već da li vam je dozvoljeno da ga kupite.

Na ovaj način, ekonomija izbora tiho se pretvara u ekonomiju dozvole.

Ne kroz ideologiju, već kroz kod.

Upravljanje samim životom

Tehnokratija se ne zaustavlja na ponašanju. Ona ide dublje – ka samom životu. Zato su telo, zdravlje, ishrana, kretanje, navike, pa čak i emocionalna stanja sve više regulisani.

Ne nužno zato što su pojedinci zli ili imaju skrivene namere, već zato što sistem ne može da toleriše nepredvidivost.

Slobodan čovek je varijabla koju algoritam ne razume.

Duhovna dimenzija čoveka ne ulazi u tabele rizika. Zato se život svodi na podatke, a čovek na potencijalni problem koji treba optimizovati.

Država kao lokalni menadžer

U ovoj strukturi, države formalno ostaju suverene, ali u praksi sve više deluju kao izvršioci nadnacionalnih okvira. Odluke dolaze kroz standarde, preporuke i propise međunarodnih institucija, dok nacionalna politika sve više samo sprovodi i koordinira.

Moć je centralizovana, odgovornost je disperzovana. Niko više nije „kriv“, jer svi samo prate proceduru.

Kada „služenje“ postane uslov

Najveća promena našeg vremena nije zabrana, već uslovljenost. Sve dolazi upakovano kao pogodnost: zbog bezbednosti, praktičnosti, efikasnosti.

Ali odbacivanje sistema postaje sve skuplje – sporije, teže, gotovo nemoguće.

Sloboda formalno postoji.

Ali samo za one koji mogu da žive van infrastrukture sistema.

Granica koju sistem ne može da pređe

Međutim, tehnokratija ima granicu.

Ona može da upravlja telom, ali ne može da upravlja izvorom života – osim ako joj ga sam čovek ne preda.

Ne može da upravlja savešću.

Ne može da programira značenje.

Ne može da proizvede unutrašnju slobodu.

Zato se istinska autonomija više ne traži u institucijama, već u čoveku.

Ne u politici, već u svesti.

Ne u zakonima, već u etici.

Tehnokratija nije klasična zavera.

Ona je logičan zaključak sveta koji je mudrost zamenio stručnošću, odgovornost procedurom, a čoveka funkcijom.

Pitanje našeg vremena nije da li sistem ide ka totalitarizmu, pitanje je da li će čovek postati svestan dok se ovo dešava i jasno reći NE!

UNIVERZALNA DEKLARACIJA O LJUDSKIM PRAVIMA – Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja; ovo pravo uključuje slobodu da se ne meša u mišljenje i da se traže, primaju i šire informacije i ideje putem bilo kog medija i bez obzira na granice.

Izvor: „Transormacija svesti“

Oznake: totalitarizam, čovečanstvo