Понуда за Јужни ток 2.0. казује нам да, иако смо слабији него икад до сад, и тренутак је бољи него икад.

Није Владимир Путин ни стигао да преко Виктора Орбана јавно обавести партнере некадашњег Јужног тока да их није напустио и да им понуди Јужни ток 2.0, а линија новог гасовода већ је била исцртана. Исцртали су је Американци новом линијом дестабилизације. Елем, у Мађарској већ месецима траје операција рушења Виктора Орбана, који се за сада изванредно држи.

Србији се претећи проблеми отварају готово на дневном нивоу, и иза већине њих стоји давно припремљена мајданска инфраструктура. (Чини ми се трагичним да добар део патриотских снага не уме истовремено да критикује власт и уочава ове трендове, него радије једно од то двоје превиђа.) Нова на линији дестабилизације је Македонија, која би могла да буде кључна земља Јужног тока 2.0, где амерички клијенти покушавају да оборе владу Николе Груевског.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Груевски, који је на власти још од 2006. године, премијер је постао у земљи коју су потпуно и искључиво прекрили Американци, тако да није могао да дође на то место без њихове воље. Временом, међутим, Груевски, македонски националиста, као да је почео да схвата да иза све чешћих помињања „Велике Албаније“ стоје његови ментори, утолико више што је та идеја у европским престоницама, чак и оним највећим, будила подозрење. Паметном човеку није требало двапут да размисли и схвати да ће на олтар „Велике Албаније“ најпре бити положена његова земља.

И већ пре неке две-три године Груевски се појављује као накнадно заинтересован да један крак Јужног тока из Србије или Бугарске (он је више навијао за крак из Србије) буде извучен до Македоније. Тешко да је ту могло да буде само речи о енергетској безбедности његове двомилионске етнички подељене земље. Радило се, наравно, и о њеном геополитичком позиционирању, а то ће рећи и о њеној стабилности.

Македонија тада није била важна земља на траси Јужног тока, и зато се чинило да захтев Груевског нити је импресионирао градитеље гасовода нити је побудио велико подозрење његових противника. Све док Јужни ток није пропао, чиме се – уз све пратеће драматичне догађаје са Украјином и оживљавањем хладног рата – показала његова геополитичка вредност.

Наиме, ако је пре седам-осам година на Балкану и у Централној Европи и било могуће замислити да нека земља има цев Јужног тока а да остане у орбити Вашингтона и Брисела, данас више није, чак ни за Мађарску, чланицу ЕУ и НАТО. Отуда је Путинова идеја о градњи Јужног тока 2.0. (Русија – Турска – Грчка – Македонија – Србија – Мађарска – Аустрија…) упалила рефлекторе над маленом Македонијом, а Груевског отворила као европског лидера о коме ће се ове године више причати него у свих претходних девет, колико је на власти.

Рекло би се да Путин није објављивањем Јужног тока 2.0. случајно освежио свој утицај на Балкану тек после Минска. Са преговора о Украјини, на којима за њега није било губитничке варијанте, Путин је изашао са најмање три европска дужника. Прва два су Меркелова и Оланд, који у својој паници од европске кризе и светског рата могу Путина до миле воље да сматрају кривцем, али не могу да порекну да је он део решења. За то време, све што их је сналазило из Америке било је искључиво у функцији проблема, и никад решења.

Дужник му је и мучени Порошенко, кога је окончавањем акције у Дебаљцеву могао да прецрта за сва времена. Уместо тога, Путин му је омогућио да Украјина види управо Порошенка као човека који извукао борце из новоруског џепа, док је Дебаљцево, како је и ред, остало у Новорусији.

Све је то Американце у Европи довело у неку врсту дефанзиве: у њиховим рукама још увек су сва она драстична решења, попут наоружавања Украјине или слања исламистичких бомбаша у европске престонице. Али таква решења данас су више него јуче двосекли мач: она могу да побуде жељену реакцију, али у неком моменту и нежељену, посебно у ситуацији кад се Вашингтон у Европи лишио оног дипломатског веза који подразумева повлачење малих ефективних потеза. Цео тај простор данас је остављен Путину.

Американци отуда у Европи и на Балкану нису више оно што су били пре годину дана, да не поредимо са оним што су били пре десет. У то време Орбан, колико год велики борац, не би издржао ни месец дана, а Груевски би пре скочио кроз прозор него што што би урадио нешто мимо воље Вашингтона. Да и не разматрам, ако би и урадио, колико би поживео после тога.

Америчке слабости нису мање видљиве ни у Србији. Од Минхенске конференције наовамо избројао сам равно седам америчких функционера – од најтеже артиљерије Бајдена и Нуландове, па до суптилно циничног Кирбија – који су обрађивали српске шефове да им не падне на памет Јужни ток 2.0. са свим што уз то иде. Подсећања ради, кад је требало да Београд убеде да потпише Бриселски споразум, било је довољно да се овде појави онај заменик помоћника или помоћник заменика, не сећам се више.

Посебно је била упечатљива епизода између Бајдена и Вучића у Минхену, у којој је Обамин потпредседник решио питање српске енергетске безбедности. Реч је, наравно, о оном чувеном америчком течном гасу, који ће бити бродовима допремљен у Хрватску и за који овдашњи медији пете колоне тврде да је пет пута јефтинији од руског. Србија ће цевоводима гас преузимати из Хрватске.

Занимљиво је да су Американци исто то пре готово деценију нудили Пољацима, наравно, под условом да не пристану да Северни ток прелази преко њих. Пољаке, какви већ јесу, није требало двапут наговарати да кваре посао Русима, тек резултат је био да су отказали гасовод, да им амерички гас никад није стигао и да се лакомисленој Варшави после тога смејала цела Европа. И да данас користе руски гас по цени да вероватно двапут обилази земаљску куглу док им стигне из Русије.

То што америчког гаса за Србију нема нити ће га бити не значи да Бајденова понуда Вучићу није озбиљна. Она суштински гласи: знам да знаш да од америчког гаса који ћу ти сад понудити нема ништа, али баш бих волео да стиснеш и кажеш ми да не верујеш у то. Оно у шта свакако треба да верујеш јесте да је Хрватска шеф твог региона, и да тако треба да читаш ову глупу причу о терминалу на Крку. Не сањај ни о каквом региону на истоку, никаква Грчка, Македонија, Бугарска, Русију да не помињем. И, да, као што ће запад твог региона бити Хрватска, на (југо)истоку он ће бити ограничен Албанцима. Уверен сам да Србија има лепу будућност између Хрватске и Албаније, посебно у поређењу са алтернативама које сам спреман да ти предочим ако ти се ово не допада.

Нисам био тамо, али, ако није било баш овако, није било ни много другачије. Проблем је, међутим, што се тако не разговара ни са ким, чак ни са сломљеном Србијом. Не сумњам да је Вучић рекао Бајдену како је то сјајна идеја, али и да је по Орбану у Суботици, вече пре Путиновог доласка у Будимпешту, рекао да рачунају на Србију у Јужном току 2.0. Па ко пре стигне.

Да се тако више не разговара ни са Србијом, показао је и исход преговора са Есмарком. Иначе, веома добро замишљено: Кирби је овде Вучића убедио да је Есмарк сигуран купац Смедеревске железаре и да ће послати добру поруку ако растера остале интересенте, посебно руске. А онда је, претпостављам, јавио Есмарку да је ствар завршена и да сад они наступају. Ови су опет разумели да је ствар заиста готова и дошли са понудом која стаје у једну реченицу. Дакле, сав будући губитак у Смедереву иде на рачун Србији, сав будући добитак иде на рачун Есмарку. Није, на крају, без значаја да је понуда одбијена, утолико пре што је Србија претходно прихватила много сличних америчких понуда, посебно политичких.

Наравно, не треба из тога извлачити никакве закључке о српском заокрету. Али треба да, колико год да нас ка заокрету не предводе лидери Србије, а ни опозиција, управо тамо гурају и прилике и нужда.

Прилике кажу да Србија која би рекла „не“ и почела да мисли у сопственом интересу данас не би била усамљено европско острво, већ део тренда који прети да буде општи. Русија, Турска, Грчка, Македонија, Мађарска, Словачка, Чешка, Шпанија, у некој мери Немачка, Аустрија и Француска – све су то данас центри европског отпора америчкој хегемонији, на разне начине, не сви у пуној мери, али свако у растућој. Део наших прилика јесте и у опадајућој снази Америке, коју Украјина није ицрпела ресурсно, али јесте политички, иначе не би Европу ставила пред тако драстичан избор да одлучи хоће ли да је изнутра уништи Америка или мисли како је боље да је спали Русија.

Са данашњим европским избором Србија живи две деценије, тако да смо од силне жеље да постанемо Европа дошли дотле да је Европа постала Србија. Није, другим речима, данашња понуда – која се кристалише у одлуци између Јужног тока 2.0. и Бајденовог Хари Потер гасовода – таква да нам једна страна нуди сто нечега, а друга, рецимо, 105. Једна понуда отвара нам врата да се полако чупамо како знамо и умемо – не без ризика свакако – а друга нам нуди регион са Хрватском и Албанијом и прети нам уништењем ако је одбијемо. Била би то тешка и озбиљна дилема када прилика која нам се нуди – ова друга – не би била иста као и казна којом нам се прети ако одбијемо. Овако, дилема није озбиљна, али, нема сумње, и даље јесте тешка.

Математика је једноставна: кад су понуда и казна исте, пристанак на понуду значи да наше испоручивање захтева може да иде дотле док можемо да их испоручујемо. Кад више физички не будемо могли, захтеви неће престати, само што ће тада бити преузети у виду казне, а не нашег испоручивања захтева.

Речју, иако смо слабији него икад до сад, и тренутак је бољи него икад. То не значи да је време да лудујемо, али значи да је час за сакупљање снага. Како год, не можемо се извући, а да не прођемо кроз топлог зеца, кога нам ваља преживети. И, наравно, важно је разумети да Јужни ток 2.0. није ствар између власти и опозиције јер опозицију немамо, већ само претенденте на власт. Ово је много већа прича, историјска, и због ње и у власти, и у опозицији, и на много ширем фронту од тог тек треба да се изнова поделе карте.

Ваљда се нећемо уплашити кад видимо да смо извукли карте којима се партија може добити.

(Нови стандард)

Oznake: Južni tok 2, geopolitika, Makedonija, Rusija, SAD, Srbija