Pročitaj mi članak
Иако у паду, амерички утицај у Латинској Америци опстаје у Колумбији која се истиче као стални бедем америчких империјалних интереса:
1) Колумбија потписује споразум о слободној трговини са САД-ом
2) Осигурава САД-у седам војних база и прихвата хиљаде америчких против-побуњеничких војних савјетника.
3) Сарађује у изградњи великих паравојних одреда смрти, припрема их за прекограничне нападе против „заклетог непријатеља“ Сједињених Држава – Венецуеле .
Колумбијске владајуће олигархије су се и војно одупрле таласу масовних демократских и националних друштвених побуна које су осигурали изборне победе социјалиста у пост-неолибералним државама: Бразилу , Аргентини, Венецуели, Еквадору, Боливији, Парагвају и Уругвају .
Док Латинска Америка креће према регионалним интеграцијама, заобилазећи САД, Колумбија кроз билатералне споразуме јача своје везе са САД-ом. Док Латинска Америка смањује своју зависност од америчких тржишта, Колумбија проширује своје пословне везе. Док Латинска Америка смањује своје војне везе с Пентагоном, Колумбија их проширује.
Док Латинска Америка иде ка већој социјалној укључености и повећава порез страним мултинационалним корпорацијама, Колумбија спушта порезе на добит великим бизнисменима. Док Латинска Америка проширује обрадива земљишта и поклања их руралном становништву , Колумбија расељава више од 4 милиона сељака, а све у склопу амерички „дизајниране“ спаљене земље и против-побуњеничке политике.
У Колумбији влада непоколебљива покорност америчким империјалним интересима, укорењена у неколико великих дугорочних програма разрађених у Вашингтону .
Године 2000. председник Бил Клинтон се залаже да САД издвоје 6 милијарди долара за против-побуњеничке програме (План Цолумбиа), план који увелико јача брутални репресивни капацитет колумбијске елите у суочавању с покретима побуне сељака и радника .
Уз оружје и обуку, амерички специјалци и идеолози улазе у Колумбију и раде на јачању војних и паравојних терористичких операција – усмерених првенствено на уништавање политичке опозиције и цивилног друштва, друштвених покрета и врше атентате на активисте и лидере опозиције и новинаре.
Амерички послушник Алваро Урибе, покровитељ нарко-картела и персонификација немилосрдног вазала Западног царства, постаје председник током „демократских промена“ које су спроведене уз помоћ водова смрти .
Председник Урибе додатно милитаризује колумбијско друштво, успева уништити покрете цивилног друштва и сломити сваку могућност народног демократског препорода или отпора, какви се појављују широм Латинске Америке.
Хиљаде активиста, синдикалиста, радника, бораца за људска права и сељака су убијени, мучени или су завршили у затворима .
Колумбијски састав комбинује коришћење паравојних скупина (ескадрона смрти), разбија локалне и регионалне синдикате и сељачко противљење. Све се то чини модернизацијом и омасовљењем војске (преко 300.000 војника) у борби против народних устанака, те пражњењем села од побуњеничких симпатизера .
Милијарде долара од трговине дрогом формирају „финансијски лепак“ којим се додатно јача већ ионако чврста везу између олигарха, политичара, банкара и америчких војних саветника, стварајући тако застрашујућу хигх-тецх полицијску државу, која се граничи с Венецуелом, Еквадором и Бразилом, земљама са значајним и масовним народним покретима .
Иста државна машинерија терора која је десетковала демократске друштвене покрете истовремено је спречила промицање опозиције и њено учествовање у фази „успелих избора“, што је постало заштитни знак Колумбије, баш као и имиџ земље – „демократије ескадрона смрти“.
Избори се одржавају под контролом мреже војних база, где ескадрони смрти и трговци дрогом у окупираним градовима и селима застрашују, тероришу и на тај начин делују на „бирачко тело“. Једини сигурни протест у тој репресивној атмосфери је бирачка апстиненција .
Изборни резултати су унапред предодређени: олигарси никада не губе у „деатх сqуад демократијама“, јер су они најпоузданији вазали Западног царства.
Кумулативни учинци деценију и по дуге, крваве чистке колумбијског цивилног друштва од стране председника Урибеа и његовог наследника Сантоса успешно су отклонили опасност од сваке изборне опозиције .
Вашингтон је постигао свој идеал: стабилна вазалска држава; велика и послушна војна олигархија везана за интересе америчке корпоративне елите и чврста контрола изборног састава, који никада не допушта избор правог противника.
Колумбијски избори одржани у марту 2014. бриљантно илуструју успех америчке стратешке интервенције у сарадњи са олигархијом: огромна већина бирачког тела – више од две трећине – не излази на бирачка мјеста.
Међу онима који су гласали, десет посто гласача убацује или прецртане или празне гласачке листиће.
Апстиненција бирача је била посебно висока у руралним подручјима и подручјима радничке класе, који су иначе објекат државног терора .С обзиром на интензивну државну репресију, већина бирача закључује како нема аутентичне демократске странке која ће имати било какве шансе и тако одбијају да дају легитимитет изборном процесу.
Тридесет процената оних који јесу гласали, припадају углавном урбаним средњим и вишим слојевима друштва. Становници у неким руралним подручјима, онима у потпуности под контролом нарко-картела и војске, јесу приступили гласању, но у тим подручјима је оно обавезно.
Од укупно 32 милиона бирача у Колумбији, 18 милиона је било суздржано, а осталих 2,3 милиона даје прецртане гласачке листиће. Две доминантне олигархијске коалиције, на челу с председником Сантосом и бившим председником Урибеом, добијају само 2,2 милиона и 2,05 милиона гласова. У тој изборној фарси странке левог центра и левице остварују мизеран резултат.
Колумбија, високо милитаризована вазалска држава САД-а игра стратешку улогу у плану Вашингтона да поновно освоји Латинску Америку. Две деценије терора и војни програми финансирани милијардама америчких долара јамче да Вашингтон неће наићи на значајну опозицију у парламенту или председничкој палати у Боготи. То је оштар, барутом и крвљу помешан мирис успеха америчке политике, а насиље заштитни знак ове вазалске државе .
Колумбија се претворила у одскочну даску за лансирање проамеричког централизованог блока и војног савеза у поткопавању Венецуеле и Боливијског регионалног савеза, као што су АЛБА и ПетроЦарибе, али и националне сигурности суседне Венецуеле. Богота ће покушати да утиче на суседне режиме гурајући их у загрљај америчког царства против Венезуеле.
Закључак:
Велика и дугорочна субверзивна организација у Украјини и Колумбији, као и финансирање паравојних и организација цивилног друштва (НВО) омогућују Вашингтону:
1) Изградњу стратешких савеза.
2) Јачање веза с олигарсима који надзиру политичаре и паравојне насилне скупове.
3) Примена политичког терора у одузимању државне власти.
Империјалистички стратези тиме стварају модел државе лишене противника и отворене за слободне изборе међу супарничким поданичким политичким скуповима. Након спроведених државних удара, њихови дугогодишњи политички опуномоћеници у државама коју воде војне хунте и штите одреди смрти руководиоци су свих легитимних изборних састава намењених ширењу и јачању искључиво „империјалне власти“.
Вашингтон неће одустати од политике креирања нових ратова и насилних преврата. У последњих 25 година је у Колумбији убијено 3 000 активиста, челника синдиката, расељено је 4,5 милиона људи, претежно сељака, а земља им је одузета од стране војних и паравојних скупина, 9 000 политичких затвореника издржава казне на неодређено време у затворима због учествовања у ненасилним активностима усмереним против режима.
Председник Сантос је обећао окончање најдужег грађанског рата у Латинској Америци (од 1964.), обећао је да ће преговарати с ФАРК-ом (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia), а потом сваки пута одбијао предлоге ФАРК-а о примирјима или кршио постигнуте споразуме.
Да ли је могуће очекивати од Сантосове владе да ће спровести реформе руралног развоја које тражи ФАРК, а истовремено не показује вољу зауздати војне и полицијске снаге, као ни ескадроне смрти који током преговора убијају активисте. Да ли Сантос може или жели гарантовати сигурност разоружаним герилцима када и ако они уђу у политички састав, када више стотина њих прима претње смрћу?
Сантос још увек није распустио паравојне водове смрти, а као резултат тога, расељеним земљорадницима који се желе вратити на своја имања према Закону о повратку земљишта се и даље пријети. Многи су и убијени од стране паравојних банди.
Режим је у прећутном пакту с водовима смрти бившег председника Алвара Урибеа, што значи да је владин војни апарат још увек повезан с паравојним бандама, великим земљопоседницима, трговцима дрогом и богатим бизнисменима.
Нема сумње да је Сантос одавно веран политици коју је водио Урибе, а био је и његов министар обране. Сантос је свестан како његова привредна стратегија, поготово фокус на промицање трговине с Латинском Америком, а нарочито Венецуелом, увелико зависи од постизања мировног споразума с ФАРК-ом који контролише регије богате минералним ресурсима. То је можда и једини разлог који га је натјерао на потписивање споразума с ФАРК-ом, док с друге стране и даље примјењује политику силе над друштвеним покретима.
Тренутно Колумбија прима међународне донације у износу 500 милиона долара годишње. Највећи део те своте долази управо из САД-а, а сврха је финансирање паравојних група које и даље воде рат с побуњеницима.
Скраћена хронологија стратешких корака савеза САД-ЕУ у дестабилизацији Украјине
Претварање Украјине у вазалску државу је био и још је увек дуготрајан процес великих размера, који је захтевао дугорочно финансирање, индоктринацију и запошљавање кадрова , организацију и оспособљавање политичара и уличних милитаната и изнад свега, способност да се комбинује акција с политиком.
Борба моћи је за Западно царство увек борба високих улога:
1) Украјина у рукама одабраних клијената пружа НАТО савезу војну одскочну даску којом се допире равно у срце Руске Федерације.
2) Украјински индустријски и пољопривредни ресурси пружају извор огромног богатства за западне инвеститоре.
3) Украјина је стратешка регија за пробијање до Кавказа и даље према истоку.
Вашингтон је уложио више од 5 милијарди долара у стварању послушничке клијентеле, углавном у западној Украјини, поготово околини Кијева, с нагласком на групе цивилног друштва, политичке странке и њихове лидере.
Године 2004. су почетна америчка политичка улагања у промену режима кулминирала у такозвану „Наранџасту револуцију“, која инсталира краткотрајну, прелазну прозападну власт.
Међутим, ситуација се врло брзо дегенерише због великих корупцијских афера, лошег управљања и олигархијске пљачке јавних ресурса, те долази до пропасти режима.
Нови избори производе нови режим, који настоји да осигура везе с ЕУ и Русијом преко привредних уговора, задржавајући многе од особина претходног режима, пре свега бруталну ендемнску корупцију.
Након што губе путем демократских избора, САД и ЕУ опет покрећу акције организација, али с новим и радикалнијим програмом. Неонацисти кроз насилне демонстрације, вандализам и оружане нападе преузимају власт и успостављају диктаторску хунту.
Састав хунте након новог државног удара огледа се у две групе које стварају политичке организације:
1) Неолиберални политичарии за вођење економске политике и јачање веза с НАТО-ом
2) Неонацисти/насилни националисти који намећу своју вољу искључиво силом, а достављеним оружјем се обрушавају на Украјинце, етничке Русе и остале мањине, посебно на индустријализованом југу и истоку земље.
Све што је уследило, државни удар и на крају хунта која насилно преузима власт, у потпуности је подређено и зависно од воље Вашингтона. Толико о украјинској независности. Потом хунта у Кијеву наставља да искорењује изабране државне политичаре повезане с политичким странкама из претходног демократског режима и прогони њихове присталице.
Сврха тог прљавог посла је осигурање да ће накнадни монтирани избори имати привид легитимитета, али ће избори бити ограничени на два блока западних марионета: неолиберала (самозваних „умерењака“) и неонациста који се називају „националистима“.
Украјински пут и колаборационалистички режим илуструју разне инструменте грађења империја :
1) Употреба америчких и европских државних фондова који се каналишу кроз невладине организације, а на политичком плану нагомилавање масовне базе у цивилном друштву.
2) Финансирање деловања маса, што доводи до преврата („промене режима“).
3) Наметање неолибералне политике од стране режима у Вашингтону.
4) Империјалистичке силе финансирају реорганизацију и прегруписање акцијских група, али само након што су свргнуле претходни режим.
5) Прелаз из протеста у насилно деловање екстремистичких група (неонациста) које организују преузимаје власти и спроводе чистке у редовима опозиције.
6) Организовање међународне медијске кампање која подупире нову хунту, док се истовремено демонизује домаћа и међународна опозиција (Русија).
7) Политичка моћ централизована у рукама хунте сазива „успеле изборе “ ограничене на победу једног или другог унапред одабраног кандидата.
Укратко, градитељи царства раде на неколико нивоа: насилном и изборном; друштвеном и политичком; одабрани послушници и вазали су концентрисани око једног стратешког циља: освајања државне власти и претвара не владајуће елите у спремне и послушне слуге Западног царства.
