Прочитај ми чланакНазиви, повезани с овим или оним народом, јесу својеврсни белези које он оставља на свом странствовању кроз време и простор. По њима се може пропратити не само географски пут кретања етноса, већ и путања његове историјске судбине.
Практично сви руски трагови на планети јасно су повезани са стварањем, са ширењем видика човечанства. Могу се издвојити три главне групе таквих топонимских објеката.
Прва су називи одређени од руских путника-пионира или дати у њихову част. Читав низ историјских ознака оставили су руски морепловци Тадеј Белингсхаузен, Ото Коцебу, Иван Крузенштерн, Михаил Лазарев, Јуриј Лисјански. На карти Тихог океана могу се пронаћи атоли Кутузов у саставу Маршалских острва и архипелага Туамоту, атоли Румјанцев, атол Суворов у саставу Кукових острва, острво Лисјански у Хавајском архипелагу, залив Коцебу на западној обали Аљаске и други. У антарктичким морима налазе се острва Ањенкова, Завадског, Михајлова, Голенишћев-Кутузова и Петра Првог. Прва земља у „најмлађем” делу света, откривена 28. јануара 1820. године експедицијом Белингсхаузена и Лазарева, носи име цара Александра Првог.
Немало руских назива појавило се у Централној Азији захваљујући истраживачима из XIX века, који су сјединили таленте географа, етнолога, биолога, климатолога и војних аналитичара. Планински ланац у средишњем делу кинеског Кунлуна назван је по чувеном путнику и енциклопедисти Николају Пржеваљском. Моћни гребен који је описао 1884. добио је од свог првооткриватеља назив „Тајанствени“, али је две године касније Руско географско друштво одлучило да овековечи име „Колумба Централне Азије“. Успомену на још једног изузетног географа, Петра Семјонова Тјан-Шанског, чувају ледник и планински врхови у Кини.
Посебно издвајамо обалу Миклухо-Маклаја, део североисточне обале Нове Гвинеје. Николај Миклухо-Маклај је 1871-1883. године темељно проучио ову територију и учинио много за њене становнике. Он сâм је тропској земљи дао своје име – „по праву првог Европљанина који се ту населио, истражио ту обалу и постигао научне резултате“. Научник је предлагао успостављање руског протектората над облашћу, али није наишао на разумевање у Петрограду. На обали реке Гарагаси, у шикарама џунгле, може се пронаћи скромни обелиск у част Миклухо-Маклаја, који је 1970. године поставила посада научно-истраживачког брода „Витез“.
Друга група трагова везује се за дуготрајно пребивање Руса у разним крајевима из економских и политичких разлога. У Закавказју, Турској, Аустралији, Јужној Америци познати су називи старообредничких насеља. Карактеристична су имена два суседна села у Румунији, где некада живљаху пресељеници различитих етничких група, а сада су остали само потомци некрасовских старовераца: Слава Руска и Слава Черкеска.
Руси су први упалили светиљке цивилизације на суровим тајговим обалама северозападног дела Новог света. Подаци о првим насеобинама на Аљасци датирају из XVII века, али је систематски развој почео столеће касније. Када је 1784. експедиција Григорија Шелихова стигла на острво Кодијак, његово сидриште је названо заливом Три свеца, по називу руског водећег једрењака. Када се центар колонизације преселио на југоисточну Аљаску, острва уз обалу су названа Александров архипелаг, у част Александра Баранова, управника Руско-американске компаније.
Премда главни град Руске Америке, Новоархангелск, сада носи име Ситка, на том простору су сачувани многи руски називи, углавном везани за руске морепловце и управитеље: острва Баранов, Купрејанов, Врангел, Чичагов… Венијаминовљев вулкан на копненој Аљасци чува успомену на просветитеља Алеута и Индијанаца, свештеника Јована Венијаминова, будућег Иноћентија Московског.
Најјужнија предстража Руске Америке постао је Форт Рос, основан од експедиције поручника Ивана Кускова из северног града Тотме 1812. године на обали Калифорније, 80 километара од Сан Франциска. Данас је река која тече у близини на свим картама обележена као Руска река.
Након продаје поседа у Калифорнији 1841. и на Аљасци 1867. године, руска топонимија у Америци наставила је да се попуњава новим називима. Само се одсад њихово порекло није повезивало с великодржавном вољом, већ са предузимљивошћу руских насељеника Новог света.
Један од најпознатијих руских трагова је град Санкт Петербург, четврти по величини на Флориди. Основао га је 1888. године Петар Дементјев, који се у Америци звао Питер Дименс. Приспевши у Њујорк неколико година раније, стекао је глас као крупни железнички предузимач. Пошто је од државе Флорида добио повељу за изградњу магистрале од 150 миља, Дементјев је одлучио да она мора водити до лучког града међународног значаја с именом чија је символика јасна сваком Русу: Санкт Петербург. Имењак великог цара-градитеља наставио је цивилизацијску мисију Петра Великог, подижући усред флоридских пешчара и мочвара станицу, хотел, моло, просецајући праве и широке улице новог „раја“.
У САД постоје и други „Санкт Петербурзи“, као и преко десетине насеља с називом „Москва“. Према легенди, једно сеоце је тако названо због шумског пожара који је беснео у његовој близини, те подсетио житеље на пожар у Москви 1812. године. Сачувани су називи, дати од досељеника који су преко океана тражили бољу срећу: Плодороднаја, Целина, Канава, Вера, Освобожденије, Правда, Терпеније, Слава, Мирнам („мир нама“).
А после Кримског рата у САД, које тада саосећаху с Русијом, појавио се читав низ Севастопоља. Узгред, битке Кримског рата донеле су богат род назива у престоници тадашњег противника Руса. У Паризу се може пронаћи Севастопољски булевар, и мост Алма, и Малахов авенија, и Кримска улица. Слична „кримска“ имена појавила су се и у Великој Британији.
Али, на карти Париза ипак има више елемената топонимије који припадају трећој групи руских трагова. То су називи који указују на поштовање према Русији, на захвалност њеним синовима. Улица Петра Великог у Паризу подсећа на посету руског цара 1717. године. Прелепи мост Александра Трећег преко Сене сведочи о руско-француском савезу уочи Првог светског рата, овековеченог и у називу Француско-руске авеније. У париској топонимији утиснута су имена Толстоја, Мусоргског, Чајковског, Римског-Корсакова, Рахмањинова, Стравинског, Дјагиљева, Кандинског. Трг и станица метроа названи су у част Стаљинградске битке. Имена „Стаљинградских“ назива има по свој Европи – у Лиону, Греноблу, Болоњи, Лондону, Шчећину.
Рус осећа оправдан понос кад ступи на Трг Ивана Павлова у Прагу и Пушкинову улицу у Скопљу, приземљујући се на аеродром Гагарин у Анголи. Чувство захвалности према руском народу требало би да осећају људи који живе на Булевару Цара Ослободиоца у Софији, на Кисељовљевој цести (по администратору и реформатору дунавских кнежевина) у Букурешту, у Улици руских морнара-хероја 1908. у сицилијанској Месини, у улици Жукова у Улан Батору.
У драгој братској Србији, само у престоници Београду, много улица носе имена наших великих сународника. Улица цара Николаја Другог, маршала Толбухина и Бирјузова, архитекте Сазонова и Јурија Гагарина… Можда изван Русије и земаља бившег Совјетског Савеза нигде осим у Србији нећемо наћи толико улица са руским називима.
У наше дане се руски топонимички трагови могу наћи не само на Земљи, већ и у бескрајном Свемиру. Астрономи и морепловци, по заслузи ценећи улогу Русије у освајању међупланетарног пространства, редовно додељују небеским телима имена великих руских научника, космонаута и културних делатника.
Тако су астероид и таласоид на Месецу названи у част творца првог сателита Сергеја Корољова. Име првог космонаута планете, Јурија Гагарина, такође је овековечено у имену астероида и кратера на супротној страни нашег природног сателита. Име Георгија Бабакина, разрађивача првих међупланетарних сонди на свету, носе марсовски и лунарни кратери на које су спустиле његове летелице. На Меркуру се налази кратер Стравински. Сунчевом орбитом крећу се мале планете Аљехин, Буњин, ВладВисоцки, Чкалов. У безобалној даљи лети комета Черних, сија звезда Суровцев, неукротивом енергијом кључа супернова Крјачко-Сатовски.
Остаје нам само да нагађамо колико још улица, насеља на планети, као и планета и звезда чека имена руских хероја у будућности.
