Прочитај ми чланакДа ли је у наше дане могућ равноправни савез свих европских држава, слободних и националних? Верује се да су овај сан европских конзервативаца пре сто година покушали да остваре Рихард Куденхове-Калерги и његови сарадници. Године 1923. у Бечу је објављен Куденхове-Калергијев манифест „Пан-Европа“, који позива на уједињење Старог света пред опасностима новог светског рата, економске хегемоније САД и ширења большевизма.
Идеје Аустријанца су одмах наишле на одјек у европским интелектуалним круговима. Октобра 1926. године у Бечу је одржан Први конгрес Паневропског покрета, а Куденхове-Калерги је изабран за међународног председника. На седници Лиге народа 5. септембра 1929. године у Женеви постављено је питање стварања Федерације европских народа. Паневропски покрет сматра се претечом савремене Европске уније. Ипак, ни покрет Куденхове-Калергија, ни Европска унија, нису успели да остваре истинску идеју о јединству европских сила „од Лисабона до Владивостока“, које независно и мирно сапостоје у Старом свету. Али то је постигнуто у XИX веку, захваљујући руском цару Александру Првом.
8. октобра 1815. године руски цар Александар И, аустријски цар Франц И и пруски краљ Фридрих Виљем ИИИ потписали су у Паризу „Акт Светог савеза“ у циљу одржавања успостављеног светског поретка на Бечком конгресу 21. јуна 1815. године. Исте године, Светом савезу се придружио француски краљ Луј XВИИИ, а затим већина монарха Западне Европе. Само енглески принц регент и римски папа нису формално подржали савез, што им није сметало да се у својој политици руководе истим принципима; једино турски султан, као нехришћански владар, није примљен у чланство Светог савеза. Велика Британија, која се није придружила Светом савезу, подржаваше његову политику по низу питања, посебно у првим годинама након оснивања организације, и чак узимаше активног учешћа у његовим конгресима.
Водећу улогу у раду Светог савеза играо је идејни зачетник ујединитељског процеса, руски цар Александар И. Аустријски дипломата Метерних је писао да „Савез беше јединствен израз мистичних тежњи цара Александра и примене хришћанских начела на политику“. Акт о образовању Светог савеза, сачињен од Александра И, носио је религиозно-мистични карактер с позивањем на учење Исуса Христа, који „благовествоваше људима да живе као браћа, не у вражби и злоби, но у миру и љубави“. Монарси који су га потписали обавезали су се „у сваком случају и на сваком месту… једни другима пружати потпору, подршку и помоћ“.
После победе над Наполеоном, Александар И је у средиште свог деловања свесно ставио међународне проблеме, прихватајући одговорност за будуће очување мира – што је веома позитивно било примљено у европском јавном мњењу, које је у њему видело „истински великог мужа, коме су народи свих земаља толико много обавезни“. Руски цар ипак схваташе непримереност изградње такве политике на пређашњим идејама Просветитељства, увидео је да систем „равнотеже снага“, кочница и равнотежа у односима међу државама, створен у XVIII веку, није у стању спречити замашне и дуготрајне војне сукобе, а такође одбациваше начело превласти јаких држава над слабим, које раздељиваше Европу на интересне сфере „великих сила“. Како се то разликује од свега што ујединитељи или покоритељи Европе, Наполеон и Хитлер, сва Европска унија са својим идеолозима, постулираше и спроводише у живот!
Потрага за иним начелима спољне политике довела је руског цара до тога да су први пут у историји међународних односа за образлагање одржавања мира истицани не чисто материјални мотиви – трговачки добици, територијалне тековине, страх од казне за нарушавање мира и тако даље – већ богословски разлози.
Доктрина Александра И уско је повезана с његовим личним погледом на свет, тачније – с верским преокретом који је обележио његов лични живот током Отаџбинског рата и Заграничних похода и који се непосредно показао у његовој политици. Ипак, вреди навести реченицу кључну за разумевање унутарњег живота Александра И: „Московски пожар [1812. године] озари моју душу и суд Божји на леденим пољима испуни моје срце топлином вере коју оно дотле никада није осећало. Тада узнах Бога каквим га благовествује Свето Писмо, тада уразумех и схватих Његову вољу и Његов закон, и тврдо у мени сазре одлука да себе и своју владавину посветим само Њему“. Као што Александар И рече у истом разговору, ток борбених дејстава му је доказао да сами људски напори у рату нису довољни ако сâм Господ не даје своју непосредну подршку.
Ваља подвући да трагања руског цара 1815. беху спрегнута с његовим посебним душевним стањем: на повратак Наполеона он је гледао као на поновни долазак „генија зла“ у свет, против кога борба мора носити есхатолошки карактер. Александар И је, наводно, у Паризу тада отворено говорио: „Хоћу јавним чином ваздати приношеније Богу Оцу, Сину и Светому Духу, које сам дужан принести за Његову заштиту, и позвати народе приволети се у послушању Јеванђељу. […] Желим да ми се аустријски цар и пруски краљ присаједине у овом чину поклоњења, да би на нас гледали као на мудраце, дошавше с Истока одати почаст врховној власти Господа Спаситеља“.
Тако је Акт „братског хришћанског савеза“, састављен од Александра И и потписан заједно с пруским краљем и аустријским царем 26. септембра 1815. био позван да положи идеолошку основу за нови световни поредак, који је сменио двадесетогодишњи низ ратова. Много тога, и у поступку разраде и потписивања овог акта, и непосредно у садржају, издвајало га је од обичних међународних расправа и декларација, истављајући у први план управо његов идеолошки набој. Свети савез је од стране Александра И био замишљен као религиозна идеја, а тек онда као спољнополитичко друштво.
У основне теолошке појмове акта Светог савеза спада, понајпре, „братство у Христу“. Оно се пре свега разоткрива као међуконфесионално политичко хришћанско јединство, и нимало није случајно то што три монарха који су потписали акт представљаху земље у којима беху заступљене три највеће хришћанске вероисповести: Русија – православље, Аустрија – католичанство и Пруска – протестантизам.
Следећа важна реторичка формула, заснована на повезницама ка Светом Писму, била је „очинска брига“ монарха за своје поданике, којима ће управљати „као очеви породица ради очувања вере, мира и правде“. Пројектујући библијски однос „оца“ и „деце“ на однос између владара и поданика, Акт је од последњих природно захтевао послушање вољи монарха, који је једини способан да сачува веру и мир. Свако непослушање монарховој вољи (све до револуције) у таквом случају осуђује се не само правно, већ и морално, као грех у библијском смислу. Међутим, оно што тако недостајаше свим идејама уједињене Европе јесу – принципи Светог Писма, положеног у његову основу! Символично је да је на овој идеји братства и јединства устрајавао управо православни монарх, који је безусловно васпитан у Русијом преовлађујућој идеји земље као Трећег Рима, бедема хришћанске вере у свету.
Важно је подвући да је Свети савез у датом акту проглашен коначним и, у том смислу, „вечним“ системом европског световног поретка. Његово поштовање се изједначавало с „испуњавањем правила и делатним утврђивањем дужности којима је Божански Спаситељ поучио људе“. Сходно томе, такав систем више није могао бити подложан преиспитивању – свако његово кршење постајало је кршење „божанских заповести“, односно богоборство. У томе се јасно запажа есхатолошки карактер идеологије Светог савеза (јер, како истичу истраживачи, кључни елемент мистичне есхатологије, карактеристичне за почетак XИX века, био је савез свих „верних чеда“ пред онима што се боре против Христа и служе његовим непријатељима „у последњим временима“). Осим тога, одступање од Светог савеза, то јест нарушавање европског поретка, проглашавано је преступним још и зато што је тумачено као раскид „братства“, насртај на живот другог брата, па је самим тим изједначавано са грехом Каиновим у Светом Писму. Ко зна, можда је Европа пала управо зато што је прекршена заклетва коју су њени челници дали пред лицем Божјим?
Спајање и међупрожимање политичких и верских смислова у реторици Светог савеза имало је продужетак у пратећој символици. Тако је акт потписан на дан када Православна Црква прославља Ваздвижење Часног и Животворног Крста Господњег, што даје читав низ значењских упутница – од указивања на монархе који испуњавају вољу Божанског Провиђења (реч је о царици Јелени и цару Константину), до истицања крста као општег символа за све хришћанске вероисповести. Не мање је важно и то што у Русији, као што је већ поменуто, Акт беше обнародован на дан празновања Рождества Христова. Александар И је самим тим отелотворио сопствене представе о дубокој значењској повезаности овог празника с политичким збивањима текуће епохе – толико дубокој, да је сâм Божићни празник манифестом руског цара од 30. августа 1814. године био преименован (!) и добио нов црквени назив: „Рождество Спасителя нашего Иисуса Христа и воспоминание избавления Церкви и Державы Российския от нашествия Галлов и с ними двадесяти язык“, то јест: „Рођење Спаситеља нашега Исуса Христа и успомена на избављење Цркве и Државе Русијске од најезде Гала и с њима двадесет народа“.
Кључни цитат из Јеванђеља, који објашњава „светско-историјски” значај догађаја који се дешавају у оквиру Свете алијансе, састанка монарха и конференција, у концепту Александра И, биле су речи апостола Павла: „Старо прође, гле, све ново постаде“ (2 Кор. 5: 17); Руски цар као да је преузео на себе одговорност која му је од Бога додељена за нове политичке односе у свету. Политичке идеје Александра И јасно су осликавале извесну позитивну слику будућности – политичко уједињење свих хришћана у Европи на челу са њиховим монарсима, својеврсну паневропску хришћанску федерацију у границама одређеним приступањем земаља Акту Светог савеза.
Истовремено, у реторици Александра И подједнако јасно била је опредељена и негативна представа непријатеља. Овде и опет ваља подвући да дихотомија пријатељ/непријатељ лежи у основи политичке теологије где, по речима Карла Шмита, „главни смисао политичког јесте искање и јасно разликовање фигуре непријатеља, чији гешталт мора учинити јачим наше сопствено биће“.
Конструкти политичке теологије се самим тим стварају како би се ова представа непријатеља опскрбила низом обележја по којима би се он увек могао лако разоткрити – и та обележја су саздавала представу непријатеља хришћанства. За Александра И овај задатак се решавао актуелизовањем искуства Француске револуције; реакција на то искуство је изнедрила његове идеје у целини.
У реторици Светог савеза, развијаној на његовим каснијим конгресима, као и у пратећим дипломатским меморандумима, борба против европских револуција није била тек заштитна мера за очување монархијских режима, па чак ни само јемство безбедности земаља, већ и теолошки мотивисан задатак – сучељавање са светским злом ради продужења поменутог „новог доба“ и одржања „хришћанске религије и морала“ у међународној политици.
И циљ и смисао Светог савеза састојаху се у спречавању „заувек“ ратова у Европи, што руски цар посматраше као апсолутну вредност – не толико саму по себи, колико као испуњење воље Божанског Провиђења и плод ширења хришћанске религије и морала у политичку сферу. Такав систем имађаше и разговетно виђење политичке будућности Европе – у виду екуменске пан-хришћанске федерације, и јасну представу о непријатељу – било каквим револуцијама (проистеклим како из друштвених, тако и из националних сукоба). Потоњи су били тумачени у смислу греха и злочина против „вечних“ Христових завета. Борбу против револуције руски цар је, пак, тумачио с теолошких становишта као супротстављање уједињеним антихришћанским силама које оличаваху „светско зло“ против којег је Александар И позивао на борбу. И, што је важно, Свети савез је, макар и накратко, учинио Европу јединственом.
Нажалост, систем створен Бечким конгресом бејаше у супротности с интересима нове класе у настајању – буржоазије. Буржоаски покрети против феудално-апсолутистичких снага посташе главна покретачка снага историјских процеса у континенталној Европи. Свети савез је ометао успостављање буржоаског поретка, успон капиталиста, који на крају посташе ударна песница обарања монархија. Заједно са њима, у арену вредности Старог света почиње улазити новац, а дух Мамона потискивати Истинитог Бога из ср̂цā елите. Европска унија је кост од кости једне нехришћанске организације засноване на економским интересима и политици уцене и противљења, која никада није била обједињујућим средиштем свих европских држава без изузетка. Руском цару Александру И је стварање таквог средишта успело, макар на кратко време. Можда ће се монархових идеја још сетити и примењивати их у пракси, дајући Старом свету шансу за очување свог хришћанског идентитета, препород негдашње величине и цивилизацијски процват.
Хвала на пажњи браћо и сестре. Видимо се следећи пут!
