Pročitaj mi članakU vreme nastanka turbo-folka promovisana je politika ratovanja, za patriote su proglašeni mutni likovi, oni koji sebe nazivaju pevačima su tako postali idoli mladima. I to traje i dalje. Zašto smo onda pristali da nas potčini vladajuća kasta? Da li je to naš građanski nemar i nekultura, kao i pristajanje na sve to jer su nas nekako uverili da nismo za bolje? Zato će Beograd ugostiti veliku pevačku zvezdu na velikom narodnom skupu u subotu 12. aprila.
Власт Српске напредне странке и савезника, решила се на санацију „стуба српства“. НЕКО ту види своју шансу да се некако изнова улакти у политику након спектакуларних пораза, па се тиме тумаче његови нервозни испади. Елем, Баја Мали Книнџа ће певати на великом скупу у суботу на који је позвао председник Србије Александар Вучић. Све је то, грађанке и грађани, нестајање сваког система вредности; губитак самог појма квалитета. Али, догађај мора да има ретку комбинацију симболичких, психолошких и политичких елемената, све на једном месту. Баш у Београду. Ако којим случајем наведеног датума помислите да сте помешали даљинске управљаче, па да сте укључили нешто као времеплов уместо телевизора, не брините, нисте. Трагедија се понавља као фарса са све певањем.
Цица, Јеца, Цеца, Даца, ипак су један од стубова српства у време деценије новорадикалаца, уз можда САНУ, али сигурно уз цркву, полицију и војску. Па, је л’ можете мислити? Зато се Српска напредна странка, све у нади да ће придобити још бирача, решила на санацију тог „стуба српства“. На евентуално питање: а шта ће ако им то не успе – одговора нема. Не може га ни бити, јер је идеја о пропасти естрадне подршке Вучићу у Србији једноставно незамислива. Свако ко је другачији и коме смета српски и домаћински опанак, издајник је, бре.
Режим нуди оно што је Џорџ Орвел (1984) назвало „пролокљук“: сточна храна за пролетере. Они имају своје корпоративне обрасце које намећу свима подједнако, јер је тако лакше и не треба ни памети, ни размишљања. Сан председника о Србима као наднароду, прима се засад у појединцима који се већ тако осећају и тако се држе. није тачно да нас нико ништа није питао. Нисмо хтели да будемо питани. Ћутимо и сада, осим када кукамо. У празно. Нећемо да питамо, нећемо да тражимо, нећемо да захтевамо. Гледамо своја посла, ма која она била.
Такво клонуће сваке идеје, у којој виђамо покушај да се људи насамаре, и даље је духовни параметар полусвета окупљеног у устајалом напредњачком леглу. Реч је, наиме, о масовној дистрибуцији неукуса међу потрошачима којима таква понуда омогућује да се определе. Напредњачки ум је годинама лишен јавне креативности и без укуса је за било шта вредно. Однос према политичким противницима је дефинисан страхом од губитка позиција стечених независно од сваког поузданог мерила културе.
Понадајмо се да ће једнога дана све ће ово бити прошлост, ако било шта од ње преостане. Видећемо на шта ће та ујдурма са КНИНЏОМ испасти: да ли су њихов хлеб, погачице и чварци бољи од „студенских у блокади“?
Ту ће се се некако одати, јер сви знамо да то што буду рекли није истина.
