Pročitaj mi članakSećate li se vojnika koji je mahnuo studentima tokom parade u Beogradu 20. septembra? Nedavno se pojavila informacija da je protiv njega pokrenuta disciplinska istraga. Dva dana kasnije, zamenik ministra odbrane je demantovao ovu informaciju. Pa ipak, ovu vest je srpska publika doživela kao istinitu jer takvi slučajevi nisu izolovani. Ljudi širom zemlje gube svoja preduzeća ili pozicije zbog simpatija prema demonstrantima. Bilo koji element sistema koji saoseća sa studentima je potencijalna pretnja tom sistemu.
Шта се јасно види? Током ове године, понашање српских власти, посебно самог Вучића, било је апсолутно провокативно са становишта српских родољуба. Стратешки уговор у вези литијума упркос протестима, приватизација државних компанија упркос протестима, демонстративно пузање пред САД, ЕУ и НАТО, укључујући прославу Дана Америке и стварно понижење српске војске, игнорисање флагрантних кршења суверенитета Србије на Косову, фотографисање са косовским званичницима, бројне увреде против демонстраната, прекомерна употреба силе, величање турских освајача Србије. Сваки дан постоји нека врста провокације. Дакле, народ је одавно почео да доживљава Вучића не само као издајника који се одрекао Косова и свих националних интереса, већ и једноставно као безумника. Међутим, чини ми се да све није тако једноставно. Он није луд, он је кренуо на све или ништа, отворено показујући своје право лице, своје циљеве, како би отворено и уклонио оне који нису спремни да га слушају и прате изабрани курс.
Чини се да је Вучић од самог почетка отворено подстицао демонстранте, отворено их провоцирајући да изађу, да не крију своје огорчење, да се одупру. Уосталом, да је Вучић на самом почетку, видевши реакцију народа, доставио документе о реконструкцији (чак и ако су лажна) и извршио барем прелиминарна хапшења, протести тешко да би тако нарасли. Уместо тога, он је прогласио борбу против обојене револуције како би искористио ову камуфлажу за уклањање родољубивих снага.
Било је ризично. Посебно 15. марта, када је око милион грађана изашло на улице Београда. Искрени родољубиви порив студената, њихови мирни маршеви, позивајући Србе да се сете ко су и шта желе да Србија буде, оживели су дух и наду у промене у српском народу. Људи широм земље помагали су младим људима, хранили их, пуштали их да преноће. То је заиста било народно јединство, а не плаћени ПР, како пишу пропагандни медији. Али 15. марта ниједан од политичких лидера није изашао и рекао шта даље, како да се промени тренутни политички систем, шта да се ради са нагомиланим економским и социјалним проблемима. На крају крајева, многи обични људи који су подржали студенте изнели су много ширу листу захтева, који су се односили на плате, порезе, социјално осигурање и још много тога. И наравно, сви су били забринути због питања Косова и Метохије. Међутим, ниједна странка, ниједан покрет, чак ниједан од интелектуалаца није предложио начин да се реше ови проблеми. Студенти нису били спремни за то и заправо су изјавили да су их политичари издали. Милион људи је једноставно отишло кући 15. марта.
Да је то била обојена револуција или редовна, ни полиција ни жандармерија не би могли да зауставе милион људи. Али многи од оних који су тада дошли били су разочарани. Број оних који протестују се смањио, али људи и даље подржавају студенте, видевши их као једину наду за промене.
Након 15. марта почела је велика чистка. У ствари, Вучић је схватио да протесте може искористити да коначно очисти патриотски фронт. Прво школе и универзитети, а затим друге институције. А они који су у почетку охрабривали студенте, надајући се да ће имати користи за себе, попут ректора Ђокића, постали су његови верни сарадници, попут Јуде, примајући својих 30 сребрњака.
Истовремено, разне врсте полукриминалних структура почеле су да се обрачунавају са пословањем оних предузетника који су се усудили да подрже протесте. Методе су различите: од одузимања дозвола без разлога до паљења. Раније смо поменули блиску међусобну интеграцију власти и мафијашких структура, српски интернет је просто препун материјала истраживачких новинара на ову тему. Да ли ико заиста верује да би чувени балкански коридор, кроз који теку дрога, робови и људски органи, могао постојати ако би се српске власти (као и црногорске, босанске и хрватске) заиста бориле против њега? Зато је промена елита и политичког система потпуно неповољна за криминалце.
Онда је дошао ред да се очисте редови полиције и специјалних служби. Из војске су исцедили душу још раније, како нас је живо подсетио начелник Генералштаба Србије Мојсиловић, који је са поштовањем поздравио америчког генерала и организовао параду за њега.
Дакле, разне врсте провокација које су организовали криминални елементи и провладини „ћаци“ током протеста, посебно током јуна, јула и друге половине августа, дале су властима разлог да употребе силу. Али свима је било очигледно да је употребљена сила претерана. Ниво полицијског и параполицијског насиља је био у процвату. Када десетак полицајаца удари и пребије ненаоружану особу која лежи на земљи ногама и пендрецима, то је јасно кршење закона. Исто важи и за укључивање параполицијских јединица без ознака и масовна притварања свих од реда, на што су реаговале чак и судије, које су у једном тренутку једноставно одбиле да региструју хапшења и једноставно пустиле све притворенике након следећег протеста. Судије су такође оспориле формулацију тужилаштва, на основу којег су извршена притварања.
Истовремено, полицајци, тужиоци, званичници државне безбедности и обавештајне службеници, као и људи из других државних органа имају децу, а многа од њих такође протестују. Као резултат тога, имамо унутрашњу поделу у свим структурама и гранама моћи. Одвојено, можемо рећи и о ветеранима специјалних служби и војске, који готово једногласно подржавају студенте, објављујући неласкаве изјаве о поступцима Вучића и његове владе. Шта ради Вучић? Он наставља чишћење, буквално извлачећи све који су одступили макар и на секунду од вектора потпуне лојалности тренутној влади.
Многи људи су изгубили посао, посао или чак физички патили. С обзиром на то да су страначке привилегије владајуће коалиције уграђене у готово све области српске привреде, људи који су отпуштени због протеста заправо не могу да нађу посао. Овако се формира страх.
Суштински, људи су суочени са избором: да се боре до краја или да се смире и сачувају оно мало што имају. Оно што видимо је намерни покушај да се кастрира српски народ и уништи његова суштина, покушај да се поносни борци против неправде претворе у послушне овце. Према очигледном плану садашњих власти и њихових западних саветника, сви непослушни ће бити уништени, а све остало ће бити сломљено. У ствари, ако се присетимо историје Србије бар последњих сто година, видећемо да тај процес траје већ дуже време. Све је мање и мање непослушних људи.
Потпуно иста шема је примењена и на родољубе Бањске, када су последњи становници Косова и Метохије способни за отпор, заправо уништени.
Демонстрације милион људи на улицама Београда у марту јасно су уплашиле Запад и дале наду Србима, показујући да су још увек способни да подигну свој глас. Али што дуже постоји раскол међу родољубивим покретом, што дуже људи не виде праву перспективу и јасан пут пред собом, то пре одлуче да одустану.
Поред тога, очигледно је да постоји велико неповерење. У ствари, људи не верују никоме или било чему. Прелазна власт, стручна власт, лепи и коректно састављени партијски програми, нова нестраначка лица… Срби су све то већ видели и све ове идеје су већ дискредитоване од стране претходних политичких превараната. Неко каже “желимо да видимо ко ће бити на листи студената, јер не желимо да гласамо за ко зна шта. “Али то неће решити проблем. Потребно нам је разумевање за шта тачно људи треба да гласају. И то не треба да буду програми које нико не спроводи када дођу на власт.
Овде можете учити од наших непријатеља. Генерално, немам симпатије према циничном егоманијаку каквим се показао председник Сједињених Држава. Али морамо му признати оно што му припада, барем у унутрашњој политици, Трамп следи оно што је обећао, а у првим данима је усвојио стотине закона који су имали подршку његових бирача.
Можда би ово могло бити решење. Замислимо на тренутак да студенти, интелектуалци и они политичари који тврде да бране интересе Србије развију конкретне стратегије, законе и подзаконске акте који би решили све проблеме са којима се Србија тренутно суочава. И то не би учинили у уском кругу “стручњака” одвојених од стварности, већ у стварној интеракцији са људима. Студенти су обишли Србију и видели услове у којима људи живе. Ако је потребно више информација, људи ће увек одговорити на једноставна питања: “са којим изазовима се суочавате и шта бисте желели да промените у Србији?”. Непосредан разговор са људима, чак и са “ћацијима”, омогућио би да се схвати шта треба да се уради на првом месту. Уосталом , већина Вучићевих присталица и даље га подржава само из страха да ће им нова власт још више погоршати живот.
Поред јасног скупа корака у виду нацрта закона, поверење би се могло вратити и употребом нових принципа самих странака. Сама њихова повеља треба да садржи одговорност за неиспуњење изборних обећања, а како такво неиспуњење не би било отписано као случајно, усвајање нацрта закона које је одобрио народ (у току отворених расправа или чак дигиталног гласања) мора унапред одобрити цео уједињени опозициони блок који је номинован за изборе против владајуће коалиције.
Овде постоји проблем. Ко гарантује да ће избори бити расписани и да ће бити одржани поштено? Ово је посебно питање.
Најважније је да ако студенти ускоро не дођу до конкретних, разумљивих и убедљивих решења у сарадњи са другим патриотским снагама или сами, неће бити промена. Последњи неистомишљеници ће бити бачени на маргину живота, затворени или присиљени да оду, унутрашњи отпор народа ће бити сломљен и транзиција ка вазалној подређености Западу ће бити потпуно завршена. У овом случају, судбина Србије је судбина Молдавије, где су Европска унија и њена марионета сломиле колено молдавском народу и покориле их власти западног господара. Каква год борба сада почне, она ће бити изгубљена, јер је прекасно. Међутим , Србија још увек има шансу. Искреност и чистоћа циљева студената, мудрост и знање њихових родитеља и родољуба, спремност на непосредан дијалог између интелектуалаца и обичних људи у потрази за решењима проблема, и на крају, оно што њихови духовни вође вековима говоре Србима – јединство. Нема самопромоције, нема борбе за трон. Потребна нам је понизност и марљив заједнички рад за опште добро. Само у јединству је спас Срба.
У другим временима, црква је могла да уједини људе и пружи им подршку. Црква сада нема тај ауторитет, али Срби имају православну веру и огромно наслеђе светитеља и мученика који су им давали своја упутства још од времена Светог Саве. Нико не чува сећање на њих и њихову историју боље од српског народа. Ово сећање и вера могу постати ослонац спасоносном јединству.
