Nikada nisam podržavao politiku Zorana Đinđića, ali sam uvek smatrao da je bio veoma sposoban i pre svega racionalan. Njegovu političku karijeru, ali i racionalnost, najbolje definiše teška odluka koju je doneo davne 2000. godine.

U to vreme, Đinđić je bio lider opozicije i svi su očekivali da će biti kandidat ujedinjene opozicije na predstojećim predsedničkim izborima. Na taj način on bi sebe profilisao kao jedinu alternativu režimu i sjajno pozicionirao za dalje političko delovanje. Ali Đinđiću cilj nije bilo lično pozicioniranje, već pobeda na predsedničkim izborima, zbog čega je za predsednika kandidovao Vojislava Koštunicu. Zašto?

Režim Slobodana Miloševića imao je samo jednu izbornu strategiju – da opoziciju predstavi kao izdajničku. Kada je opozicija kandidovala Koštunicu, čitava kampanja je pala u vodu a sa njom i Miloševićev režim.

Otkako je došao na vlast, Vučić je svaku izbornu kampanju vodio na isti način. Bez obzira na neverovatnu snishodljivost prema Briselu i Vašingtonu, sebe je u domaćim medijima predstavljao kao nacionalistu, dok je opoziciju predstavljao kao anacionalnu i izdajničku. I zaista, kada imate kontrolu nad većinom medija, lako je Dragana Đilasa ili Sašu Jankovića predstaviti kao anacionalne i kao izdajnike. Sa te strane, Đilas i Janković bili su savršena opozicija.

Nema nikakve dileme da studentski pokret danas ima većinsku podršku građana Srbije, što je razlog zbog čega Aleksandar Vučić ne sme da raspiše izbore. Naravno, u određenom trenutku će morati da ih raspiše, i tada mu preostaje samo jedna izborna kampanja – da studentsku listu predstavi kao anacionalnu i izdajničku.

Sa te strane strašno je važno ko će biti na pomenutoj listi, a pre svega ko će biti njena personifikacija. Vučiću preostaje samo da čeka i da se nada da će studenti za nosioca liste, odnosno za ljude koji će biti njena personifikacija, izabrati nekoga ko se uklapa u njegovu kampanju. Da Vučić može da bira nosioca studentske liste, verovatno bi izabrao Dinka Gruhonjića ili Milana St. Protića. Ali za njega je rektor Đokić prihvatljivo rešenje, koje mu omogućava da studentsku listu predstavi kao anacionalnu i izdajničku.

Naravno, nije važno samo ko je prvi na listi. Važno je i ko je drugi, odnosno koga nema na listi. Ako krenemo od pretpostavke da rektor Đokić kao predstavnik građanske Srbije mora da bude prvi na listi, veoma je važno da na drugom mestu bude predstavnik nacionalne Srbije. Ako bi na drugom mestu bio Milo Lompar, onda listu niko ne bi mogao da nazove anacionalnom i izdajničkom, čime bi režim ostao bez izborne kampanje, a uskoro i bez vlasti.

Jedan od razloga velikog uspeha studentskog pokreta jeste u tome što se postavio iznad podele Srbije na građansku i nacionalnu. Ali to je bilo lako, time što su se izbegavale građansko-nacionalne teme.

Ali sad kada je došlo vreme da se pravi izborna lista, veoma je važno da se napravi balans između građanske i nacionalne Srbije. Naravno, svi mi imamo svoje političke preference, ali ovo nije vreme da se borimo za njih.

Ovo je vreme da se okupimo oko onoga što nas spaja, a to je borba protiv naprednjačkog režima. A kada oslobodimo Srbiju, imaćemo vremena da se bavimo ideologijom.

Najzad, ako ja kao pripadnik nacionalne Srbije mogu da glasam za rektora Đokića, zašto pripadnik građanske Srbije ne bi mogao da glasa za Mila Lompara?

Autor je politikolog

Izvor: danas

Oznake: Vladan Đokić, Dragan Stojadinović, milo lompar, studentska lista