Амерички колумниста, некадашњи обавештајац маринаца и бивши инспектор Уједињених нација за наоружање Вилијам Скот Ритер млађи сматра да је начин на који је покренута операција против Ирана озбиљно одступање од принципа на којима су Сједињене Државе настале.
Говорећи за портал Украина.ру, Ритер подсећа на нешто што се, како каже, често заборавља у политичкој свакодневици Вашингтона. Према његовом тумачењу, очеви оснивачи САД никада нису председнику дали овлашћење да самостално покрене рат у име државе.
Та надлежност припада Конгресу и требало би да буде обавезна процедура, а не ствар политичког расположења. Ипак, додаје он, у тренутној ситуацији председник је одлучио да делује без усклађивања са Конгресом, док су сами конгресмени, како каже, практично одустали од инсистирања на сопственој улози.
Управо то Ритер види као један од првих озбиљних сигнала да се ствари одвијају мимо уобичајених правила.
У међувремену, из Вашингтона стижу процене о могућем трајању операције. Амерички министар одбране Пит Хегсет 4. марта изјавио је да би војна операција против Ирана могла да потраје око осам недеља. Како је тада рекао, САД улазе у нову фазу операције чији је циљ успостављање контроле над иранским небом.
Када је реч о самој одлуци о нападу, Ритер сматра да она није дошла изненада. Доналд Трамп, као врховни командант америчких оружаних снага, на крају је тај који доноси коначне одлуке. Ипак, према његовим речима, удар на Иран резултат је координисаног рада војних и обавештајних структура Сједињених Држава и Израела.
Израелском премијеру Бењамину Нетањахуу, како каже Ритер, није било потребно да посебно врши притисак на Трампа, јер је амерички председник већ дуже време био склон таквом потезу.
Томе је, тврди, допринео и састав кабинета – људи који су изразито наклоњени Израелу и међу којима готово да није било отпора идеји операције против Ирана. Једини који су, чини се, показивали извесну резерву били су припадници војног врха, пре свега због питања колико би конфликт могао да потраје. Ипак, председник је одлучио да иде даље.
Шира америчка јавност, међутим, делује прилично подељено. Ритер напомиње да не може говорити у име свих више од 320 милиона Американаца, али на основу личног искуства и разговора са људима из свог окружења каже да већина грађана није одушевљена идејом још једног рата на Блиском истоку.
Истовремено, велики део популације нема јасну слику о стварном стању у Ирану и годинама је изложен наративу који Техеран представља као непријатеља и претњу. Због тога, сматра он, многи Американци данас остају по страни и уздржавају се од јасног става, јер су навикли да верују да је Иран противник који заслужује војни одговор.
Ипак, постоје и они који памте историју односа САД и Блиског истока и страхују да би земља поново могла бити увучена у дуготрајан сукоб који ће коштати живота и огромних финансијских средстава.
Поглед према Европи отвара додатна питања. На Старом континенту већ се чују забринути гласови због могућег раста цена нафте и гаса. Ипак, Ритер сматра да је Европа у великој мери изгубила политичку самосталност у међународним односима.
По његовом мишљењу, европске земље су се већ одавно ускладиле са политиком Вашингтона, па је сада касно говорити о независној позицији. Као пример наводи реакцију на одлуку Шпаније да одбије коришћење својих база за нападе на Иран. Трамп је, подсећа он, одговорио да га став Мадрида не занима и да ће базе користити по сопственом нахођењу.
Колико је таква претња реална, друго је питање. Ритер верује да Трамп често наступа као политичар који тестира границе – ради оно што му пролази без озбиљног отпора, али уме и да се повуче ако наиђе на чврст одговор. У том смислу, сматра он, све зависи од тога да ли ће Шпанија остати при свом ставу или ће попустити.
Европска забринутост због енергената, међутим, у овој причи делује готово споредно. Ритер отворено каже да га та тема лично не дотиче и додаје да Европа, према његовом мишљењу, сада плаћа цену сопствених одлука.
Подсећа да су европске земље саме себе одвојиле од најдоступнијих извора енергије – руске нафте и гаса – и да се последице тога већ виде. У Великој Британији, напомиње, цена гаса је значајно порасла, а трошкови природног гаса достижу рекордне нивое, што би могло довести до финансијских проблема унутар Европске уније. Сукоб на Блиском истоку, додаје, могао би додатно да погорша ситуацију и подигне цене енергената још више.
Такав сценарио, сматра он, може имати и шире политичке последице. Постоји могућност да грађани европских земаља почну да доводе у питање одлуке својих политичких елита, за које Ритер тврди да често нису водиле рачуна о интересима обичних људи већ о сопственим финансијским и политичким интересима.
Још једно питање које се све чешће поставља јесте могућност ширења сукоба на околне државе. Ритер упозорава да је то готово неизбежна опасност када се једном закорачи у рат.
Свака држава која дозволи да се њена територија користи као база за напад на Иран или за подршку таквим операцијама, тврди он, постаје потенцијална мета иранских напада. Као могуће примере наводи Јордан, Саудијску Арабију, Кувајт, Уједињене Арапске Емирате, Бахреин, Катар и Оман.
Истовремено, на јужном фронту Либана Израел се суочава са озбиљним отпором Хезболаха. Паралелно с тим, Сједињене Државе помажу ирачким Курдима, док Иран одговара нападима на њихове позиције, чиме се Курди поново налазе у центру регионалне кризе.
Ритер притом подсећа да су Курди и раније често остајали без подршке великих савезника, сугеришући да би се сличан сценарио могао поновити.
Када је реч о могућности копнене операције САД у Ирану, Ритер сматра да је то веома компликован подухват. Према његовим речима, Сједињене Државе тренутно немају расположиве снаге за такав корак у обиму који би био потребан.
Због тога би се размере сукоба могле мењати, али је укупна ситуација и даље неизвесна и нестабилна. Рат, како каже, има једну особину коју политичари често занемарују – када једном почне, више га није могуће у потпуности контролисати.
Посебну забринутост изазива питање нуклеарног оружја. Ритер подсећа да су Сједињене Државе прошлог месеца напустиле последњи споразум о контроли наоружања са Русијом.
Тиме је, сматра он, додатно ослабљен систем нуклеарне контроле и неширења оружја. У таквој атмосфери неке државе, попут Пољске и Немачке, почеле су да разматрају могућност набавке сопственог нуклеарног арсенала.
На Блиском истоку то ствара веома опасну равнотежу. Иран се, како каже Ритер, сада суочава са две нуклеарне силе – Сједињеним Државама и Израелом. Уколико би Иран наставио да има предност у сукобу, постоји ризик да би те државе могле доћи у искушење да посегну за нуклеарним оружјем.
У свему томе додатну неизвесност уноси и сам амерички председник. Ритер Трампа описује као непредвидивог политичара, због чега је тешко са сигурношћу проценити његове следеће потезе. Ипак, додаје да би без значајне промене ситуације у корист САД овај сукоб могао постати конфликт који Америка неће добити.
Такав развој догађаја већ утиче и на односе са партнерима у региону. Према Ритеровим речима, државе Персијског залива су, сликовито речено, схватиле да Вашингтон тренутно приоритет даје Израелу, док се према њиховим интересима односи прилично хладно.
У исто време поставља се и питање да ли ће фокус Вашингтона на Блиски исток утицати на друге глобалне кризе. На пример, на ситуацију око Украјине.
Ритер, међутим, сматра да Русија своју стратегију не гради на основу потеза америчког председника у другим деловима света. По његовом мишљењу, руско руководство приступа питањима националне безбедности озбиљно и дугорочно.
Он додаје да сваки пут када разговара са Русима примећује њихов озбиљан однос према ситуацији. Русија је, како каже, држава која води егзистенцијалну борбу на својим границама и не допушта да глобални догађаји скрећу пажњу са тог циља.
У међувремену, финансијски аспект операције против Ирана постаје све видљивији. Сједињене Државе већ троше огромне суме на ову војну кампању. А ако би циљ био контрола над иранском нафтом, то би подразумевало копнену операцију која би захтевала додатне огромне трошкове, без икакве гаранције успеха. Због тога Ритер верује да бомбардовања која спроводе САД и Израел вероватно неће трајати предуго.
Ипак, у оваквим ситуацијама историја често показује да ствари ретко остану онакве каквима су планиране на почетку. Ратови на Блиском истоку готово никада нису имали једноставан завршетак.
Управо зато многи аналитичари, укључујући и Ритера, остављају отворено питање: да ли је ово само још једна кратка епизода у дугом низу регионалних криза – или почетак процеса чије последице тек треба да се покажу.
