YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

0:00 Увод: да ли је закон једнак за све?
2:07 Јакишић и Весић — две крајности правосуђа
3:43 Како је Маја Јакишић осуђена на пет месеци затвора
9:32 „Полиција зна где је Весић, али се прави да не зна”
12:02 Одговорност тужилаца, судија и полицијских руководилаца
18:24 Веселин Милић, притвор и забрана напуштања земље
22:18 Ко може да преиспита незаконите одлуке о притвору
25:22 Како власт притиска судије, тужиоце и полицију
31:26 Вучићеви телефонски налози изван Устава
40:00 „Капиларни гласови”, поклони и изборна кривична дела
43:44 ЕXПО, национални стадион и одузимање незаконите користи
53:19 Легализација, нотари, извршитељи и реформа правосуђа

„Овде нема владавине права. Овде владају закон силе, закон јачег, погодбе, екипе, новца и користи”, оценио је адвокат Александар Веселиновић у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар”. На примерима Маје Јакишић, Горана Весића и Веселина Милића говорио је о селективном правосуђу, а као пут из заробљеног система предложио је личну одговорност носилаца функција, специјалног јавног тужиоца са сопственом тужилачком полицијом и одузимање имовине стечене криминалом.

Адвокат Александар Веселиновић је у разговору са главним и одговорним уредником „Србин.инфо” Дејаном Петром Златановићем изнео свеобухватну оптужбу на рачун начина на који данас функционишу полиција, тужилаштво и судови у Србији. Његова основна теза гласи да закон формално постоји и да су многи прописи употребљиви, али да њихова примена зависи од политичке подобности, положаја и веза окривљеног.

„Кроз поређење види се велики проблем нашег правосуђа: неједнакост, корупција и повлашћени”, рекао је Веселиновић, нагласивши да се једнима олакшава положај, док се другима и притвор претвара у казну пре пресуде.

Устав Србије прописује да је судска власт независна, да је судија независан у одлучивању и да је забрањен сваки непримерен утицај. Јавно тужилаштво је дефинисано као самосталан државни орган на који нико споља не сме да утиче у појединачном предмету. Веселиновић тврди да је у пракси та уставна граница пробијена: политички налози, каријерна зависност, корупција, страх и аутоцензура, по његовој оцени, стварају систем у којем поступци крећу, застају или годинама остају у фиоци у зависности од интереса власти. Устав Републике Србије — чланови 111, 112, 142, 144. и 155

Маја Јакишић и Горан Весић као две слике истог система

Полазна тачка интервјуа било је поређење положаја крушевачке узбуњивачице Маје Јакишић и бившег министра Горана Весића. Веселиновић је Јакишићеву описао као младу и храбру жену која је, указујући на корупцију и на спрегу криминала са деловима државног апарата, доживела одмазду органа који би морали да је заштите. Насупрот њој, Весића је означио као представника владајућег круга коме је систем, по његовој оцени, годинама омогућавао повлашћен третман. „Оно што је некоме дозвољено, другоме није ни под којим условима”, сажео је Веселиновић.

Говорећи о пресуди Јакишићевој, адвокат је навео да је била оптужена за кршење мере забране комуникације и приближавања једном јавном тужиоцу, иако је спорна изјава, према његовом тумачењу, дата јавно и пре правноснажности одлуке којом је та мера изречена. Он тврди да се Јакишићева није непосредно обраћала оштећеном и да у њеном поступању није било елемената кривичног дела. Првостепени суд изрекао јој је новчану казну од 150.000 динара, док је Виши суд у Крушевцу, поступајући по жалби јавног тужиоца, пресуду преиначио у пет месеци ефективног затвора.

Веселиновић је посебно указао на брзину којом је пресуда постала извршна и на налог да Јакишићева казну служи у Пожаревцу, далеко од Крушевца, куће и мајке са којом живи. Навео је да је одбрана поднела молбу за одлагање из здравствених разлога, поткрепљену медицинском документацијом, као и захтев за заштиту законитости Врховном суду. Према његовим речима, Основни суд у Крушевцу више од две недеље није доставио списе Врховном суду, док је истовремено рок за јављање у затвор био одређен за само четири дана, иако би, како тврди, између достављања налога и јављања морало да прође најмање осам дана.

„С једне стране им се јако жури да Маја оде у затвор, а с друге спречавају остварење њеног права да Врховни суд одлучи о захтеву за заштиту законитости”, рекао је Веселиновић. Додао је да Јакишићева и њена мајка трпе праћење, притиске, уцене и претње смрћу, па чак и морбидне поруке да јој се већ припрема умрлица. За такву атмосферу политички је оптужио Братислава Гашића и, како је рекао, „целу номенклатуру правосуђа у Крушевцу”.

Закон о заштити узбуњивача, међутим, предвиђа заштиту лица која откривају кршење прописа, људских права, злоупотребу јавних овлашћења и опасност по јавни интерес. Министарство правде — заштита узбуњивача

„Полиција зна где је Весић, али се понаша као да не зна”

Веселиновић је оценио да је немогуће да полиција не зна где се налази Горан Весић. „Полиција малтене зна да ви и ја сада разговарамо и о чему разговарамо. Она зна, али се понаша као да не зна”, рекао је. Према њему, сам прелазак са притвора на забрану напуштања стана уз електронски надзор био је почетак ублажавања Весићевог положаја, а недоследно спровођење судске мере симбол је система у којем се припадници владајуће структуре међусобно штите и договарају.

У међувремену је у јавност доспело објашњење Вишег суда у Новом Саду да Управа за извршење кривичних санкција није могла да постави електронски надзор Весићу и Анити Димоски због начина на који је судским решењем рачунато трајање мере после ранијег уклањања опреме 30. јануара 2026. године.

Веселиновић није остао на критици једног предмета. Он полицију описује као једну од полуга власти која, уместо Устава, слободе, живота и имовине грађана, штити људе из врха режима од закона и судских поступака. У делу полиције, како је рекао, и даље постоје честити професионалци, али су негативна кадровска селекција, послушност и везе са криминалом дошле до тачке у којој се за поједине припаднике више не зна да ли су полицајци, криминалци или и једно и друго. Посебне јединице и појединце који туку демонстранте назвао је „буквалном батином система”.

Одговорност има име и презиме — и за чињење и за нечињење

Једна од најважнијих порука интервјуа јесте да се после политичких промена одговорност не сме свести на безличну реченицу да „институције нису радиле”. Веселиновић каже да иза сваке одлуке постоји потпис, решење, судија, тужилац, полицијски руководилац или службеник који је био дужан да поступи. Кривична и дисциплинска одговорност може постојати не само када неко незаконито делује, него и када свесно пропусти радњу коју је био обавезан да предузме. „Свако ће морати именом и презименом да одговара. То није одмазда нити реваншизам, него успостављање владавине права”, поручио је.

Он сматра да се службеници и функционери неће моћи оправдавати речима да су поступали по налогу Александра Вучића или другог надређеног. Директор школе, јавног предузећа, здравственог центра, руководилац у ЕПС-у, полицијски начелник или тужилац има законом прописану надлежност и личну обавезу да одбије незаконит налог.

Када „клупко почне да се одмотава”, очекује да ће део учесника проговорити због личне савести, сукоба интереса или притиска закона, јер систем није монолитан и унутар њега постоје страх, уцене, користољубље и супротстављени интереси.

Област коју Веселиновић критикује	Његова оцена проблема	Предложени одговор
Полиција	Политички налози, негативна селекција, везе дела полиције са криминалом и заштита повлашћених	Лична одговорност сваког службеника и рад полиције по налогу независног тужилаштва
Тужилаштво	Предмети се покрећу или држе у фиоци према политичкој вољи; аутоцензура и страх од надређених	Самостално поступање по сваком сазнању и специјални тужилац са сопственом полицијом
Судови	Различите одлуке у истим чињеничним и правним ситуацијама; могући притисци и селективне мере	Провера рада, дисциплинска и кривична одговорност, уједначена пракса и правна сигурност
Коруптивна имовина	Корист остаје починиоцима и повезаним лицима	Одузимање имовинске користи, накнада штете држави и доследна примена закона
Руководећа места	Каријера зависи од лојалности, а не од стручности	Развлашћивање „криминалне хоботнице”, јавни критеријуми и кадровска обнова

Случај Веселина Милића и питање зашто му није ограничено кретање

Други пример у интервјуу био је тадашњи положај бившег начелника београдске полиције Веселина Милића. Златановић је навео гласине и снимак за који се тврдило да Милића приказује у Црној Гори, питајући ко би одговарао ако се окривљени не врати у Србију. Веселиновић је одговорио начелно: судија или други носилац функције може кривично да одговара уколико се у поступку докаже да је свесно и противзаконито омогућио окривљеном да напусти земљу, а присуство се могло обезбедити и блажим мерама — одузимањем пасоша или забраном напуштања боравишта.

Веселиновић је тим поводом објаснио да притвор није казна, него најстрожа мера за несметано вођење поступка — ради спречавања бекства, утицаја на сведоке, уништавања доказа или понављања дела. Његова критика је да се политички непожељним лицима притвор често фактички користи као унапред изречена казна, док се према повлашћенима не примењују ни блаже мере које би обезбедиле њихово присуство. Као лични пример Златановић је навео 50 дана проведених у притвору под образложењем опасности од бекства, иако је касније правноснажно ослобођен по свим тачкама оптужбе.

Како се врши притисак на судије, тужиоце и полицајце

На директно питање о методама контроле судија и тужилаца, Веселиновић је одбио да износи непроверене конкретне оптужбе без доказа, али је описао обрасце које препознаје из адвокатске праксе и ранијег рада у МУП-у. Навео је „меке” и тврде притиске, каријерне комбинације, личне уцене, непотизам и корупцију. Судство је по Уставу независно, а тужилаштво самостално, али је, по њему, политичка воља у појединим предметима јача од закона, па настаје спој полиције, тужилаштва и суда који производи селективне поступке.

Према Веселиновићу, покретање стварне промене из саме полиције тренутно је мало вероватно. Систем субординације, који је нужан за рад полиције, злоупотребљен је за захтев безусловне послушности „газдама”, док се професионалнији руководиоци смењују и замењују политички поузданим кадровима. Он не очекује решење од страних држава, већ од домаћег тужилаштва које би морало да руководи предистражним поступком, наређује прикупљање доказа и контролише законитост рада полиције.

Вучић, телефонски налози и председник изван уставних овлашћења

Посебан део разговора односио се на јавне сцене у којима грађани Александру Вучићу износе лични или локални проблем, а он пред камерама телефоном позива министра, директора или локалног функционера и наређује да се проблем „реши”. Веселиновић сматра да председник Републике нема уставно право да на тај начин прескаче прописане управне поступке, тендере, конкурсе и надлежне органе. Устав председнику даје ограничена овлашћења и обавезу да изражава државно јединство, док Вучић, према саговорнику, гради култ личности, дели грађане и представља се као човек надлежан за посао, пут, воду, струју, школу, лечење и сва друга питања.

„Нема никакво, ни најмање право на то. Александар Вучић сваког дана десет, педесет или сто пута прекрши Устав државе на који се заклео”, рекао је Веселиновић. Он сматра да одговорност не би обухватила само налогодавца него и функционера који прихвати незаконит налог, као и лице које свесно тражи противзакониту корист. Снимци јавних разговора, по њему, једног дана могу постати доказ о иницирању или извршењу кривичног дела ако се утврде намера, радња и прибављена корист.

Као пример навео је жену која је пред камерама казала да је прикупљала гласове за СНС у замену за обећано запослење. Веселиновић сматра да такво признање упућује на могућа кривична дела и да се посао, инфраструктурни радови или социјална права не смеју добијати преко партијске услуге. Слично је оценио „капиларне гласове”, организовано довођење бирача, поделу пакета, поклона и обећања пред изборе: странка може помагати члановима у законским границама, али куповина политичке подршке и повреде изборних права морају бити испитане.

„Специјални тужилац са сопственом полицијом”

Веселиновић се заложио за формирање посебног јавног тужиоца са тужилачком полицијом која би била институционално подређена том тужилаштву, а не политичком врху извршне власти. Та структура би, по њему, морала да истражи коруптивне послове, напише оптужнице и изведе пред суд носиоце политичке, полицијске и правосудне моћи. Поред личне кривичне одговорности, тражи доследну примену прописа о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и накнаду штете нанете држави.

Српски систем већ познаје одузимање имовинске користи прибављене конкретним кривичним делом, као и проширено одузимање имовине која је у очигледној несразмери са законитим приходима лица обухваћених поступком за одређена тежа дела. Веселиновићев захтев зато није да се имовина одузима политичком одлуком, него да тужилац прикупи доказе, суд утврди кривицу и незакониту корист, а држава затим врати имовину или наплати штету у законом прописаном поступку. Преглед правног оквира за одузимање имовине проистекле из кривичног дела

Веселиновићев предлог	Сврха	Услов да не постане нова злоупотреба
Специјални јавни тужилац	Истраге високе корупције и организоване политичко-криминалне мреже	Законска самосталност, јасна надлежност и јавна контрола резултата
Тужилачка полиција	Прикупљање доказа без блокаде политички контролисане хијерархије МУП-а	Поступање искључиво по закону и налогу тужиоца
Провера рада носилаца функција	Утврђивање ко је потписао, наредио или пропустио обавезну радњу	Индивидуални докази, право на одбрану и забрана колективне одмазде
Одузимање криминалне имовине	Повраћај незаконите користи и обештећење државе	Судска одлука, доказивање везе са делом и поштовање претпоставке невиности
Кадровска обнова	Уклањање корумпираних руководилаца и враћање професионалаца	Јавни критеријуми, стручност и једнака правила за све

ЕXПО, национални стадион и Београд на води морају бити испитани

Када је Златановић питао да ли би незаконито изграђени национални стадион, објекти ЕXПО-а или Београд на води морали да буду уклоњени, Веселиновић је одбио да унапред прогласи пројекте незаконитим или да без истраге тражи рушење. Његов став је да најпре треба проверити дозволе, власништво над земљиштем, стварну квадратуру, јавне набавке и токове новца. Ако се у прописаном поступку докаже да је нешто грађено супротно закону, последица може бити уклањање, друга врста правног уређења стања, одузимање користи и накнада штете.

За национални стадион је рекао да му делује непотребно и као „иживљавање власти над Београдом, Србијом и народом”, уз сумњу коју тек треба доказно испитати због журбе, огромних износа и повезивања са ЕXПО-ом. Подсетио је и на рушење Шилерове улице као пример политичке одлуке донете на пречац, коју је он у тадашњим околностима подржавао, али је нагласио да тај пример не сме постати оправдање за селективно рушење без судског поступка. За велике пројекте, по њему, биће потребна и правна и политичка одлука, али тек после потпуне истраге.

Разговор је у том делу прешао и на спорт. Веселиновић сматра да су непотизам, партијска контрола и корупција уништили српски фудбал, да власт жели да одлучује чак и о селекторима и да је национални стадион замишљен као нови симбол политичке моћи, а не као одговор на стварне потребе спорта. Као пример политичког мешања навео је смену Славољуба Муслина после пласмана на Светско првенство, улогу Славише Кокезе и касније неуспехе репрезентације. По њему, режим је грађанима огадио и оне делове живота који би требало да буду извор радости, од спорта до одмора и друштвеног живота.

Легализација: обећање од 100 евра и сумња у погодовање партијским сарадницима

Веселиновић је оценио да се нови поступак легализације спроводи споро, да је закон донет на брзину и са бројним недостацима, те да катастар и надлежна администрација физички не могу у кратком року да реше огроман број захтева. Вучићево обећање о брзој легализацији за сто или двеста евра назвао је популистичким. Његов утисак и политичка сумња јесу да је прави циљ био да се најпре озаконе велики нелегални објекти људи блиских власти и интересних група, док обични грађани и даље чекају.

Он није тврдио да има конкретне податке о продаји празних станова и локала, али је указао на прекомерну градњу у Београду, на Златибору, Копаонику и у Врњачкој Бањи. „Тачно се зна ко гради, ко може да гради и колико”, рекао је, описујући тржиште на којем политичке везе, према његовом уверењу, одређују приступ дозволама, земљишту и великим пословима.

Извршитељи и нотари: институције нису спорне, али тарифе и избор јесу

Говорећи о јавним извршитељима и јавним бележницима, Веселиновић није прихватио тезу да су те институције саме по себи створене ради легализације криминала. Подсетио је да слични системи постоје у демократским државама и да су српски прописи ослоњени на француска и немачка решења. Код јавних бележника препознаје и корист: директна веза са катастром и солемнизација уговора донекле су повећале сигурност промета непокретности у односу на некадашњу просту оверу потписа у суду.

Његова кључна примедба односи се на прескупе тарифе, спорост појединих извршних поступака, концентрацију богатства и сумњу у политичку и личну подобност приликом избора јавних бележника. Као адвокат који јавно заступа опозиционе ставове, рекао је да је сигуран да, када би конкурисао, не би био примљен у јавно бележништво. Код извршитеља је као апсурд навео ситуацију у којој предујам и награда за наплату могу бити приближни или чак већи од самог дуга, због чега тражи ниже тарифе и бржи рад.

Ко ће заменити корумпиране кадрове

На питање да ли Србија има довољно људи за обнову правосуђа ако корумпирани носиоци функција буду смењени, Веселиновић је одговорио потврдно. Он наглашава да и сада у судовима, тужилаштвима и полицији постоји велики број стручних, поштених и професионалних људи, као и млађих кадрова који нису део коруптивне хијерархије. Проблем види пре свега на руководећим местима, у систему напредовања и у недостатку личне храбрости да се одбије незаконит налог.

Значајан кадровски извор види и у адвокатури. Адвокати, по његовим речима, свакодневно гледају последице неправде, различите пресуде у истим чињеничним и правним стварима и правну несигурност која погађа клијенте. „Ми адвокати вапимо за правдом”, казао је, додајући да би многе искусне колеге прихватиле одговорност у реформисаном систему. Циљ не сме бити само брже и јефтиније правосуђе: поступак мора бити ефикасан, али не по цену истине, права окривљеног и правилног утврђивања чињеница.

Као пример правне несигурности навео је да различита већа истог апелационог суда у чињенично и правно истим стварима доносе супротне правноснажне одлуке. Критиковао је и претерано ширење скраћених кривичних поступака и опортунитета, који могу бити корисни у одговарајућим предметима, али не смеју служити статистичком затварању случајева на уштрб правде. Завршна Веселиновићева порука јесте да Србији нису потребни ванредни судови ни политичка освета, већ једнака примена закона, лична одговорност, уједначена судска пракса и институције које више не питају власт да ли смеју да раде свој посао.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић