Доналд Трамп, председник САД, изговорио је реченицу која је одјекнула далеко шире од једног интервјуа: према његовим речима, сукоб са Ираном је завршен. Проблем је у томе што реалност на терену и ток преговора говоре нешто сасвим друго.
У тренутку када су преговори у пакистанском Исламабаду практично пропали, а двонедељно примирје висило о концу, Трампова изјава делује као изненадан заокрет.
Током разговора са новинарком Маријом Бартиромо за Фоx Неwс, председник је, без задршке, одговорио да је сукоб окончан. Бартиромо је касније пренела да је питање било директно, готово банално: да ли је рат ствар прошлости. Одговор – још директнији.
И док Трамп говори о завршетку, преговарачки процес је заглављен. Сједињене Државе инсистирају на потпуном гашењу иранског нуклеарног програма, док Техеран остаје при свом ставу – спремни су на замрзавање на пет година и разблаживање нуклеарног материјала до нивоа који не може имати војну примену.
Ту није крај неслагањима. Иран тражи репарације за разарања цивилне инфраструктуре, као и увођење такси за пролазак кроз Ормуски мореуз, што би ишло у корист њихове економије. Вашингтон такве предлоге одбацује.
У исто време, док речи говоре једно, потези говоре друго. Трамп је најавио потпуну блокаду иранских морских лука, која је формално ступила на снагу 13. априла у вечерњим сатима.
Америчка морнарица је распоређена јужно од Ормуског мореуза, са носачима авиона и разарачима у патроли.
Међутим, блокада у пракси није заживела. Кина је одлучила да је игнорише. Њени супертанкери наставили су да улазе у иранске луке као да се ништа није променило, без покушаја да буду заустављени.
Та ситуација отвара додатна питања. Америчке снаге нису реаговале на кинеске бродове, што се у аналитичким круговима тумачи као избегавање директне конфронтације са Пекингом.
Увођење кинеске морнарице у ову једначину био би сценарио који Вашингтон очигледно жели да избегне. И тако, између најава и стварности, блокада остаје више политичка порука него конкретна мера.
Потпредседник САД Џеј Ди Венс, који је директно учествовао у преговорима, покушава да задржи оптимизам. Након неуспешних разговора, поручио је да и даље постоји простор за договор, иако признаје да су разлике озбиљне.
Његова порука је јасна: кључ је у рукама Ирана. Ипак, реалност преговора указује да су позиције две стране још увек удаљене.
У политичкој позадини целе приче назире се још један слој. Аналитичари све чешће указују да је Трамп ушао у ситуацију из које нема лаког излаза. Наставак сукоба могао би озбиљно да наруши његов рејтинг и да утиче на предстојеће изборе за Конгрес.
Евентуални пораз републиканаца отворио би простор за додатни притисак, па чак и покретање питања опозива.
У том контексту, изјава о завршетку сукоба са Ираном добија другачији тон. Можда је реч о покушају да се затвори политички проблем пре него што прерасте у нешто веће. А можда је, како примећују неки аналитичари, једноставно знак да се стратегија мења у ходу, без јасног плана како даље.
Једно остаје јасно: Доналд Трамп тврди да је сукоб са Ираном завршен, али догађаји на терену, потези великих сила и ток преговора не прате ту изјаву. Између речи и стварности остаје простор који тек треба да се попуни – и питање колико ће то потрајати.
