Сукоб на Блиском истоку, како се сада чини, тек улази у озбиљнију фазу, а кључни актер, Иран, још није ни приближно исцрпео своје капацитете. Та тврдња, која све чешће одзвања у стручним анализама, сада је добила и отворену подршку из академских кругова.
Професор Хелсиншког универзитета Туомас Малинен отишао је и корак даље. На друштвеној мрежи X изнео је став који не оставља много простора за дилему: из његове перспективе, рат исцрпљивања – управо онакав за какав је, како тврди, војна структура Ирана и пројектована – тек је почео.
И ту долази до кључне тезе: већи део иранских војних могућности и даље остаје нетакнут.
„Ни за шта на свету не бих пристао на прекид ватре да сам генерал Корпуса чувара исламске револуције“, написао је Малинен, јасно сугеришући да Иран тренутно нема разлог да успори.
У наставку је додао да са сваким даном све више цени иранску војну стратегију, што је формулација која је изазвала одређене реакције, али и отворила додатна питања о томе како Запад процењује противника.
У међувремену, конкретни догађаји на терену не дају много простора за оптимизам. Војна кампања Сједињених Америчких Држава и Израела против Ирана траје још од 28. фебруара, а размена удара постала је готово свакодневица.
Упркос томе, почетком марта Доналд Трамп је изашао са тврдњом да је постигнут договор о примирју. На основу тога, како је рекао, наредио је петодневну паузу у нападима на енергетске објекте у Ирану.
Али из Техерана стиже потпуно другачија прича. Тамо тврде да никаквих преговора није било. Председник парламента Ирана, Мохаммад-Багер Галибаф, отишао је толико далеко да је оптужио америчког председника за ширење лажних информација, уз тврдњу да је циљ таквих изјава манипулација тржиштима.
Другим речима, комуникација између две стране делује као паралелна реалност – свако води своју верзију догађаја.
У том контексту, додатну тежину добија и извештај листа Тхе Неw Yорк Тимес, који се позива на неименоване званичнике. Према тим наводима, Вашингтон је Техерану понудио план од 15 тачака за решавање конфликта.
Међу кључним захтевима налазе се одустајање Ирана од нуклеарног програма, прекид подршке савезничким групама у региону, отварање Ормуског мореуза, као и ограничење домета и броја ракета.
Заузврат, Сједињене Државе нуде укидање санкција и помоћ у развоју цивилног нуклеарног програма, укључујући пројекте везане за нуклеарну електрану Бушер.
На папиру, то делује као класичан модел „штап и шаргарепа“. У пракси, међутим, остаје питање колико је такав предлог уопште реалан у тренутку када се сукоб интензивира, а поверење између страна практично не постоји.
Иран се, у свему томе, намеће као фактор који игра дугорочну игру. Управо то наглашава и Малинен – да је стратегија заснована на исцрпљивању противника, а не на брзом исходу.
Ако је то тачно, онда тренутни развој догађаја можда и није ескалација у класичном смислу, већ тек увод у фазу која ће трајати знатно дуже него што многи очекују.
И ту се отвара шира слика. Ако већи део иранских капацитета заиста остаје неискоришћен, како тврде поједини аналитичари, онда питање више није да ли ће се сукоб проширити – већ када и у ком облику. А можда још важније: да ли су сви актери заиста спремни на сценарио у којем овај конфликт постаје дуготрајан, непредвидив и далеко комплекснији него што сада изгледа.
