Реакција је уследила након објављивања вести да је државно тужилаштво у Љубљани подигло оптужни предлог против Порфирија због кривичног дела злостављања на раду.

Председник је добро провежбао овакву одбрану. Реченица коју је изговорио постала је политички рефлекс: критика се представља као бруталан напад, а напад на мене – напад је на Србију. Тако је и овај судски поступак Вучић назвао нападом на СПЦ и Србију. Председник покушава да евентуалну личну одговорност патријарха претвори у наводну одбрану националних и верских вредности.

Значајно је знати да је у приватној парници свештеник Жељко Лубарда победио Порфирија. По оцени тог суда у питању је најтежи случај злостављања запосленог у судској пракси у Словенији. Порфирије је улагао жалбе али су досад оне одбациване.

Словеначко тужилаштво тврди да је Лубарда био изложен дуготрајном притиску црквене хијерархије након што је одбио да промени исказ у вези са финансијским неправилностима у црквеној благајни.

Замислите, црквени великодостојник покушава да натера свештеника на кривично дело – лажно сведочење.

Пријавио финансијске малверзације

У ранијем радном спору пред словеначким судом већ је утврђено да је Лубарда био жртва мобинга, што је послужило као један од темеља за кривичну пријаву.

Лубарда је сумњичио свештеника Перана Бошковића да је злоупотребио црквени новац, а Бошковић је због тога и осуђен, уз обавезу да врати 33.869 евра незаконито стечене користи.

У одбрану тог Бошковића за кога је суд доказао да је крив стао је Порфирије који је вршио притисак на Лубарду да промени исказ или повуче оптужбе. Пошто је то одбио уследио је дуготрајан сукоб са црквеним властима у Љубљани, који је касније прерастао у спор око мобинга.

Бошковић је осуђен пред световним судом државе која је чланица Европске уније, али не и пред црквеним судом. Имао је заштиту митрополита загребачко – љубљанског, актуелног патријарха Порфирија.

Ето због чега је подигнут оптужни предлог. Да ли је то напад на Србију и све српско?

Сме ли достојни да лаже?

Несрећног свештеника Лубарду који је пријавио своје сумње Порфирије је четири пута покушавао да сељака из места у место, а тај четврти пут је овог човека с породицом с четворо деце желео да пошаље чак у другу државу, из Словеније у Хрватску. Лубарда то, наравно, није прихватио.

порфирије пресуда тужба документ комбо.јпг
Патријарх Порфирије Фото: Борислав Здриња/ЗИПАПХОТО/АТАИмагес/Нова.рс
Интересантно је да је Порфирије када је био саслушаван у својству сведока у приватној парници тврдио да он није био надлежан и није Лубарди био непосредни претпостављени, а кад је покренуо црквени поступак тврдио је да му свештеник Лубарда није био послушан.

Различити аршини за различите судове – световни и црквени.

Неко храбрији би рекао да је Порфирије лагао. Зар би тако поступио човек за кога су остали црквени великодостојници рекли да је достојан.

„Не сведочи лажно на ближњега свог“, гласи девета Божја заповест.

Има ли кога од тих часних људи који понекад из заклона добаце по неку критику да устане и тражи да се преиспита да ли је достојни заиста достојан?

Пресликавање државне на црквену власт

Подсетио ме овај случај на доктрину пресликавања власти са републичког на локални ниво, на градове, општине, месне заједнице.

Изгледа да смо дошли у фазу пресликавања републичке власти на цркву.

У њој нема места за људе који нису лојалисти – Вучићу, а не Богу, јер Господ ће опростити, а председник тешко. А и Вучићева казна их изгледа више боли од небеске.

Кад узмемо у обзир доктрину пресликавања, нема места чуђењу да патријарх на монтираним процесима избацује неподобне из црквене заједнице. Теологе Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића који се нису либили да пусте и критички глас.

Или кажњавање митрополита жичког Јустина док поједини епископи блиски врху СПЦ пролазе без икаквих мера упркос много озбиљнијим оптужбама.

Залећи ће у заштиту попа који судски доказани лопов, али ће неке људе екскомуницирати из цркве због изражавања свог мишљења. Да иронија буде баш већа побринуле су се космичке силе које су удесиле да се на пресудама црквеног суда који је казнио поменуте теологе налази потпис епископа хвостанског Алексеја кога је један млади богослов (име познато редакцији) у сведочењу пред судом оптужио за сексуално узнемиравање. Још интересантније је да је тај владика викар патријарха Порфирија.

Црква и морални ауторитет

Годинама се без казне провлаче и чак штите људи у цркви који су „пипали“ децу. Неки од њих награђивани су ордењем, положајима, дубоком заветрином испуњеном лагодним животом и утицајем који је имао чврсту потпору у врху СПЦ и врху световне власти.

Црква која сматра да је изнад закона, која се затвара за питања и критику ризикује да изгуби оно што је њен најважнији ауторитет: морални.

Црква која се брани политичком моћи престаје да буде морални ауторитет и постаје део система власти. А власт која се скрива иза цркве престаје да буде одговорна пред грађанима. Када се те две ствари споје, настаје опасан савез у коме се критика проглашава нападом, питања издајом, а истина непријатељем. Зато питање више није само да ли је патријарх достојан своје функције. Питање је да ли је црква спремна да буде достојна вере оних који јој још верују.