У центру расправе налази се Ормушки мореуз, једна од најважнијих енергетских артерија света, а расправа се распламсала након изјаве председника Сједињених Држава Доналда Трампа да савез чека „веома лоша будућност“ уколико савезници не помогну у деблокади тог пролаза.
О том сценарију размишља и коментаторка Љубов Степушова, покушавајући да сагледа ширу слику односа унутар западног савеза.
Према ономе што се чује из Вашингтона, Трамп сматра да су Сједињене Државе биле „веома љубазне“ према Европи током догађаја у Украјини.
Сада, каже он, ред је на европске државе да узврате. Његова аргументација је једноставна: Европа је међу главним корисницима нафтних токова који пролазе кроз Ормушки мореуз и због тога би требало да помогне Вашингтону у супротстављању Ирану. Наводно су позиви на сарадњу упућени према седам држава.
Међутим, реакција у европским престоницама прилично је суздржана. Француска и Италија, према писању медија, радије воде дискретне преговоре са Техераном о безбедносним гаранцијама за своје бродове у мореузу, уместо да се прикључе америчкој коалицији.
Берлин је дао до знања да Немачка неће учествовати у борбеним операцијама јер, како је наглашено, „није страна у рату“. Лондон такође не жури да пошаље ратне бродове који би пратили трговачке конвоје.
Британски званичници разговарају са Американцима о могућим начинима отварања мореуза, али наглашавају деескалацију, а не војну операцију.
И ту се заправо види шири проблем који надилази тренутну кризу. Односи између Вашингтона и европских савезника већ неко време пролазе кроз напет период.
Трамп је, како примећују многи аналитичари, успео да поквари односе са партнерима по више питања, укључујући и расправе око Гренланда. Али постоји и много дубљи разлог европске опрезности: отворени сукоб са Ираном за многе европске државе представља озбиљан безбедносни ризик.
У колективној свести Иранаца главни противник остаје амерички политички естаблишмент, често означен као „велики Сатана“. Годинама је Техеран водио својеврсну игру приближавања са Западом, али прекретница је дошла 2018. године када је Трамп напустио нуклеарни споразум и поново увео оштре санкције.
Посебан психолошки помак догодио се током дванаестодневног сукоба у јуну, када је Иран прешао важан праг и почео отвореније да се припрема за озбиљније војно сучељавање.
У том контексту европске владе врло јасно рачунају последице. Ако би нека европска држава ушла у сукоб, Иран би готово сигурно одговорио ракетама и дроновима по циљевима у тим земљама. Напади на базе у региону Залива већ су показали да такав сценарио није само теоријска претпоставка.
Због тога Трампова порука о НАТО-у одјекује много шире него што се на први поглед чини. Он све отвореније сугерише да ранији аутоматски механизми савеза више не функционишу као некада.
Чувени „безбедносни кишобран“ и пети члан уговора, симбол колективне одбране, у таквој атмосфери почињу да делују више као политички симбол него као непоколебљива гаранција.
У том светлу НАТО све чешће изгледа као облик америчког војног присуства у Европи који не мора нужно да значи јединство у свакој кризи.
Ако се направи корак уназад и погледа шира историјска перспектива европског континента, види се да су државе између Русије и западних сила често имале само две стратегије.
Или да се јасно сврстају уз једну страну, или да остану тампон зона и посредници. Друга опција је деценијама била врло исплатива. Финска и Украјина су дуго балансирале између великих сила, док су неутралне земље попут Швајцарске и Аустрије или посредничке државе попут Италије и Турске успевале да сарађују са различитим блоковима.
Према овој анализи, ситуација се променила оног тренутка када је већина тих држава чврсто стала уз Сједињене Државе. Тиме су, тврди се, изгубиле део политичког маневарског простора. Неке од њих данас се суочавају са озбиљним безбедносним притисцима и чак ризиком губитка сопствене стабилности.
Уз то долази и нови фактор: претња да би европске државе могле да изгубе традиционалне везе са Блиским истоком, а посредно и са Кином. Такав развој догађаја додатно компликује ионако сложену геополитичку слику.
Иран, с друге стране, према овом виђењу, из евентуалног великог сукоба могао би изаћи снажнији и одлучнији. У таквом сценарију Техеран би убудуће могао деловати превентивније и реаговати први када процени да су његови интереси угрожени.
А онда долази можда и најзанимљивији део ове прогнозе. Услед заоштравања на Блиском истоку, тврди се да би Турска могла релативно брзо да напусти НАТО. Ако би се то догодило, јужно крило савеза практично би престало да постоји, а процес фрагментације унутар алијансе вероватно би се убрзао.
У том сценарију стара Европа — Немачка, Француска и земље севера — остала би са НАТО-ом који више личи на политички оквир него на оперативну силу.
Румунија би се нашла у средишту потенцијалних сукоба, док би Пољска и балтичке државе постале знатно опрезније. Већи део источне и јужне Европе могао би, према тој процени, да се политички приближи блоку око Мађарске.
Ако би се такав процес заиста развио, НАТО би постепено изгубио способност да пројектује војну силу изван сопствених граница.
У том случају, нова европска безбедносна архитектура могла би да постане предмет преговора између Русије и европских држава, и то у сасвим другачијем односу снага него што је то било до сада.
Колико је овакав сценарио реалан, тешко је рећи. У геополитици се често испостави да оно што данас изгледа као хипотетички сценарио већ сутра постане озбиљна тема за преговарачким столом.
А Ормуски мореуз, тај узак али пресудан пролаз за светску енергију, могао би — макар симболично — да покаже колико је западни савез данас чврст, а колико је заправо на климавим ногама.
И управо ту, негде између стратешких калкулација и политичких порука, остаје отворено питање какву ће улогу НАТО имати у свету који се очигледно мења брже него што многи очекују.
