Прочитај ми чланакМиленко Стојковић био је српски војвода током Првог српског устанка. Највећи славу стекао је након што је са својом свитом на Ади Кале, по наређењу и српских и турских власти, убио дахије због чије самовоље и зулума је и почео Први српски устанак.
Слику неустрашивог борца који никада не губи битке потврдио је и у бици на Иванковцу у августу 1805. када је, са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем, победио далеко јачу војску Хафиз-паше која се запутила ка Београду.
Након ове битке, буна на дахије је прерасла у устанак против турске владавине. Миленко је са устаницима продро у Неготинску крајину и заузео утврђени Пореч на Дунаву, а водио је тешке борбе и на Штубику и Малајници, преноси Историјски забавник.
Корона-парти 2021? Српске кафане и клубови распродати за дочек Нове године
За јунаштво и војне заслуге Карађорђе га је током лета 1806. прогласио за војводу.
Ипак, Миленко Стојковић данас је најпознатији по једној, скоро митској причи из његовог приватног живота – чињеници да је имао свој харем!
Први Србин који је имао харем
Пракса да имају више жена није била реткост међу вођама Првог српског устанка. Већина је била ожењена једном, али је имала још једну која је живела на неком другом имању. Није био редак случај ни да особа паралелно има децу са различитим женама.
Ипак, до данас, Миленко Стојковић остао је једини за кога се са сигурношћу зна да је држао харем, направљен потпуно по узору на турски.
Војвода је наводно још пре оствајања утврђења у Раму имао неколико жена. Након што је заузео овај турски град, ушао је у харем команданта града и одатле заробио неколико жена које су му се највише допале.
Са друге стране, на руку му је ишла и чињеница што су током устанка многе Туркиње које су живеле у Београду остале удовице, а деца сирочад. Прича каже да их је било толико да су улице биле препуне ове сиротиње, па су нове српске власти организовале бродове да их Дунавом одведу назад у Турску.
Међутим, Миленко је сачекивао лађе у Поречу, на обали Дунава, бирао најлепше девојке и жене и тако „допуњавао“ свој харем. По причи, укупан број жена у харему био је 42, а многе од ових жена сматране су „срећницама“ јер су се тако спасле беде или прогона у турске крајеве где нису имале никог свог.
Све жене у харему служиле су искључиво Миленка. Осим ноћних задовољстава, оне су биле задужене и да кувају, брину о одевању војводе, доносе му ћибук и кафу и дворе га у сваком тренутку. Ове жене биле су задужене и да брину о гостима који би долазили код Миленка, а некима од ових званица војвода је дозвољавао да проводе ноћи са њима.
Жене из харема Миленка су служиле и двориле и када би био на путовању. Наиме, тада би са собом водио четири или пет најдражих робиња које би се старале да војвода у тренуцима одмора има све што му је потребно.
Са друге стране, када би се неке жене „заситио“ Миленко би јој уз богат мираз, налазио мужа међу својим слугама и војницима, или би је, уз довољно новца, пушта на слободу да води живот какав жели.
У српске породице у којима није било деце давао је децу коју су неке жене са собом довеле у харем, а није искључено да се међу њима нашло и понеко дете којем је и сам био отац.
