Српска православна црква и верници у недељу, 8. новембра, прослављају Светог великомученика Димитрија Солунског, празник у народу познат као Митровдан. Реч је о једној од најраспрострањенијих крсних слава у Србији, за коју су везани бројни обичаји, предања и веровања која су се преносила са генерације на генерацију.
Митровдан се сваке године обележава 8. новембра, односно 26. октобра по јулијанском календару, а у црквеном календару означен је црвеним словом. Осим што представља велики верски празник, у народној традицији овај дан има посебно значење јер симболично означава долазак зиме и завршетак радова на отвореном.
Свети Димитрије рођен је у Солуну у трећем веку, а према црквеном предању, био је угледни војни заповедник коме је римски цар Максимијан поверио задатак да прогони хришћане. Међутим, Димитрије је одбио да изврши наређење и отворено је проповедао хришћанство.
Због тога је ухапшен, бачен у тамницу и погубљен. Хришћани су га тајно сахранили, а на месту његовог гроба касније је подигнута црква. Свети Димитрије проглашен је заштитником Солуна, док се његово поштовање временом проширило широм православног света.
Према предању, из његових моштију потекло је мирисно миро, због чега је добио назив Мироточиви.
У Србији му је посвећен велики број цркава, а Митровдан је крсна слава бројних породица, појединих еснафа и дан када се у неким местима одржавају заветине.
Обичаји и веровања на Митровдан
Једно од најпознатијих народних веровања везаних за Митровдан односи се на дом и породицу. Наши преци сматрали су да би уочи овог празника свако требало да буде у својој кући.
Веровало се да ће онај кога митровданска ноћ затекне ван сопственог дома током наредне године често ноћивати по туђим кућама. Овај обичај није црквено правило, већ део народног предања.
Посебно занимљиво веровање односи се на децу. У појединим крајевима Србије сматрало се да на Митровдан родитељи не би требало да грде малишане, чак ни када су несташни. Према предању, дете које тог дана буде прекоревано могло би да остане непослушно током читаве године.
Због тога су родитељи на овај празник традиционално били попустљивији према деци.
У неким деловима Србије постојали су и обичаји повезани са кућним пословима. Жене на Митровдан нису користиле вретено, чешљеве и маказе, док су у Шумадији домаћини некада стављали белутке у углове просторија, верујући да ће тако заштитити кућу од мишева.
Митровдан је имао важну улогу и у свакодневном животу сеоског становништва. Сматрало се да до овог датума треба завршити велике пољопривредне послове, јер након њега хладно време може да стигне изненада.
За овај празник везана је и чувена народна изрека:
„Митровданак – хајдучки растанак, Ђурђевданак – хајдучки састанак.“
Она потиче из времена када су се хајдуци пред зиму разилазили и склањали код својих јатака, да би се поново окупљали у пролеће, око Ђурђевдана.
У традиционалном народном календару Митровдан је, заједно са Ђурђевданом, означавао поделу године на хладнији и топлији део.
Занимљиво је и веровање да време на Митровдан може да открије каква нас зима очекује.
Ако је 8. новембра ведро, према народном предању, зима ће бити оштра и хладна. Уколико је дан облачан, веровало се да ће зимски месеци бити блажи.
Ако на Митровдан падне снег, у народу се говорило да је Свети Димитрије стигао на белом коњу, а постојало је и веровање да ће се снежни покривач задржати све до априла.
Наравно, ова предања немају научну основу и не могу се користити за поуздано предвиђање временских прилика.
Иако су се бројни обичаји одржали до данас, суштина Митровдана у православној традицији није у народним забранама и предсказањима, већ у сећању на Светог Димитрија, његову веру, храброст и страдање.
За породице које га прослављају као крсну славу, празник је прилика за молитву, окупљање најближих и очување традиције која се преноси кроз генерације.
