Била једном три прасета, Александар, Душан и Ненад. Одлуче они једног дана да оду у Москву, авионом, јер се у Србији од 25. октобра осећају ко прасе у Техерану.

Било их је тројица, зато што су их 25. октобра грађани Србије отерали у три лепе, заокруживши број три, па су мислили да ће тако лакше проћи границу.

– Као тројка нећемо бити сумњиви – казала су три прасета пре поласка на аеродром.

Међутим, као и свака три прасета у историји човечанства, и они су се плашили злог вука, с тим што се Александар није толико плашио злог вука колико се плашио злог вучјака.

Откад га је један вучјак на мртво име испрепадао пре коју годину и почео из чиста мира да лаје на њега, Александар је схватио да су зли вучјаци много већи непријатељи прасића од злих вукова.

Што је још горе, тог вучјака који је бесомучно лајао кад га је видео, срео је на мађарској граници. Био је то вучјак-граничар, па се отад, сем вучјака, фобично плаши и граница, а највише се плаши вучјака на граници.

И тог дана, када су стигли на аеродром „Никола Тесла“, прасе Александар је одмах почео да се распитује да ли на аеродромској граници има вучјака, ко што их има на мађарској.

Прасе Душан му је рекао: „Бре, буразеру, немој ничега да се плашиш. Ајмо у аеродромски бифе да жвајзнемо по једну. Кад жвајзнеш једну, две, нећеш се више ничега плашити, па ни вучјака на граници.“

Александар му је рекао да је то особито опасно, јер је у оно доба, када га је испрепадао вучјак на мађарској граници, и он је жвајзнуо нешто, али не у бифеу.

– Па како си жвајзнуо ако ниси у бифеу? – питао га је Душан, који у последње време толико воли да жвајзне да је цео дан под гасом, прецизније – под Србијагасом.

– Има и бољих ствари од шљивовице препеченице – казао му је Александар, сећајући се оног вучјака који је дресиран да лаје, и то не на људе који су под гасом и Србијагасом, већ на људе који воле да жвајзну нешто боље од шљивовице препеченице.

– Мораћу да пробам, буразеру, да жвајзнем то што је боље од шљивовице препеченице, али не бих да и на мене лају зли вучјаци, доста ми је што ме нападају зли вукови – казало је прасе Душан и отишло у аеродромски бифе да нешто с ногу жвајзне.

И како се приближавало граници на аеродрому, прасе Александар је све више страховао да не наиђе на злог вучјака.

Зли вучјаци су зезнута животињска врста јер почињу да лају без најаве. Зли вук се, пак, увек најави пре него што их спопадне.

Када је последњи пут зли вук напао три прасета, хтео је да им одува кућу. И то баш кућу прасета Александра, такорећи стан, који је мукотрпно градио тако што му је паре дала тетка из Канаде, дивна и саосећајна жена, такорећи митолошко биће.

И онда је дошао зли вук и рекао: „Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!“

Прасићи су се после те претње организовали и отерали вука у три лепе.

Зли вучјаци не издају никакво упозорење, нит’ дуну нит’ ватру суну, већ из чиста мира почну да лају – сећао се прасе Александар трауматичног искуства са злим вучјаком на мађарској граници.

Па је смислио план како да се провуче неопажено преко границе на аеродрому: замолио је једну жену која је чекала у реду за безбедносну проверу да полицајцима објасни како је Александар заправо прасе на ражњу и да нема потребе да пролази контролу. Јербо за прасиће на ражњу важе друга правила.

Та идеја није прошла, јер су полицајци одмах видели да није у питању прасе на ражњу, већ прасе од 90 кила живе ваге.

И онда је прасе Александар, у страху од вучјака, почео да бежи, прескаче све чекпоинте, протрчао кроз фри-шоп, покупио прасе Душана, који је у фри-шопу ћаскао са Џонијем Вокером и Џеком Денијелсом, улетео у авион за Москву и пилоту рекао: „Вози, Мишко!“

Пилот је онда рекао: „Али, то је немогуће!“

Прасе Александар је рекао: „Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам авион!“, па је пилот ипак решио да полети, јер му је прасе Александар и изгледао као неко ко је нешто већ дунуо. Док му је прасе Душан, који је седео у бизнис класи, изгледао као неко ко је сунуо минимум боцу вискија из фри-шопа пре полетања. Прасе Ненад је само ћутао и осећао се у тој причи као тринаесто прасе.

Нису стигли ни до оближње Литваније кад су пилоту из контроле летења јавили да морају да се врате, јербо је прасе Александар избегао безбедносну проверу, а тамо све време стоји неки зли гранични вучјак, жељан да залаје на прасе Александра, јер се познају одавно.

– Нема назад, назад је Србија! – рекао је прасе Александар, као и сваки велики војсковођа, када је чуо за план, али су се пилоти закључали у кабину и нису хтели да наставе ка Москви, већ су пошли у рикверц, у Србију.

И када су прасе Александра на београдском аеродрому питали: „Побогу, човече, пардон, побогу прасе, па зашто си избегао све контроле и киднаповао авион?“, прасе Александар је рекао: „Плашим се вучјака, а и плашим се Србије без Вучића, па сам мислио мало да протегнем ноге по Москви. Мада бих сад отишао и у Техеран, таква су дошла времена за нас прасиће!“

Драгољуб Петровић, Данас