Хајде да одмах изнесем пар, мислим, неспорних чињеница. Прво, победа народа предвођена студентима која је извојевана 25.10.2026. је величанствена и као таква је Србију и наш народ сврстала у европску авангарду.
Ми смо као друштво показали да смо способни да направимо јаку политичку заједницу која са 2.300.000 људи који су гласали за Студентску листу, као и још сигурно барем милион оних који су ван Србије и нису могли да гласају, као и онај део становништва који је близу да постане пунолетан. Ово нам даје снагу од преко три милиона људи и та наша политичка заједница је бројнија од било које европске, чак рачунајући и нације које броје преко педесет милиона становника. Друго, пораз на изборима који је због порука које је добио са неколико важних адреса из иностранства признао Александар Вучић не значи његов потпуни политички пораз.
И управо је ту кључна ствар: народ је дао апсолутно поверење и могућност да се састави влада без тешких коалиционих преговора, али је то поверење дато да би изабрани преузели апсолутну одговорност да главни захтев грађана буде у потпуности испуњен. А народ је рекао своје: хапшење и осуђујуће пресуде уз одузимање нелегално стечене имовине за све оне који су били кључне перјанице одлазећег режима, и то на челу са Александром Вучићем. Само од испуњености тог захтева зависи да ли ће позитивне тековине 25. октобра бити одбрањене.
У том смислу увек на памети сви морамо имати судбину промена 5. октобра и тужну чињеницу да за кратко време нико више није позитивно причао о том догађају, а да данас готово влада униформно мишљење како је то негативан датум у српској историји.
Шта је дакле потребно да се деси па да очекивања народа буду задовољена? У најкраћем, Александар Вучић мора бити процесуиран за сва недела која је починио. Док се то не догоди ништа још није завршено и могућност повампирења зла и даље ће висити над Србијом. Како да се то догоди без превеликих потреса? Пре свега је потребно да наредна влада себи орочи мандат и то како у погледу трајања, тако и у погледу надлежности.
И ту треба имати у виду судбину владе ДОС-а коју је у јануару 2001. саставио Зоран Ђинђић. Наиме, погрешна процена да је после режима какав је био Милошевићев могуће направити власт пуног политичког капацитета и владу пуног мандата коштала је Србију изгубљене прилике, а Ђинђића живота. Отуда нова влада као главни приоритет треба да има борбу против мафије. Већ на првој седници када се буде усвајао закон о влади треба усвојити и сет нових закона против мафије. После тога првих сто дана је кључно и у тих сто дана мора бити најмање сто крупних хапшења. А то засигурно неће бити лако.
Треба се сетити да је након 5. октобра одлазећи режим организовао побуне у затворима, оружану побуну Албанаца на југу Србије, као и мафијашки рат на улицама Београда. Све то је уз велике економске проблеме сломило Ђинђићеву владу. Зато не треба да изненади да и сада добијемо ту врсту проблема које ће нам испоручити систем који хоће да се очува.
И баш зато скраћењем мандата и фокусом на само један велики циљ, а то је борба против мафије, смањује се могућност погрешних политичких потеза који би онда били искоришћени за компромитацију будуће владе. Након тог јаког удара треба припремити изборне и медијске законе и организовати нове изборе на којима би се СНС и потпуно избацио из политичког живота.
Ако случајно нова власт не ухапси Вучића и ако остави овај скупштински сазив, направиће се инкубатор из којег ће се змије поново излећи. Јер замислите скупштинске преносе у којима је Вучић лидер опозиције који критикује нову власт за проблеме које им је он оставио. Тиме би се опрао у потпуности и реорганизовао и ишао на то да попут свог ортака Роберта Фица поново зајаше.
Зато је важно држати тензију и фокус јавности. Друштво мора бити на висини задатка, стабилно и критички настројено. А свака наредна власт треба да буде тек гранично стабилна и лако смењива. Јер до сада смо имали посвађано и слабо друштво, а јаке власти. Сада је време за другачији приступ!
Мирослав Паровић
Аутор је председник Народног слободарског покрета
