Ово представља само „озваничење“ праксе честог причешћивања, ван постова, без исповести и било какве припреме за ову свету тајну

У новом црквеном календару СА Синода СПЦ за 2027. годину четврта Црквена заповест гласи:

„4. Исповедати грехе своје и причешћивати се.“

Закључно са годином 2026. та заповест је имала додатак:

„4. Исповедати грехе своје и причешћивати се у споменуте велике постове.“

Јасно је да ово представља само „озваничење“ праксе честог причешћивања, ван постова, без исповести и било какве припреме за ову свету тајну. Убачено је тумачење да истина да „суштински никад нисмо спремни за причешће“ заправо значи да треба одустати од правилне припреме и да треба заборавити на литургијску опомену „Светиње светима“. Наравно, део је то шире приче избацивања било каквог подвига у нашим живота, а „не може се царство (Небеско) задобити / на душеку све дуван пушећи“.

Да сад не би стигла етикета „ко сте ви да причате о припремама и причешћу“, доносимо извод из текста блаженопочившег патријарха Павла „О честом причешћивању верних“:

Православно исповедање вере поставља као крајњу границу за Исповест и Причешће Хришћана четири пута годишње. Овај пропис налазимо и у 228. канону Номоканона при Великом Требнику и у Извјестију учитељном: „Парохијски свештеници нека поучавају своје парохијане оба пола да се у чистој савести спреме (за причешће) ако је могуће на празнике а свакако у четири годишња поста“. Уколико неко жели да се причести ван постова, треба да се припрема целу седмицу постом, и трезвеношћу: „А ово ако није нужда. У нужди три дана, или само један да посте припремајући се за исповедање грехова својих“.

(…)

Православна Црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. Већ Свети апостол Павле опомиње верне да испитују себе и тако од хлеба да једу и пију из чаше, јер који само једе и пије (као обично јело и пиће), „суд себи једе и пије…“ Зато су, вели, „међу вама многи слаби и болесни и доста их је умрло“ (1. Коринћанима 11, 28-30). Тај захтев, о приступању Светом Причешћу са чистом савешћу, налаже и стари хришћански спис „Учење Дванаест апостола“: „Причешћујте се, претходно исповедивши грехе своје, да би била чиста ваша жртва“, а такође га редовно налазимо код старих црквених писаца и Светих Отаца. Свети Јустин Мученик, у својој првој Апологији, говори о Светом Причешћу, објашњава да га може примити онај, не само који верује у хришћанско учење и који је крштен, него и „који тако живи као што је Христос заповедио“. По Светом Јовану Златоустом: „Савест треба очистити и тек тада се причестити, јер ко је нечист и недостојан, није у праву ни да се на празник причести… Јер не даје време право приступати (тајни), зато што не чини празник Богојављења, или Четрдесетнице достојним оне који приступају, него светлост и чистота душе“. По њему је и установа четрдесетодневног поста пред Васкрс настала у том циљу: „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било… Приметивши штету која долази од небрижљивог приступања, Оци одреде 40 дана поста… да би сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане, молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свима другим средствима, на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће.“

(Гласник СПЦ, фебруар 1978, Нека питања наше вере, И, Београд 1998, 377-387)

(Стање ствари)