YоуТубе поглавља:

00:00:00 Издвојено из интервјуа — Савамала, Мали и признање саучесништва
00:08:32 Почетак интервјуа — Ристићева каријера и Комунална полиција
00:19:44 Случај Шабић, име службе и притисци због Бус плуса
00:31:51 Београд на води и Савамала пре рушења
00:37:47 Налог Синише Малог и договор са Луком Томићем
00:45:10 Разговор са Милићем и долазак код Бошњака у Савамалу
00:51:50 Полицијски комби — како је Ристић удаљио патролу
00:55:32 Маскирани људи, прекривене таблице и ноћни чувар
00:59:18 Миленијум тим, признање саучесништва и порука Малом
01:02:29 Хркаловић, пребацивање одговорности и касније смене
01:17:48 Изостанак истраге и Ристићев суд о односу власти према струци
01:23:17 Додатак — информација у систему МУП-а и њено враћање на дораду

Ко је Никола Ристић: из Савског венца на чело Комуналне полиције

Ристић се представља као рођени Београђанин и официр полиције, који униформу носи, каже, од 1998. године. Основне полицијске студије завршио је у Београду, а од 2004. радио је као официр у Полицијској станици Савски венац, најпре као помоћник командира. Била је то, по његовим речима, једна од најзахтевнијих станица у Србији, са Београдским сајмом, Ургентним центром, оба стадиона, железничком и аутобуском станицом, Владом и министарствима на свом подручју. Ту је провео десет година и, како наглашава, одлично познаје и сам терен Савамале, који се налази практично испред станице.

На место начелника Комуналне полиције дошао је, отворено каже, на препоруку свог пријатеља и класића Веселина Милића. „На таква места се долази с препоруком”, објашњава Ристић. Тада је, како се сећа, Синиша Мали већ био у игри за градоначелника и имао је непосредне контакте са Милићем, који је постао начелник Полицијске управе за град Београд. Тражили су, каже, да на чело Комуналне полиције дође „неко из струке”. Наглашава да никада није био страначка личност и да то од њега нико није ни тражио.

Комунална полиција између струке и политике

Ристић подсећа да је Комунална полиција основана 2010. године, у време градоначелника Драгана Ђиласа, као, по његовим речима, тековина модерног друштва. Задатак јој је да растерети МУП и брине о комуналном реду: чистоћи, градилиштима, буци, превозу и заузећу јавних површина. Као начелник трудио се, каже, да прошири овлашћења комуналних полицајаца: да могу да носе уређаје за мерење буке и да заустављају возила тамо где закон то дозвољава. Као пример рупа у прописима наводи вишегодишњу илегалну продају уџбеника у Косовској улици.

Говори и о притиску који је сматрао апсурдним: Комуналну полицију су, каже, „увукли” у контролу карата у Бус плусу, иако се томе „жестоко” противио. Знао је да ће се поновити сцене примене средстава принуде, које су за ту врсту прекршаја апсурдне. Предлагао је пунктове уместо уласка у аутобусе и службу је из тога, каже, извукао само делимично. Град је, према његовом сећању, у то време субвенционисао ГСП са око пет милиона евра.

Случај Шабић и Стефановићев рат против имена „полиција”

Ристић прича и епизоду за коју, каже, јавност не зна. Око 2016. године, колико се сећа, комунални полицајци изашли су по пријави о бесправним радовима на тераси и затекли Родољуба Шабића, тадашњег повереника за информације од јавног значаја. Шабић их је пустио у стан, показао да никакве радове не изводи, а онда објавио да држава преко полиције врши притисак на повереника. Ристић је тог викенда, без телефона, пропустио низ позива. Звали су директор полиције, Веселин Милић и Синиша Мали: „њих тројица” за десет минута, сваки по три пута.

Неколико месеци касније сазнао је, каже, да Небојша Стефановић, тадашњи министар унутрашњих послова, предлаже у Закону о полицији одредбу по којој нико осим МУП-а не сме да носи назив „полиција”. Ристић се томе жестоко супротставио, писао свим институцијама и тако, каже, у Стефановићу добио непријатеља. Синишу Малог судбина Комуналне полиције „није занимала”, а Горана Весића, тадашњег градског менаџера, јесте. Да би се избегло име „комунални редари”, Весићу је лично предложио назив „милиција”. То име, додаје, није дочекао на функцији, него његов наследник.

Притисци: „Успевао сам увек, осим у једном случају”

На питање о притисцима Ристић каже да је непосредно комуницирао само са Синишом Малим, преко кога су ишли сви посебни захтеви. Сваки такав захтев, тврди, анализирао је и стављао у оквир закона колико год је могао. „А успевао сам увек, осим у једном случају”, каже он, мислећи на Савамалу. Тајкуни и моћници нису га, тврди, притискали, јер су знали да је официр полиције, да познаје систем и да му није проблем да каже „не”.

Савамала је, по Ристићу, била и остала „државни пројекат”, који се папирно и законски решавао „на неком нивоу изнад нас”, делом изнад самог Града Београда, уз лекс специјалис донет, како се сећа, 2015. године. Одбацује и слику Савамале као мртвог, напуштеног простора. Тамо су, каже, били уређени магацини и простори „где се одвија одређени економски живот”, уз мањи запуштени део са старим вагонима и стадион Железничар. Приче о шверцу на том простору назива „урбаним причама”, уз опаску да су се крупне трансакције пре одвијале у зони ауто-пута.

Позив Синише Малог и састанак код Луке Томића

Прича о самом рушењу, по Ристићу, почиње неколико дана раније. „Први контакт је био пар дана пре самог рушења”, каже он. Позвао га је градоначелник Синиша Мали, што је, наглашава, било уобичајено, јер су се чули бар једном недељно. Овог пута, међутим, Мали је био „узрујан” и „врло енергичан” и одмах на улазу у кабинет саопштио му је да „мора да се одради једно рушење у зони Београда на води”. Када је Ристић предложио да седну и договоре се, Мали га је, каже, послао код свог шефа кабинета: „Ићи ћеш код Луке.”

Лука Томић, чија је канцеларија била преко пута, рекао му је, према Ристићевим речима, да „озбиљно схвати све”. Објаснио му је да ће бити рушења у одређеним деловима Савамале, да то „морамо да спроведемо” и рекао му датум. Рушење ће бити „у неким ноћним сатима”, а Комунална полиција треба само „да има сазнање”, да не би било „погрешне комуникације”. Папирологија ће, обећано је, стићи за који дан, што је за градску управу, иронично примећује Ристић, било уобичајено.

„Зашто то не радимо дању?”

Ристићу је то, каже, одмах било сумњиво. Пре тога је у Савамали већ много тога срушено, багери су радили свакодневно, а Комунална полиција је понекад асистирала. „Али све је то рађено дању”, наглашава он. „Никад ниједан посао нисмо имали који смо радили ноћу.” Зато је поставио питање: „Зашто то не радимо дању?” Одговор, тврди, није добио, осим да је „хитно”.

Томић му је, према Ристићу, рекао и да је „шеф кабинета премијера упознат са свим и дао зелено светло”. Премијер је тада био Александар Вучић, а шеф његовог кабинета је био Ивица Којић. Ристић је тада схватио да ствар „није баш нешто што су они папирно покрили како треба” и да би се могло радити „и без папира, јер је ноћ у питању”. Рушење је било заказано за два дана касније.

Заштитио службу, одговорност преузео на себе

Ристић тврди да није хтео да узнемирава своју службу. Проверио је ко је дежуран у централној дежурној служби у Макензијевој и знао је да је то „виспрен” човек, који ће интервенцију послати кад треба. Хтео је, каже, да сачува и тог човека и службу „неокаљане”: „Ако буде неке одговорности, да је сносим ја, да не мора нико други да је сноси.”

Исте вечери био је на приватној прослави једног пријатеља у угоститељском објекту на Сењаку, где је био и Веселин Милић. Милић му је тада, каже Ристић, рекао шта је њему саопштено и шта је предузео. „Ја сам тад схватио да је димензија свега тога много озбиљнија него што сам претпостављао”, каже он. Видео је да је реч о организацији „на много већем нивоу” и да је, како је чуо, у све био упознат и укључен и Небојша Стефановић. Зато је одлучио да оде на лице места.

Весић: „Претпостављам да је знао”

На питање да ли је Горан Весић био упућен, Ристић је прецизан: ни Синиша Мали, ни Лука Томић, ни било ко од људи које је поменуо Весића није поменуо. Непосредног Весићевог учешћа, колико зна, није било, а Весић са њим о тој теми није разговарао нити га је на било који начин припремао. Ипак, процењује: „Па имао је сигурно” сазнање. „Могу да претпоставим да је знао”, јер је Весић тада био „најозбиљнији политичар” у градској управи. Ристић то износи као претпоставку, а не као утврђену чињеницу.

Ноћ рушења: шлепери, возила без таблица и Бошњак

„Ја одлазим тамо јер сам схватио да то није, да кажем, шетња кроз паркове”, каже Ристић. „То је било безумље.” Улица је од правца Геозавода била блокирана великим шлепером, а са друге стране стајао је други шлепер, уз још понеко возило, све „возила без таблица, возила без ознака”. Тамо је, каже, затекао Ивана Бошњака, кога познаје, власника, односно „једног од власника” Миленијум тима. Бошњак је стајао у малом пролазу поред објеката спремних за рушење.

Поред Бошњака био је, каже, и један човек из кабинета Синише Малог, вероватно саветник, кога је тамо стално виђао, али му се име не сећа. Ристић претпоставља да је био „очи и уши Синише”. Бошњак је, према његовим речима, ту био да контролише рад багера, који је већ стајао у зони, спреман да помери стубове са заставама Београда на води и крене у рушење. Телефон му је стално звонио, јер је био у контакту са људима који је требало да стигну. Било је то „нешто мало пре или мало после поноћи” 24. на 25. април, како се Ристић сећа. Преко пута, према старој згради Симпа, видео је још неке силуете, које није препознао.

Пуни објекти и чекање на струју

На лицу места Ристић је сазнао план: доћи ће маскирани људи, који ће проверити цео простор да у њему не би било никога и да се неко не би повредио. Очекивао је, каже, да ће бар власници објеката бити некако обавештени и да ће сачувати бар нешто своје. Али објекти су, тврди, били пуни: „Као да сте ушли у нечију кућу.” Ту су била, колико се сећа, два угоститељска објекта и неколико фирми са канцеларијама и комплетним намештајем. Бошњак му је рекао да се чека да се искључи струја, како би рушење било безбедније.

Полицијска патрола усред акције: „Само продужите даље”

Тада се, према Ристићу, догодило нешто што у јавности, каже, никада није поменуто. Полицијски комби са, мисли, четири полицајца прошао је из правца Геозавода између шлепера и препреке и стао тачно поред багера. „Сви нестају”, каже Ристић: и Бошњак, и човек из Синишиног кабинета, и људи преко пута. Полицајци су у шоку гледали блокирану улицу, багер на тротоару и шлепере. Препознали су Ристића и питали шта се дешава. „Само сам кратко рекао: момци, ништа што би требало вас да занима. Само продужите даље.” Послушали су га, затворили врата и отишли истим путем.

Маскирани људи: „Видим да они мене препознају”

Убрзо је Бошњак, каже Ристић, преко телефона сазнао да екипа маскираних момака стиже, а да нема ко да их сачека на паркингу иза ресторана „Саванова”. Ристић је отишао по њих. Стигла су три возила са, како процењује, између 12 и 15 људи. Таблице су биле прекривене црним кесама или тракама. „Они излазе напоље, они су маскирани и ја видим да они мене препознају”, каже Ристић. Поздравили су се, а он им је показао објекте и зону. Претресање је трајало петнаестак до двадесет минута.

Чувар: „Ја сам то забранио”

Током претреса маскирани људи наишли су на ноћног чувара, старијег човека, по Ристићевој процени од 65 до 70 и више година, „о коме се писало у медијима”. Покушали су да му вежу руке на леђима и да га натерају да клечи. „Ја сам то забранио”, каже Ристић. Чувар је одмах одвезан, подигао га је, склонио маскиране људе и смирио га, као једини на лицу места без маске. Вратили су му торбу и он је, каже, „прилично смирено” отишао када и маскирани људи. Ристић тврди да на лицу места није претрпео физичко насиље, да оно што му се касније догодило није повезано са тим тренутком и да не зна какве су биле психичке последице.

Багер Миленијум тима и избор између три лоша решења

Када су маскирани људи отишли, багер је почео да руши. Наишли су, каже, на живу струју у неким кабловима, а ни вода није била до краја затворена. На питање ко је управљао машинама Ристић је јасан: све машине и „сви радници који су управљали тим машинама су били из Миленијум тима”, а власник фирме био је на лицу места све време. Пре тога је, додаје, исте ноћи срушена и једна мања локација, од неколико десетина квадрата, ближе данашњој Кули Београд, а затим објекти у Херцеговачкој.

Сопствену улогу Ристић не улепшава. Када је видео „цео тај конгломерат” догађаја, имао је, каже, три могућности: да лично заустави рушење, да се окрене и оде као да није ни долазио, или да остане и покуша да санира колико може. „Ја сам се одлучио за ово треће, иако сам свестан да сам тиме постао саучесник тога.” И додаје: „Ја сам врло свестан дела, то јест недела у ком сам учествовао.” Остао је, каже, до после три сата ујутру и све време гледао рушење из непосредне близине. До краја су остали и Бошњак и човек из кабинета.

Порука на Вајберу: „Намерно сам је пустио”

Када је све било готово, Ристић је, каже, са свог телефона Синиши Малом поручио преко Вајбера да је све завршено. „Никада ми није одговорио на ту поруку”, наводи он, али тврди да је Мали поруку видео. „Ја ту поруку нисам случајно пустио. Ја сам ту поруку намерно пустио.” Касније ће, верује, управо та порука бити један од разлога због којих му је Мали замерао.

Актери Савамале према Ристићевом сведочењу 

Актер	Функција у то време (према Ристићу)	Шта Ристић каже да је урадио	Време у транскрипту
Синиша Мали	Градоначелник Београда	Позвао га у кабинет и саопштио да „мора да се одради једно рушење у зони Београда на води”; Ристић му је после рушења поручио на Вајберу да је готово, а одговора није било; на седници градског одбора странке сагласио се да Ристић преузме одговорност	00:37:58; 01:01:48; 01:10:52
Лука Томић	Шеф кабинета Синише Малог	Изложио детаље, рекао датум и да ће рушење бити ноћу; рекао да је кабинет премијера „дао зелено светло”	00:38:44; 00:43:05
Шеф кабинета премијера Вучића (име нејасно)	Према Томићу, упознат са планом	Према ономе што је Томић рекао Ристићу, дао „зелено светло”; Ристић верује да кабинет није знао „модус”	00:43:05; 01:15:45
Иван Бошњак	Власник, „један од власника” Миленијум тима	Био на лицу места све време, контролисао багер и комуникацију са маскираним екипом; машине и радници били су Миленијум тима	00:47:53; 00:59:28
Човек из кабинета Малог (име се не сећа)	Вероватно саветник у кабинету	На лицу места као „очи и уши Синише”, остао до краја	00:48:44
Веселин Милић	Начелник ПУ за град Београд, Ристићев класић и пријатељ	Препоручио Ристића за начелника; на прослави на Сењаку рекао му шта му је саопштено и шта је предузео; према изјави Стаменковића, дао налог начелнику дежурне службе да се позиви пребацују	00:13:01; 00:45:14; 01:04:03
Небојша Стефановић	Министар унутрашњих послова	Према Милићевим речима, упознат и укључен; гурао промену имена Комуналне полиције; његов човек довео Ристићевог наследника	00:45:53; 00:23:37; 01:13:39
Дијана Хркаловић	Државни секретар, Стефановићев изасланик	Тражила да Комунална полиција преузме одговорност уместо МУП-а	01:05:48; 01:06:19
Горан Стаменковић	Шеф дежурне службе ПУ Београд	Имао налог да позиве из Савамале пребацује Комуналној полицији; постао дежурни кривац и осуђен	01:03:40; 01:07:39
Горан Весић	Градски менаџер	Нико га није поменуо; Ристић претпоставља да је знао, али непосредног учешћа није било	00:46:12
Маскирани људи (12–15)	Непозната екипа, „извршиоци”	Дошли у три возила са прекривеним таблицама, претресли објекте, покушали да вежу чувара	00:55:38; 00:56:33

Заташкавање: Хркаловићева, Стаменковић и тражење кривца

Уследио је, каже Ристић, медијски хаос, за који град није био спреман. Градски ПР се, по његовим речима, „правио мртав”, а „институције су ћутале”. Санацију је преузео МУП, јер је кључни проблем био што полиција није интервенисала. Ристић подсећа на изјаву Горана Стаменковића, тадашњег шефа дежурне службе Полицијске управе за град Београд, који је имао налог да позиве из Савамале пребацује на Комуналну полицију. „Тај налог му је дао његов начелник, начелник дежурне службе. Начелнику дежурне службе је дао налог Веселин Милић”, каже Ристић, позивајући се на ту изјаву објављену у КРИК-у и другим медијима, и на оно што му је сам Милић рекао.

Као координатор те „санације” јавила му се, каже, Дијана Хркаловић, тада државни секретар и „директни изасланик” Небојше Стефановића. Тражила је, прво посредно, а онда отворено, да Комунална полиција преузме одговорност, „јер је МУП ипак старији брат, који не би требало да буде компромитован”. Ристић је одбио. Како би, пита он, пријава у којој грађанин јавља да маскирани људи са капуљачама везују људе и руше објекте могла да буде посао Комуналне полиције? „То је чиста надлежност Министарства унутрашњих послова.” Као решење је тада, каже, нађен Горан Стаменковић. „Гасили су последицу, а не узрок.”

Стаменковић као дежурни кривац

Ристић објашњава да је шеф дежурне службе ноћу фактички први човек полиције у граду, док начелник спава. Зато је Стаменковићева одговорност велика, али он то није сам смислио: „Није то Горан устао једно јутро и рекао: ја ћу то да урадим.” Наредбу је, тврди Ристић, добио од непосредних руководилаца, који су упућени од неког другог, „преко Веселина сигурно”, док је код њега, у Комуналној полицији, све ишло „преко Синише”. Стаменковић је, према Ристићу, за нереаговање осуђен, а тиме је, каже, само ублажена последица.

„Шта ме брига”: Синиша Мали и предлог да Ристић понесе кривицу

Мали му је, верује Ристић, замерио и Вајбер поруку и то што је негодовао и два дана питао за папирологију и зашто се не ради дању. Неколико месеци касније, када се цела јавност узбуркала, Мали се, тврди Ристић, на седници градског одбора странке, на предлог присутних, сагласио да Ристић преузме одговорност за Савамалу. Када су га присутни питали како то може да прихвати и шта ће бити са тим човеком, Мали је, према Ристићевом сазнању, одговорио: „Па шта ме брига.” „Ја сам тада видео оно што сам претпостављао: да је бескрупулозан”, каже Ристић. Тај предлог, додаје, на крају није прошао.

Ипак, Мали га је, каже, сваке године око годишњице Савамале или кад тема поново искрсне у медијима звао да „опипа пулс” и провери да ли је још љут. Њихово међусобно поверење било је пољуљано до последњег дана. Ристићу није продужен уговор у јулу 2018, после пуног мандата од нешто више од четири године. Распоређен је за заменика командира у Полицијској станици Звездара, а на његово место доведен је човек из исте станице, „фактички Небојшин човек”. Тако је Стефановић, тврди Ристић, остварио своју жељу из 2016, када је покушавао да смени и Милића и њега.

Милић, Стефановић и „кругови изнад”

Неколико месеци после Ристића смењен је и Веселин Милић. То, по Ристићу, није било због Савамале: смена Милића била је „чиста жеља Небојше Стефановића” од почетка његовог мандата. Милић је, каже, био у „страшно лошим односима” са кабинетом министра, што Ристић види као одраз ширих међустраначких сукоба. Милић је, додаје, човек „из тог првог ешалона”, коме су многе ствари о другим случајевима познатије него њему.

О улози врха државе Ристић говори опрезно. Да је кабинет премијера био упознат, каже, рекао му је шеф кабинета Синише Малог, а одатле га нико никада није контактирао. „Ја сам уверења да кабинет премијера уопште није знао модус на који ће се то радити”, каже Ристић, и додаје: „Не би било први пут да буду аматери.” Уверен је да би се рушењем дању избегле многе ствари. Тврдње да су иза свега стајали криминалци одбацује. Они су, каже, били само „извршиоци”, „теренски радници”, јер ниједна криминална група не може сама да осмисли нешто такво.

Претње, тужилаштво које ћути и „Једини који је погрешио сам ја”

Отворених претњи, каже, није било, али је било неколико необичних ситуација. Код његове мајке су долазили људи који су се представили као новинари и тражили интервју о Савамали, што се, колико се сећа, догодило око 2019. Касније, 2020. или 2021, стигао му је СМС са непознатог броја да ће „фантоми” одговарати за Савамалу. Исту поруку добио је, каже, и Бошњак, који га је због тога звао.

Тужилаштво га, тврди, никада није звало, нити га је било ко контактирао у вези са истрагом: „Никада, никада.” Једино је служба после догађаја добила упит заштитника грађана о позивима те ноћи. Због различите интерне номенклатуре један руководилац је, каже, погрешно известио да позива није било. Служба, тврди Ристић, није учествовала у акцији, а позиви су прослеђени где треба. „Једини човек службе који је нешто погрешио сам ја. Нико више.”

„Комплетни идиоти” и „струка је превазиђена ствар”

Ристићева оцена је немилосрдна: случај је „много боље затворен него што је изведен”. „Премијер је добро рекао: комплетни идиоти, а то је изјава на свом месту”, каже он. Зато их не би звао „фантомима из Савамале”, него „идиотима из Савамале”. Додаје и да је „лако нашој јавности сервирати ствари”, јер је, како каже, лако сервирати нешто данашњем просечном човеку у Србији.

Посебно истиче једну од, како каже, основних крилатица ове власти: „струка је превазиђена ствар”. Та реченица је, тврди, изашла из кабинета Синише Малог, а многи су је после прихватили. Отуда, по Ристићу, проистиче и друго: „Ми смо сведоци да злочин нема казну у многим случајевима.” А млади, кад то виде, могу да изведу само један закључак: „да се не исплати живети поштено”. „То је пропаст нашег друштва. Ништа друго.”

Информација у систему МУП-а и покушај да се врати „на дораду”

У додатку разговору Ристић открива да је у новембру 2023. године, под својом службеном шифром, унео у систем МУП-а оперативну информацију која описује „комплетан организациони ток”: како се уопште дошло на идеју рушења у Савамали. Учинио је то, каже, јер је имао наговештаје да ће се прича „спиновати на врло лош начин”. Информација је заведена под редним бројем. Убрзо га је позвао један старешина, који је, каже, био „у шоку” што је информација уопште унета. Рекао му је да ће бити враћена „на дораду” због непотпуности. „Али то у ствари није тачно”, каже Ристић, јер систем непотпуну информацију не би ни прихватио.

Изговор је, тврди, било необавезно поље о извору, које се, како објашњава, у пракси никада не попуњава, јер би откривање извора уништило оперативни рад. Враћање „на дораду” почивало је на инструкцији осмишљеној у време Небојше Стефановића и Дијане Хркаловић. По Ристићу, тиме се чини „велика грешка и кривично дело”, јер се инструкцијом не може ставити ад акта активна, актуелна и потпуна информација. Такав манир рада „кроз инструкције и депеше” био је, тврди, у Стефановићево време „врло заступљен” и коришћен у манипулативне сврхе.

Бивша супруга Синише Малог и старатељство

На крају, на питање водитеља о бившој супрузи Синише Малог, која је у време афере иступила у јавности, Ристић износи своја сазнања. Она је, према његовим речима, говорила јер је после развода била у сукобу са Малим око старатељства над децом, које је Мали „на волшебан начин” добио. Дала је интервју КРИК-у и после тога, колико се сећа, била позвана у тужилаштво. Најављена је као специјални гост у емисији Тање Војтеховски, са темом рушења у Савамали, али је емисија отказана. После њене изјаве у тужилаштву, по Ристићевим информацијама, старатељство „више није изгледало као што је изгледало пре”.

Ноћ рушења корак по корак, према Ристићу

Фаза	Шта се, према Ристићу, догодило	Цитат (време у транскрипту)
Пар дана раније	Позив Синише Малог и упућивање код Луке Томића	„Први контакт је био пар дана пре самог рушења” (00:37:50)
Састанак код Томића	Датум, ноћни термин, обећана папирологија, „зелено светло” кабинета премијера	„Биће у неким ноћним сатима” (00:42:17)
Питање без одговора	Ристић пита зашто се не руши дању	„Зашто то не радимо дању?” (00:42:43)
Вече рушења	Прослава на Сењаку и разговор са Милићем; Ристић схвата размере	„Димензија свега тога много озбиљнија” (00:45:38)
Око поноћи	Блокирана улица, шлепери, возила без таблица, Бошњак и човек из кабинета	„То је било безумље” (00:47:13)
Пре претреса	Полицијски комби улази у зону; Ристић шаље патролу даље	„Ништа што би требало вас да занима” (00:54:35)
Долазак маскираних	Три возила, 12–15 људи, прекривене таблице; Ристић их дочекује	„Ја видим да они мене препознају” (00:55:59)
Претрес	Петнаестак до двадесет минута; чувар; Ристић забрањује везивање и клечање	„Ја сам то забранио” (00:56:33)
Рушење	Багер Миленијум тима руши; проблеми са струјом и водом	„Тад је багер почео да руши” (00:58:55)
До после 3 сата	Ристић остаје до краја; свестан саучесништва	„Ја сам фактички постао саучесник тога” (01:00:36)
После рушења	Вајбер порука Синиши Малом, без одговора	„Никада ми није одговорио на ту поруку” (01:01:48)

Закључак: ланац одговорности који нико не жели да види

Ристићево сведочење није прича једног покајника, него мапа једне власти. Ако је тачно оно што тврди, налог није дошао из подземља, него из кабинета градоначелника Синише Малог. Пренео га је Лука Томић, уз позивање на „зелено светло” из кабинета премијера, а извела га је приватна фирма Миленијум тим, уз маскиране људе у возилима без таблица. Полиција, према истом сведочењу, позиве из Савамале није добијала, јер су, како Ристић преноси, пребацивани по налогу који води до Веселина Милића. Када је лопта пукла, у МУП-у су, каже, тражили некога ко ће понети кривицу. Мали је, према Ристићу, рекао „па шта ме брига”, а за дежурног кривца на крају је одређен Горан Стаменковић.

Ристић не скрива ни сопствени удео: био је тамо, послао патролу даље, дочекао маскиране људе и остао до последњег зида. „Ја сам врло свестан дела, то јест недела у ком сам учествовао”, каже он. Управо зато његова прича тежи више од сваког саопштења: долази из прве руке, од човека који признаје саучесништво. Ипак, тврди, тужилаштво га никада није позвало, а информација коју је унео у систем МУП-а, каже, требало је да се врати „на дораду”. Савамала је, у његовој оцени, „много боље затворена него што је изведена”.

Порука овог интервјуа зато превазилази једну ноћ у Херцеговачкој улици. Док „струка је превазиђена ствар” остаје, како тврди Ристић, крилатица власти, а „злочин нема казну”, млади ће извлачити једини закључак који им систем нуди: да се не исплати живети поштено. Ристић то назива пропашћу друштва. Одговор на питање ко је наредио рушење у Савамали, после овог сведочења, више није тајна. Питање је само ко ће коначно имати храбрости да по њему поступи.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић