YOU TUBE POGLAVLJA:

01:06 Ljuba Stefanović, Novica Antić i nervoza režima
04:50 Perfidniji od Miloševića: totalitarizam nižeg nivoa
09:01 Do granice incidenta: kako Vučić dozira represiju
12:25 Izbori u nedelju i snaga Vučićevog sistema
16:16 Klijentelizam, dugovi i spoj kriminala i službi
18:18 Država jednog čoveka: Vučić kao knez Miloš
20:51 Posle Vučića: elite, Crkva i Akademija
24:51 Studentska lista i „nevidljivi krugovi”
29:20 Podeljeno društvo i taktika podmetnutog požara
30:46 Antikomunistička desnica: program i monarhija
32:53 Desnica kao korektiv i evroskepticizam
36:40 DSS pod Milošem Jovanovićem i birači SNS-a
43:53 Odbrana parlamentarizma i jedinstvo stranke
50:13 Ista sala 1990. i 2026: borba sa komunističkim nasleđem
53:02 Posle izbora: bez SNS–SPS-a
55:44 Potpisi i tri strategije režima
58:42 Geopolitika: Amerika se povlači, Srbija upućena na Evropu
1:06:50 Skretanje pažnje: Kosovo, Banjska, Jasenovac
1:11:32 Poruka Srbima van Srbije i poziv na izbore

Nervoza režima: hapšenja i gašenje slobodne reči uoči izbora

Razgovor počinje slučajem novinara Ljube Stefanovića, kome je Dimitrijević, kako podseća voditelj, javno dao podršku. Dimitrijević kaže da Stefanovića zna dugi niz godina i da su sarađivali, te da ga je ono što mu se dogodilo „prilično potreslo”. Stefanović je, navodi, morao da potraži sklonište van zemlje. Prema Dimitrijevićevim rečima, već je najmanje tri puta bio na meti, bilo policije, bilo Bezbednosno-informativne agencije. Njegov kanal Dimitrijević opisuje kao „relevantno mesto gde je moglo svašta da se čuje”.

Posebno mu je neobična, kaže, metodologija. Izjava „takozvanog crnogorskog uzbunjivača”, koju je Stefanović, prema Dimitrijeviću, samo preneo, postala je osnov za upad u njegov stan, pretres i odnošenje elektronike, što Dimitrijeviću „potpuno nije jasno”. Slično je bilo, podseća, i u slučaju Aleksandra Radića. Metode policije naziva „prilično agresivnim” i kaže da razume zašto je Stefanović morao da ode. Istog dana, nastavlja, ponovo je na udaru bio Novica Antić, koga po ko zna koji put hapse i privode, uz kućne i prave pritvore.

Dimitrijević u tome vidi „jednu nervozu aktuelnog režima pred izbore”. Meta su ljudi koji bi svojim izveštavanjem ili pojavljivanjem u javnosti mogli da „proizvedu određenu težinu”. Pominje i Damjana Kneževića, kao i vesti o hapšenju onih koje režim naziva „narkoblokaderima”. Po njegovoj oceni, to je „stvaranje jedne atmosfere prevrata koju generiše režim”, a istovremeno i gašenje svih centara slobodnog govora i slobodne misli koja kritikuje vlast i koja „pojedince u režimu zna da zaboli”.

On ističe da su se Demokratska stranka Srbije i koalicija Autentična desnica jasno opredelile protiv ovakvog postupanja prema ljudima koji promovišu slobodnu reč i različito mišljenje. Podržavaju, kaže, svaku slobodnu reč i duboko osuđuju napade na novinare koji se ovim temama bave. Situaciju dodatno otežava, prema Dimitrijeviću, to što su i mediji koji su se smatrali slobodnim, N1 i Nova S sa svojim portalima, kao i štampana izdanja u okviru Junajted grupe, sada na udaru preuzimanja vlasničkih i uredničkih prava. Rezultat je, kaže, „vrlo, vrlo, vrlo nezavidna medijska situacija”.

Perfidniji od Miloševića: totalitarizam nižeg nivoa

Upitan kao istoričar ima li ovo presedan, Dimitrijević podseća na vreme pred 5. oktobar, kada se pričalo o postojanju „spiska ljudi za likvidaciju”. To je bio period atentata na Vuka Draškovića i ubistva Slavka Ćuruvije, kao i Stambolića. Taj spisak, kaže, niko nije video, ali se o njemu govorilo uoči prelomnih događaja, a sadašnja priča o hapšenjima „liči nekako na tu praksu”. Ne zna da li je reč o stvarnom planu ili o upozorenju ljudima da govore tiše, u aluzijama, i da sačekaju izbore, ali kaže da je „metodologija već viđena”.

Razliku, međutim, vidi jasno. „Miloševićev režim je bio brutalniji” u krajnjem ishodu prema ljudima koji su stradali, „ovaj režim je perfidniji”. Vučićev režim deluje kroz zabrane rada, kućna zatvaranja, pritvore i pretrese stanova, odnosno više kroz „psihičku defamaciju” nego kroz radikalne metode. Dimitrijević to naziva „totalitarizmom jednog nižeg nivoa”, koji je ipak efikasan, jer šire okruženje upozorava da ne kritikuje režim i da se skloni iz javne priče.

Najopasnije mu je, kaže, što režim bira ljude koji nisu deo nijednog sistema koji bi stao u njihovu odbranu: ni stranke, ni masonerije, ni Komunističke partije, ni organizacije nacionalne manjine. Takav je, navodi, bio slučaj samog voditelja, takav je slučaj Ljube Stefanovića i Novice Antića, koji je „očišćen” iz Vojnog sindikata. Ti ljudi su sami pred mašinerijom, ne mogu da se brane organizovano, pa je udar na njih „egzemplarniji”. Oni, po Dimitrijeviću, „služe kao primer drugima, da kažu: ćuti, pusti, vidiš kakva je situacija”.

Do granice incidenta: kako Vučić dozira represiju

Iz Vučićevog odnosa prema demonstracijama i „opštenarodnom studentskom buntu” Dimitrijević zaključuje da je on „išao do granice incidenta”, ali ne i preko nje. Možda je, kaže, naučio na Miloševićevom primeru da izbegava radikalne incidente koji izazivaju masovna okupljanja i reakciju diplomatskih krugova i velikih sila. Mera koju primenjuje je bolna za pojedinca, njegovu porodicu i prijatelje, ali ne prelazi korak preko toga. Cilj je da upozori i obesmisli svaku tačku otpora.

Tako su, prema Dimitrijeviću, i grupe batinaša i „crnih kapuljaša” protekle dve godine išle do incidenta, ali ne i do radikalnog razrešenja. U tome vidi „promišljenu strategiju pritiska na narod”, pa i na političke protivnike, koja može da traje godinama. Razlika u odnosu na Miloševića je u tome što je Milošević takve poslove prepuštao ljudima iz tadašnjeg resora državne bezbednosti, referentima i načelnicima. Vučić, smatra Dimitrijević, „izgleda direktno vodi neke od tih operacija i dozira ih”, prateći reakciju javnosti, ali i eventualnih stranih partnera.

Vučić je, kaže Dimitrijević, svoju „meru represije prilagodio savremenom trenutku u 21. veku”. Ona se sprovodi kroz medije ili protiv medija i ljudi na društvenim mrežama, kroz prisluškivanje i kroz difamaciju na naslovnim stranama tabloida. Nekada su, podseća, političke protivnike jurili gradski komiteti, a sledile su osude, zabrane knjiga i zatvori, kao u slučaju Gojka Đoga. Danas je, kaže, dovoljno objaviti „one užasne slike”, kao što je učinjeno Bojanu Pajtiću, pa da čovek bude uništen zajedno sa svojim okruženjem i političkim partnerima. Tabloidi koji govore „uličarsko-mrziteljskim rečnikom” efikasniji su, po njegovoj oceni, od zatvora.

Tabela 1: Dimitrijevićeva dijagnoza režima i izbora

Tema	Stav Bojana Dimitrijevića	Citat (vreme u transkriptu)
Hapšenja i pretresi uoči izbora	Znak su nervoze režima i stvaranja atmosfere prevrata	„Govori o jednoj nervozi aktuelnog režima pred izbore” (00:01:26)
Medijska sloboda	N1, Nova S i Junajted grupa na udaru preuzimanja	„Vrlo, vrlo, vrlo nezavidna medijska situacija” (00:04:45)
Priroda režima	Perfidniji od Miloševićevog, totalitarizam nižeg nivoa	„Ovaj režim je perfidniji” (00:06:32)
Izbor meta	Režim bira usamljene ljude da bi zaplašio druge	„Služe kao primer drugima… ćuti, pusti” (00:07:46)
Doza represije	Vučić ide do granice incidenta i lično vodi operacije	„Išao do granice incidenta” (00:09:07)
Izborni ishod	Očekuje promenu u nedelju, a poraz opozicije značio bi vrlo teško stanje	„Ja ne bih bio angažovan u politici da ne verujem da možemo da promenimo to stanje” (00:13:19)
Sistem vlasti	Kriminal, politika i službe stopljeni u jedan sistem	„To funkcioniše kao jedan sistem” (00:18:02)
Država	Sve odluke idu prema Vučiću, pa država odumire	„Srbija kao država odumire postepeno” (00:19:31)
Elite	Vučić je potkupio Crkvu i Akademiju	„Uspeo i njih da potkupi” (00:24:07)
Politička taktika	Vučić stvara podele i glumi spasioca	„Podmetneš požar, pa ga ti gasiš i ispadneš spasilac” (00:29:52)
Strategije pred izbore	Podela opozicije i studenata, podela u Studentskoj listi, gašenje N1 i Nove S	„Sve tri smo strategije videli” (00:56:52)
Skretanje pažnje	Incidenti mogu biti generisani iz kriminalno-bezbednosnog sistema	„Da može da se napravi nešto – uvek može” (01:09:15)

Izbori 25. oktobra: nada političara i oprez istoričara

Na pitanje može li Vučić da vlada decenijama, kao komunisti posle 1945, Dimitrijević odgovara kao političar: „Ja ne bih bio angažovan u politici da ne verujem da možemo da promenimo to stanje.” Očekuje, kaže, da se stanje na izborima u nedelju promeni i da režim i Aleksandar Vučić pređu „u najmanju ruku u opoziciju”, što je, po njegovim rečima, očekivanje i većine naroda. Priznaje ipak da četrnaest godina Vučićeve vlasti pokazuje da je izdržao duže od uobičajenog dvanaestogodišnjeg ciklusa na srpskoj političkoj sceni u poslednje tri-četiri decenije.

Vučić je, prema Dimitrijeviću, pokazao fleksibilnost i veštinu manevrisanja. Imao je priliku 2012. da oko sebe okupi najbolje i najreprezentativnije kadrove i „da vlada hiljadu godina”. Ali ga je njegov psihološki sklop naveo da se okruži ljudima sumnjivih intelektualnih kapaciteta, koji njegovu ličnost doživljavaju kao svemoćnu i predaju mu svoju odanost, a u sledećem krugu i kriminalnim svetom. Ako opozicija, Studentska lista i dve najistaknutije opozicione grupacije ne uspeju da nešto promene u nedelju, „bogami biće to vrlo teško”, upozorava on.

O tome, kaže, u ovom trenutku ne želi da govori, jer se nada da će se, uprkos različitim izbornim procenama, „generisati određena masa za promene”. „Ako ne verujemo u to, onda piše i propalo”, kaže Dimitrijević. Otvoreno priznaje i unutrašnju napetost: kao istoričar rekao bi nešto drugo, ali kao političko lice mora da se nada da će režim biti promenjen što pre.

Klijentelistička mašina i njene pukotine

Kada procenjuje koliko dugo Vučićev sistem može da izdrži, Dimitrijević navodi i činioce koji mu idu u prilog. Velike sile kod nas često pojačavaju ili stišavaju intenzitet događaja, a Vučiću se trenutno na međunarodnoj sceni niko ne suprotstavlja. „Svima je dobrodošao”, kaže, i sve je uspeo da stavi u svoju interesnu orbitu. Kod kuće je, navodi, stvorio klijentelistički sistem koji se proteže od ministara i predsednika opština, preko koordinatora, do običnih glasača koje kupuje novcem, podelama na terenu i zapošljavanjem. To je, priznaje, dobro organizovana struktura koja može da izdrži i duže.

Ali u tom sistemu Dimitrijević vidi i pukotine. Resursi društva se stanjuju, a Vučić se zaduživao, pa „ne može on sad u džakovima da deli novac u provinciji”. Apetiti njegovih političkih i poslovnih partnera porasli su za petnaestak godina. Onaj ko je na početku bio srećan zbog sitnice danas je veleposednik ili veliki investitor i više nije zadovoljan. Treće, u sistem se „ubacila kriminalna grupa koja je barabar sa politikom”. Rezultat je, kaže, da „se izmešao kriminal, politika i službe bezbednosti. Znači, to funkcioniše kao jedan sistem”, koji može da preživi i u budućnosti.

Država jednog čoveka: Vučić kao knez Miloš

Za vreme demokratskih vlasti, podseća Dimitrijević, politički protivnici živeli su „prilično normalno” jedni pored drugih. On je tada bio u Demokratskoj stranci, a sarađivali su sa Demokratskom strankom Srbije, bez ovakvih podela i radikalizma. Vučić je, po njegovim rečima, promenio sam način funkcionisanja političkog života: nestali su lična inicijativa, sloboda delovanja i horizontalno povezivanje političkih struktura. „Sva odluka ide prema njemu.”

Prema teoriji menadžmenta, objašnjava on, tako se država ne može dugo kontrolisati. Posledica je, s jedne strane, zamor lidera, a s druge zastoj u institucijama. „Srbija kao država odumire postepeno”, upozorava Dimitrijević. Vučić je, kaže, „sad kao knez Miloš”: putuje po Srbiji, rešava probleme ili obećava da će ih rešiti, i to sam, bez ministara i drugih vidljivih lica. Klasični kadrovi SNS-a uglavnom su, prema njegovom zapažanju, sklonjeni iz kampanje. Ako se za sve, od zapošljavanja do izgradnje puta, mora pitati predsednik države, ili premijer, ako Vučić, „ne daj Bože”, dođe na to mesto, to uništava državnu hijerarhiju i vodi Srbiju na „stranputicu koja je već sad očigledna”.

Tu dijagnozu Dimitrijević sažima u sliku koja dugo ostaje u pamćenju. Ako smo u 20. veku promašili nekoliko vozova, „sad mi delujemo kao da sedimo na stanici, a da vozovi prolaze pored nas”. To je, kaže, „verovatno još gore nego kad promašite voz”.

Briga za dan posle Vučića: matrica „šta kaže šef”

Dimitrijevića brine i politička budućnost posle Vučića. Ljudi su petnaestak godina navikli da funkcionišu po Vučićevoj matrici, „šta kaže šef”, i u koruptivnom sistemu u kome sve „košta toliko”. To se, kaže, vidi u zdravstvu, u radu lokalnih samouprava i na mnogo drugih mesta.

Promene, po njegovom mišljenju, dolaze odozgo, od politike, a ne od društvenih, crkvenih ili naučnih elita. Iako i sam dolazi iz naučnog sveta, ne veruje da će ih one pokrenuti: te institucije su uglavnom oportunističke i čekaju razvoj situacije. Srpsku istoriju, kaže, obeležavaju ličnosti na vrhu: kralj Aleksandar u Kraljevini Jugoslaviji, Tito u socijalističkoj Jugoslaviji, Milošević u SR Jugoslaviji i, do danas, Vučić. Najdramatičniji vladari u srpskoj istoriji nisu, prema njegovoj oceni, bili lično koruptivni, ali su oko sebe stvarali koruptivni sistem, jer ih je više od novca „palila” vlast.

Srbi su, objašnjava Dimitrijević, navikli na državu u kojoj se pita onaj ko je na čelu. Odanost predsednicima, od Tita i Miloševića do Vučića, jednaka je odanosti kraljevima. Demokratija je trajala kratko, demokratski lideri se ne pamte, a u legendu, pesmu i anegdotu ulaze „čvrsti, jaki lideri”. Ko je išao putem demokratije, po istorijskom iskustvu ovog prostora, ili je nestao sa scene, ili je ubijen. U drugim društvima Crkva i Akademija nauka imaju snažan uticaj, a kod nas „oni sami sebe marginalizuju”. Uz to, „Aleksandar Vučić je uspeo i njih da potkupi”, od vrhovne crkvene hijerarhije do Akademije nauka, novcem, ministarskim, ambasadorskim i profesorskim mestima, pa i rešavanjem dugova. To će, upozorava, biti veliki problem za društvo posle Vučića.

Studentska lista: podrška uz otvorena pitanja

O Studentskoj listi Dimitrijević govori obazrivo. „Ne bih hteo da komentarišem Studentsku listu. Želim joj sve najbolje, zaista”, kaže on. Ipak nije ubeđen da je odlučivanje u studentskom pokretu sasvim kolektivno i priznaje da o načinu rada plenuma „zaista ništa” ne zna. „Imam utisak da postoje krugovi koji odlučuju i koji se ne vide”, kaže Dimitrijević.

Tu rezervu potkrepljuje ličnim iskustvom. Njegov sin je, kako kaže, u avgustu priveden zbog sukoba sa žandarmerijom, zajedno sa drugovima sa master studija na Pravnom fakultetu, a policija je dolazila da im pretresa stan. Ali sina, navodi, niko nikada nije pozvao na plenum. „Ko odlučuje umesto njega, ne znam”, kaže, i dodaje da ga upravo ti „nevidljivi” ljudi i način na koji biraju kadrove pomalo brinu.

Kampanja je, prema njegovom zapažanju, pokazala da predstavnici Studentske liste, uz nekoliko izuzetaka, uglavnom ne žele da debatuju sa „iskusnim političkim vukovima iz vlasti”, ili šalju nerelevantne ljude koji gube duele. SNS igra na liniji emocija, naravno uz privilegije, a studentski pokret, kaže, takođe. „Lakše je organizovati šetnju od Kragujevca do Beograda nego poslati dva čoveka na televiziju.” U tome vidi političko pojednostavljivanje, u kome nema vremena za velike priče.

Tabela 2: Program i preporuke za desnicu

Oblast	Preporuka ili stav	Citat (vreme u transkriptu)
Identitet	Antikomunistička, građanska, nacionalna i demokratska desnica	„Ja više volim antikomunistička desnica” (00:30:48)
Uloga u vlasti	Korektiv buduće vlasti, a ne privezak	„Naša uloga u budućoj vlasti – korektiv” (00:32:53)
Prioritet	Smena Vučićevog režima iznad svega	„Ključna stvar ipak iznad svega toga je borba protiv ovog režima” (00:33:54)
Evropska unija	Evroskepticizam uz analizu, bez slepog prihvatanja	„Nisam tu oštar antievropski protivnik, ali sam više skeptik” (00:33:19)
Nacionalna pitanja	Pismo, obrazovanje, migracije, Republika Srpska, srpske zemlje	„Srbija je država koja je sa različitih strana ugrožena” (00:31:30)
Državno uređenje	Povratak kraljevine kao korektiva vlastoljubivim liderima	„Smatram da bi zaista Srbija trebalo da se vrati… da bude kraljevina” (00:32:23)
Parlamentarizam	Odbrana višestranačja od „prostih odgovora”	„Ide na ukidanje parlamentarizma, odnosno njegovu minimalizaciju” (00:43:58)
Birači SNS-a	Otvoriti vrata razočaranim glasačima vladajuće stranke	„Bez tih ljudi, glasača iz SNS-a, mi ne možemo da pobedimo Vučićev režim” (00:41:50)
Postizborna saradnja	Bez SNS–SPS-a; sa Studentskom listom samo uz uslove (EU, RS, Kosovo)	„Savez sa trenutnom vlašću, SNS–SPS-om, nikako ne dolazi u obzir” (00:55:39)
Spoljna politika	Savezništvo sa evropskom suverenističkom desnicom	„Da nas prepoznaju ovde kao adekvatne suverenističke partnere” (01:05:57)
Srbi van Srbije	Ne glasati za režim za novac	„Da svoje srpstvo ne prodaju zarad jeftinog novca” (01:11:53)
Izborni dan	Masovni izlazak	„Da u što većem broju izađu u nedelju na glasanje” (01:12:56)

Podeljeno društvo i strategija podmetnutog požara

Srbija je, po Dimitrijeviću, „sasvim definitivno izgubila 20. vek” u istorijskom smislu i sada se nalazi u traganju. Društvo je, prema njegovom iskustvu sa terena, duboko podeljeno, a Vučić „igra na liniji podela”. „Ja ga znam”, kaže Dimitrijević. Vučić je, gde god da je došao, od opštinskog odbora do države, uvek stvarao podele na „ove i one”, jer funkcioniše po strategiji u kojoj „podmetneš požar, pa ga ti gasiš i ispadneš spasilac”.

Generacijska smena je, smatra on, neminovna. Oni koji su bili okosnica demokratskih promena devedesetih danas su zreli ljudi, a pojavila se nova generacija, delimično oličena u Studentskoj listi i studentskom pokretu. Starija garda, nastavlja, i dalje se zalaže za političko delovanje u ustavnim okvirima, za političke stranke, a ne za široke pokrete nejasnih ciljeva u kojima se stvar svodi na odgovore „da” i „ne”.

Antikomunistička desnica: šta ona hoće

Dimitrijević otvoreno kaže da ne koristi rado naziv „autentična desnica”, iako joj pripada: „Ja više volim antikomunistička desnica.” To je, objašnjava, desnica kakvu poznaje iz osamdesetih i devedesetih, ona koja je bila protiv komunista u ovoj državi i nosi to nasleđe. Sebe na drugom mestu opisuje i kao „građansku desnicu”, ali deluje u strukturi Demokratske stranke Srbije i Autentične desnice.

Program koji zastupa počinje od „promišljene državne i nacionalne politike”. Apel javnosti glasi da Srbija mora da shvati da je ugrožena sa različitih strana, u regionu i pred različitim svetskim interesima. Nacionalno je ugrožena, kaže, povlačenjem osnovnih tačaka koje određuju srpski narod: od upotrebe pisma i načina obrazovanja, preko novih tendencija u obrazovanju i shvatanju polnih odnosa, do pojave migranata i promene strukture stanovništva.

Partneri monarhisti zalažu se za povratak kraljevine, a Dimitrijević kaže da se smatra „većim monarhistom” od njih. Srbija bi, po njemu, trebalo da ponovo bude kraljevina, jer ima domaću dinastiju i jer je kao kraljevina uvek bila relevantnija država, zahvaljujući vezama sa svetom i drugim dinastijama. Monarhija bi, uz to, bila korektiv koji bi mogao da spreči pojavu lidera kao što su Milošević, Vučić ili Tito.

Korektiv, a ne privezak: desnica u budućoj vlasti

Ulogu desnice u budućoj vlasti Dimitrijević određuje jednom rečju: „korektiv”. Vidi, naime, da vlast, opozicione stranke i Studentska lista podjednako neminovno prihvataju put prema Evropi „bez neke konkretne analize”. „Nisam tu oštar antievropski protivnik, ali sam više skeptik”, kaže on. Iskustvo iz vlasti ga je, navodi, naučilo da nas Evropljani gledaju drugačije: identitetski, kao da smo na rubu svega, kao prostor gde se mogu „parkirati” migranti, kroz nekadašnju percepciju „evropske Turske” i dela neintegrisanog u evropske okvire. O tome, upozorava, u Srbiji nikada nije otvorena prava rasprava.

Ipak, „ključna stvar ipak iznad svega toga je borba protiv ovog režima”, naglašava Dimitrijević. Autentična desnica se zalaže za smenu režima Aleksandra Vučića, uz korekcije u spoljnoj i unutrašnjoj politici, u politici socijalnog razvoja i u očuvanju srpskih zemalja u regionu. Te teme, kaže, u polarizaciji između Studentske liste i SNS-a izmiču. Televizijski dueli pretvaraju se u „kakofoniju” međusobnih optužbi, u kojoj se ne čuje nijedan normalniji glas. Tako, navodi, ni lider Miloš Jovanović u jednom sukobu vlasti i predstavnika Studentske liste „nije ni došao do reči”.

Srbija je, po Dimitrijeviću, četrnaestak godina na političkoj i društvenoj stranputici, dugo izolovana, „na pogrešnoj stanici gde ne prolaze više vozovi”. Desnica treba da uvede u politiku standarde koji će brinuti o nacionalnim, državnim i društvenim odnosima. Mora biti i korektiv proevropskom smeru, kome nedostaje jasnoća, kao i naivnom očekivanju iz 2000. da će, kad ode Vučić, „odjednom stvari biti super”: da će svi živeti bolje, da će svi otići u zatvor i da će se sve vratiti. „Ta očekivanja su zbrisana 2000. godine”, podseća on. Nezainteresovanost velikih sila za Srbiju, koja više nije Jugoslavija između dva bloka, nalaže da se gleda sopstveni politički, državni i nacionalni interes. Veruje da će glasači to „u jednoj dobroj meri” prepoznati.

DSS pod Milošem Jovanovićem: mlađa, brža, otvorena

Na opasku voditelja da simpatizeri DSS-u zameraju zatvorenost još iz vremena Koštunice, Dimitrijević odgovara iz ličnog iskustva. U Demokratskoj stranci bio je od 1990. do 2016. godine, a tu stranku opisuje kao bržu i fleksibilniju. Ako je zatvorenost bila osobenost stranke pod Vojislavom Koštunicom, sada je, kaže, sa Milošem Jovanovićem stvar ubrzana. U političkom rukovodstvu su ljudi rođeni između 1989. i 1999, a stranka ima i svoju omladinu, što je, navodi, neobično za mnoge političke stranke. Kao primer navodi da je šefu Izvršnog odbora Ivanu Jakovljeviću dan ranije preko interneta stiglo sedam pristupnica i da su ti ljudi odmah učlanjeni.

Zanimljivo zapažanje iz kampanje odnosi se na birače SNS-a. Oni, prema Dimitrijeviću, diskretno prilaze i hvale nastupe Miloša Jovanovića, što ga podseća na 2000, kada su mnogi iz Miloševićevog režima prelazili na drugu stranu. „Bez tih ljudi, glasača iz SNS-a, mi ne možemo da pobedimo Vučićev režim”, kaže on, uz priznanje da se pomalo pribojava kako će to izgledati. Za stranku je to dobro, smatra, jer će ti ljudi prepoznati da su njihovi politički ideali „bili zarobljeni kod Aleksandra Vučića”. DSS od njih neće tražiti da idu po skupovima i autobusima ili da „botuju”, nego će to biti normalno političko opredeljenje.

DSS, nastavlja Dimitrijević, ima dobro razvijenu infrastrukturu. Obilazio je opštinske odbore od Novog Sada do Kuršumlije i od Novog Pazara do Smedereva i Banata. Po udaljenim mestima, kao što su Kučevo i Lebane, zaticao je stare članove koji žive „kao prvi hrišćani” i i dalje veruju u iste ideje. To ga uverava da će ideja DSS-a, koja je „i nacionalna i demokratska”, opstati. „Neka normalna Srbija ne može da bude a da nije demokratska i nacionalna”, poručuje on.

Parlamentarizam na udaru: protiv politike prostih odgovora

Ključnu opasnost Dimitrijević vidi u tome što se, prema njegovom utisku, i kroz vlast i kroz pojavu Studentske liste ide „na ukidanje parlamentarizma, odnosno njegovu minimalizaciju”. Za parlamentarizam i višestranačje borili su se osamdesetih i devedesetih, podseća, i DSS i Demokratska stranka i SPO, a sada se svode na proste odgovore: „da li je Mladić zločinac ili je heroj, da li je Studentska lista ili SNS”. To nije ono za šta su se te stranke borile. Pluralizam je, kaže, u Srbiji živeo otprilike do 2012. i još neku godinu posle toga.

O unutrašnjoj demokratiji u stranci govori bez ulepšavanja: stvari nisu idealne, jer „politika je takva”. DSS se, kao i Demokratska stranka, SPO i G17, pre desetak godina očistila od onih koji su se dvoumili, pa su mnogi „korifeji” Vučićeve vlasti bivši članovi DSS-a. Ostali su, kaže, oni koji zaista veruju u proklamovane vrednosti. Ni pod pritiskom izazova Studentske liste nije bilo odstupanja, za razliku od, kako kaže, „građanističke” opcije. Početkom protesta prošle godine nekoliko pojedinaca iz unutrašnjosti napustilo je stranku ili se pasiviziralo, ali bez buke. Kampanja koja ih je na početku smeštala na oko 1,7 odsto aktivirala je članstvo i učvrstila uverenje da su „relevantan politički faktor”. Očekuju, kaže, adekvatan rezultat.

Istorija DSS-a, prema Dimitrijeviću, za razliku od Demokratske stranke, iz koje su odlazili Batić devedesetih i Nenad Popović kasnije, nije obeležena dramatičnim raskolima. Obeležava je „linija demokratskog nacionalizma, nacionalne demokratije”. Koalicioni partneri monarhisti slede liniju Srpskog pokreta obnove iz devedesetih: nacionalnu, monarhističku Srbiju, obnovu kraljevine i liberalno-demokratske nacionalne vrednosti. Oni su, kaže, ostatak „izvornog” SPO-a.

Ista sala, ista borba: da li u Srbiji istorija stoji?

Završna konvencija koalicije, održana u subotu, vratila je Dimitrijevića u 1990. godinu. Bio je, kaže, u istoj sali 3. februara 1990, kada je osnovana Demokratska stranka, i seća se da je Đilasa tada pod ruku uveo Matija Bećković. Trideset sedam godina kasnije, u istoj sali, Bećkovića pod ruku uvode drugi da bi seo u prvi red. „Razmišljao sam da li ovde istorija stoji”, kaže on, jer se isti akteri bore za iste stvari i 1990. i 2026.

Ciljevi su, po Dimitrijeviću, ostali isti: smena Aleksandra Vučića i konačna smena komunista i njihovih naslednika. Podseća da su Aleksandar i Ana, kako ih navodi, deca nekadašnjih komunističkih funkcionera nižeg i srednjeg nivoa. Ali, dodaje, i u Studentskoj listi i u građanskoj opciji ima dece, unuka i praunuka komunista koji ne vole monarhiju, gade se srpskog nacionalizma, kritikuju Republiku Srpsku i ne zalažu se za srpske zemlje. Jednu komunističku grupaciju smeni druga, „pa ako je to bila Miloševića, dođe Stambolića, pa onda dođu njihova deca”.

„Zato ja insistiram na svom antikomunizmu”, objašnjava Dimitrijević, na svom „desničarskom antikomunizmu”, jer se od te grupacije elite „nikako ne možemo rešiti” i ona nas stalno vodi u nejasnim pravcima. Koren vidi u 1944. i „onom nesrećnom kraljevom govoru 12. septembra”, kada je kralj pozvao Mihailovića i njegovu vojsku da pređu partizanima. Otada, kaže, saveznici ne prepoznaju da smo im i mi bili saveznici, pa „i dalje ratujemo i među sobom i sa svetom”.

Posle izbora: nikakvog saveza sa SNS–SPS-om

Na pitanje o saradnji posle izbora Dimitrijević je kategoričan: koliko poznaje članstvo i rukovodstvo, „nikakva priča sa SNS-om ne dolazi” u obzir. „Savez sa trenutnom vlašću, SNS–SPS-om, nikako ne dolazi u obzir”, ponavlja kasnije. Od Studentske liste, s druge strane, do sada nije bilo „nikakvog adekvatnog poziva” opozicionim strankama. Ako studenti dobiju dovoljno glasova i mandata i shvate da sa opozicionim strankama mogu i moraju da formiraju vlast, „to će biti dobrodošlo”.

Nije, kaže, zaključio ni da bi to nužno bila tehnička vlada, jer predstavnici Studentske liste sada govore o dve do četiri godine, što mu je „čudnovato”. DSS je od početka bio za prelaznu vladu koja bi eliminisala mogućnost povratka onih koji bi trebalo da izgube izbore i koja bi, kroz široku demokratsku raspravu i otvorene medije, stvorila novu političku klimu i drugačiji parlament. Ta ideja, podseća, nije prihvaćena. Sada prvo treba proći izbore. Ne zna se, kaže, ni šta Studentska lista želi, ni da li će stvar prerasti u parlamentarnu krizu. Uslovi DSS-a kretali bi se u domenu skepticizma prema Evropskoj uniji, pitanja Republike Srpske i ukidanja „ovih štetnih ugovora” o Kosovu i Metohiji.

Potpisi su naši: odgovor na podmetanja

Dimitrijević odlučno odbacuje tvrdnje, koje je čuo na pojedinim podkastima i medijima, da im je potpise za kandidaturu obezbedila vlast. „To uopšte nije tačno”, kaže on. DSS i monarhisti sami su sakupili potpise, a on je lično učestvovao u tome. „Potpise je najteže skupiti”, naglašava, i dodaje da su sakupili 10.000 i nešto preko toga. Time je, po njegovim rečima, pokazano da sumnje u njihov odnos prema vlasti „ne dolaze u obzir” i da vode jasnu antirežimsku politiku.

Još prošle godine, podseća, procenio je da će režim primeniti tri strategije: podelu između Studentske liste i opozicije, podelu unutar Studentske liste i eliminaciju N1 i Nove S. „Sve tri smo strategije videli”, kaže on. Podržavaoci Studentske liste, navodi, često teže govore o opoziciji nego sami kandidati. Izbacivanje nekoliko nacionalnih figura sa liste izazvalo je određene šumove. Ofanziva vlasti na N1 i Novu S zatvara medijski prostor.

U takvom ambijentu, objašnjava Dimitrijević, režimski mediji provociraju sukobe po linijama podela: šta je Miloš Jovanović rekao protiv studenata, šta Đilas, šta Zdravko Ponoš o Borku ili o Bakiću. Jer u „veštinu” opstanka na vlasti spada i da zavadite svoje protivnike. Zato moli gledaoce da ne obraćaju pažnju na naslovne strane provladinih tabloida. Neka se, kaže, opredele prema onome što čuju od predstavnika Autentične desnice i prema svom nacionalnom, državnom i demokratskom interesu. I neka imaju na umu da su političke stranke deo političkog života, jer pokreti na kraju opet formiraju poslaničke grupe. „Iluzija o neposrednoj demokratiji je iluzija.”

Geopolitika: Amerika se povlači, Srbija upućena na Evropu

Na pitanje o mogućem velikom američko-ruskom dogovoru Dimitrijević kaže da nije „veliki geopolitičar”. Ipak, na osnovu iskustva iz prethodne vlasti i kontakata sa ljudima iz obaveštajno-bezbednosnog sektora, dva puta je u poslednjih nekoliko meseci dobio istu informaciju. Amerika, pritisnuta odnosima sa Kinom i pregovorima sa Rusijom, zapostavlja Evropu, NATO i Evropsku uniju, kao u vreme hladnog rata, i ovaj prostor postepeno prepušta Evropljanima. Kao primer navodi albanske demonstracije: Amerikanci ćute i stvar prepuštaju Evropljanima, a Evropljani za sada takođe ćute.

Plaši se, kaže, da bi u sličnoj situaciji Amerikanci i ovde prepustili stvar Evropljanima, a kako Evropljani „rešavaju” takve stvari videli smo 1991: kroz ubrzana priznavanja, antisrpsku politiku i angažovanje njihovih snaga na terenu. Brine ga što za Sjedinjene Američke Države, „koje su nam istorijski bile saveznici u Prvom i Drugom svetskom ratu i hladnom ratu”, Srbija više ne predstavlja poseban interes. Vidi to i u postepenom povlačenju američkih snaga sa Kosova, gde stvar preuzimaju lokalne vlasti ili KFOR pod italijanskim, mađarskim ili turskim generalima. Amerikanci u Srbiji, navodi, nemaju ni ambasadora. Uz to tiho povlače snage iz Evrope i više računaju na Poljsku i Rumuniju nego na Srbiju.

O Izraelu kaže da su odnosi sa Srbijom i Republikom Srpskom poslednjih godina dobri i „to nije loše”. Ipak, Izrael će, upozorava, uvek dati prednost odnosima sa Azerbejdžanom, zbog Irana, ili sa zemljama Zaliva, a radi svojih interesa mogao bi podržati i „neke sekularne muslimane” na ovom prostoru. Ni na ključne svetske igrače, uključujući daleke Kinu i Rusiju, ne možemo računati. Sve nas to, zaključuje, primorava da „nađemo zajednički jezik sa Evropljanima”.

Nadu vidi u evropskim desnim strankama u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Italiji, pa i u Engleskoj, kao potencijalnim saveznicima. Problem je, kaže, što je SNS „daleko pre uskočio u taj voz” i ušao u porodicu evropskih narodnjaka, „gde joj nije mesto”: to mesto, po njemu, pre pripada njegovoj stranci. Kontakti sa evropskim strankama mogli bi biti dobra osnova, ali tek kada desne stranke u Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji dođu na vlast i prepoznaju desnicu u Srbiji kao „adekvatne suverenističke partnere”. Tada bi se evropski odnosi redefinisali, a ne kao sada, kada ih vode „sumnjivi ljudi globalističkog tipa” koji se spremaju za rat sa Rusijom, u koji Srbija ne treba da se meša. Vučić je, zaključuje, dao svetskim partnerima sve što im na ovom prostoru treba, a ipak nas nije učinio njihovim pravim saveznikom.

Skretanje pažnje kao metod: od Đukanovićevog puča do Jasenovca

Može li Vučić uoči izbora da izazove krizu na Kosovu ili u srpskim zemljama da bi skrenuo pažnju? Dimitrijević kaže da je teško proceniti šta Vučić misli, „mislim da to ne zna ni jedan od njegovih bliskih saradnika”. Podseća, međutim, da je Vučićeva politika godinama bila „politika zavađenja srpskih entiteta”: Srbije i Crne Gore, Srbije i Republike Srpske, Srba u Zagrebu i nas. „Nije to ništa novo.”

Posle Banjske, smatra on, teško je očekivati takav događaj, jer to ne bi odgovaralo ni samom Kurtiju, koji želi da Kosovo prikaže kao državu koja kontroliše celu svoju teritoriju. „Ali da može da se napravi nešto – uvek može.” Raspon takvih incidenata, kaže, bio je širok, od pomaganja Milu Đukanoviću kroz „onaj navodni puč” do kriminalnih grupa koje Vučić kontroliše. Iz isprepletanog kriminalno-političko-bezbednosnog sistema „može da se generiše bilo kakva akcija”. Ne želi da licitira, jer dugo nije u sistemu bezbednosti, ali skretanje pažnje je, kaže, često sredstvo da se izbegnu loši politički rezultati.

Kao primer navodi pad aviona u Grčkoj koji je, kako kaže, prevozio municiju za Ukrajinu, navodno za neku dalekoistočnu zemlju. Već sutradan Vučić je hteo da ide u Jasenovac „da položi cvet”, čime je stvar „zamaskirao vrlo brzo i efikasno”. Ima utisak i da Vučić ponekad sarađuje sa regionalnim liderima koji se svakodnevno optužuju u medijima. Sa Hrvatskom su, kaže, u medijima „drvlje i kamenje”, a nafta, gorivo i sirovine normalno kruže, uz „podzemni interes” u koji su uključeni ključni ljudi iz SNS-a i HDZ-a, kao 1992–1995, kada se švercovalo gorivo i municija. Podseća i da je, posle 5. oktobra, nova vlast za mesec i po dana imala pobunu u zatvorima i pobunu na jugu Srbije. Obe su, kaže, „sasvim sigurno” generisane iz tadašnje državne bezbednosti.

Poruka Srbima van Srbije i poziv na izbore

Na kraju, Dimitrijević se obraća Srbima iz Republike Srpske, sa Kosova i Metohije i iz Crne Gore. Apeluje na njih da „svoje srpstvo ne prodaju zarad jeftinog novca” koji bi eventualno dobili kao glasači SNS-a, i da razmisle šta njihov glas znači za položaj u kome se nalaze. „Majka Srbija” je, poručuje, tu za njih, kao 1941. i 1991. i u svakom budućem vremenu. „Mi Srbijanci imamo samo Srbiju, a ova braća iz drugih država imaju i svoju državu i Republiku Srbiju.” Neka na to misle, kaže, kada krenu da glasaju protiv volje naroda ovde, za režim koji ih koristi kao „glasačku mašinu” i zavađa ih sa Srbima u Srbiji.

Razgovor završava jednostavnim pozivom: gledaoce poziva „da u što većem broju izađu u nedelju na glasanje”. Voditelj ga je na kraju predstavio kao kandidata liste broj osam, Autentična desnica.

Zaključak: smena režima nije kraj, nego početak

Bojan Dimitrijević opisuje režim Aleksandra Vučića kao sistem koji je stopio kriminal, politiku i službe bezbednosti. Taj sistem je, po njemu, potkupio elite, rasparčao državnu hijerarhiju na odluke jednog čoveka i naučio da dozira strah tačno do granice incidenta. Takav režim, po njegovom čitanju, nije brutalan kao Miloševićev, ali je perfidniji. Otuda hapšenja, pretresi i medijski linčevi uoči 25. oktobra nisu, u njegovom tumačenju, znak snage, nego nervoze vlasti koja oseća da joj tlo izmiče.

Njegova poruka desnici dvostruka je i zahtevna. Prvo: nikakvog saveza sa SNS–SPS-om, jasna antirežimska linija i masovan izlazak na izbore. Drugo: smena Vučića ne sme ponoviti zabludu iz 2000. da će se sve rešiti samo od sebe. Desnica mora biti korektiv: da brani parlamentarizam od politike prostih odgovora, da traži stvarnu raspravu o Evropi i da čuva Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju i srpske zemlje. Mora i da otvori vrata svima, pa i razočaranim biračima vladajuće stranke.

Najdublji sloj Dimitrijevićeve poruke ipak je istorijski. Ako se u istoj sali, posle trideset sedam godina, vode iste borbe protiv istog nasleđa, onda izborni dan nije samo izbor između lista, već presuda o tome da li će Srbija konačno sići sa stanice na kojoj vozovi prolaze pored nje. Po Dimitrijeviću, normalna Srbija može biti samo demokratska i nacionalna, i ta se borba ne završava u nedelju uveče.

Izvor: Srbin.info / Centar