Европска унија је деценијама градила ауторитет на једној тврдњи: Европа је простор слободе, демократије, владавине права и људских права. На основу тих стандарда оцењивала је друге — држала лекције о слободи медија и праву на протест, од кандидата тражила реформе, према другима усвајала резолуције и санкције, а кршење људских права представљала као линију раздвајања демократског од ауторитарног света.

Али шта се дешава када исте критеријуме применимо на саму Унију? Не на њене декларације — на њене поступке.

Ту слика постаје знатно мање идилична.

Цензура је постала претплата

Некада је држава морала да забрани књигу. Данас је књига потпуно легална — само је нико неће видети, јер је гурнута на деведесету страну резултата, без иједне препоруке и без иједног читаоца. Није забрањена. Само је невидљива, што у пракси излази на исто, само се нико не може пожалити суду.

Јер цензор више нема црвену оловку. Има полицијски налог, безбедносну процену, алгоритам и — најмоћније од свега — услове коришћења. Документ који нико никада није прочитао, који се мења без расправе и без гласања, и који одлучује о томе шта ће милијарде људи уопште имати прилику да виде.

Забрана више није забрана

Погледајте речник. Нико више не „забрањује“. Нико не „цензурише“. Ниједна од тих ружних речи не стоји ни у једном документу који носи логотип Уније.

Уместо тога постоји „заштита јавног реда“. „Безбедносна процена“. „Борба против дезинформација“. „Заштита демократије“. „Стратешке комуникације“.

Свака од тих фраза звучи као да је написана у корист грађанина. Свака од њих, у praksi, значи исто: неко је одлучио уместо вас шта сме да се каже. Разлика је само у томе што се некада то звало забрана и признавало се.

Орвел није предвидео цензуру која виче. Предвидео је ову — љубазну, правно уредну, са формуларом за жалбу у три примерка.

Укидање слободе као административна процедура

Оно што је некада било политичка одлука, данас је техничка. Није потребан никакав декрет — довољно је да се право, које на папиру постоји све време, учини неизводљивим у животу.

Право на окупљање? Добићете одобрење, ако безбедносна процена то дозволи. Право на говор? Наравно, само вас неће нико чути. Право на медиј? Свакако — ако уређивачка политика буде прихватљива институцијама.

Тако слобода није укинута. Она је преведена у процедуру. А процедура се може одуговлачити, изгубити, вратити на допуну и — што је најважније — никад никог не може учинити одговорним за то што је слобода изгубљена.

Право на адвоката као облик притиска

Постоји убеђење да цензура постоји само када неко нешто формално забрани. Не мора.

Сама Унија је то признала анти-SLAPP директивом из 2024 — донетом управо зато што злоупотребљавајући судски поступци могу бити коришћени против новинара и активиста.

То је суштина модерног механизма притиска. Није неопходно рећи: „Забрањено вам је да говорите.“ Довољно је рећи: „Наравно да можете да говорите. Имате право на адвоката.“

Ко има новца и времена да говори под тим условима — тај, очигледно, и није био спор. Спор је увек онај који не може да плати неколико година да би доказао да је смео да каже оно што је већ рекао.

Двоструки стандард, у једном смеру

Исти критеријуми, примењени ван Европе, јесу кршење људских права. Примењени унутра, јесу — безбедносна потреба.

Ван ЕУ	Унутар ЕУ
Цензура	Заштита јавног реда
Ограничење протеста	Безбедносна процена
Осуђивање опозиције	Обрачун с правом
Контрола интернета	Заштита корисника

Табела ради у једном смеру. Увек је радила у једном смеру — само су се наслови мењали.

Проблем није изузетак — него кад изузетак постане правило

Појединачно, сваки случај се може објаснити. Демонстрација може представљати стварни ризик. Политичар може бити основано осумњичен. Платформа мора уклањати претње, преваре, незаконит материјал.

Проблем није у постојању тих изузетака. Проблем настаје када изузетак почне да мења правило. Када се политичка слобода све више остварује у простору ограниченом безбедносним проценама, административним одлукама и приватним алгоритмима — мења се однос грађанина и институције.

Кафкијански елемент савремене Европе није у томе што нема закона. Напротив: има закона, директива, процедура, регулатора, жалби, формулара и судова у изобиљу. Проблем настаје када појединац мора да прође кроз читав тај систем само да би вратио право које је на папиру све време имао.

Ко контролише контролоре?

Слобода говора није потребна да би штитила оно што власт жели да чује. Право на протест није створено за демонстрације које никоме не сметају. А слобода медија нема много смисла ако важи само за медије чија је уређивачка политика прихватљива институцијама.

Зато питање за Европску унију није колико је повеља о људским правима усвојила. Питање је једно: ко контролише контролоре?

Јер систем у којем власт може да угаси медиј, администрација протест, тужилаштво да покрене поступак против политичког противника, а приватна корпорација да одлучује о видљивости јавног говора — захтева изузетно снажне механизме контроле саме моћи. А тог дела у повељама нема.

У повељама су права савршено очувана. У стварном животу, стиже вам имејл: рачун је активан, приступ је омогућен, слобода је загарантована.

Само су се услови коришћења у међувремену променили. Без вашег пристанка. И без вашег обавештења.

Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије