Две чланице НАТО-а поново стоје на ивици отвореног сукоба. Грчка се жали на кршење ваздушног простора, на турске поморске националне паркове које сматра незаконитим и на пребацивање трупа ка обали. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган позива Атину да оконча „милитаризацију“ својих острва. Министар спољних послова Хакан Фидан говори о безбедносној претњи за Турску. Период „мирних вода“ после Ердоганове посете Атини 2023. године је готов.Крајем августа Грчка је потписала вишемилионски уговор о наоружању са Израелом под називом „Ахилов штит“. Реч је о свеобухватном систему противваздушне одбране, уз улагања у сопствену одбрамбену индустрију. Турска је у исто време послала више од 2.000 војника у приобални регион јужно од Измира. Војска је на ногама, реторика је претећа, а ситуација, како упозоравају аналитичари, може да ескалира.
Професорка емеритус међународне безбедности на Универзитету у Пиреју Мери Босис каже: „Сведоци смо све веће ескалације и претеће реторике и са турске и са грчке стране. Све ово, као и неизвесно регионално и међународно окружење, доприноси чињеници да би ове тензије могле да достигну екстремнију тачку.“
Грчки аналитичар Џон Псаропулос види ширу слику. „Из грчке перспективе, дестабилизација региона око Украјине, а сада и у Персијском заливу и Црвеном мору, лоша је вест за обуздавање овог сукоба са Турском.“ Додаје да Грчка Турску види као потенцијалну Русију. „Перцепцију претње коју Европа данас има према Русији, Грчка је имала према Турској већ дуго времена.“
Европа и Немачка, по њему, овом спору посвећују премало пажње.Корен сукоба није нов. Турски парламент је још 1995. одлучио да би проширење грчких територијалних вода око егејских острва на 12 наутичких миља било разлог за рат. Анкара се плаши да би велики број грчких острва сузио међународне воде у Егеју и ограничио турски поморски саобраћај. Постоје и „сиве зоне“ у којима суверенитет над острвима и ненастањеним стенама није разјашњен. Из Атине статус је јасан. Из Анкаре није.
Истраживач атинског института ЕЛИАМЕП Роналд Мајнардус каже да нема консензуса ни о томе шта је проблем, ни о томе како га решити. „Што је мања корпа спорова, мање су шансе да из ње нешто добијете. Али што више ствари у њу ставите, веће су шансе да можете нешто одузети.“ По њему је статус кво у интересу Грчке, а Турска жели да га промени. „Турска је ревизионистичка сила.“ Иза тога стоји и доктрина „Плаве домовине“, план ширења турских зона утицаја у Средоземљу, који Атина чита као неоосмански експанзионизам.
Турски политолог Хусејин Багџи покушава да спусти тензију. „Не би могло бити војног сукоба између Турске и Грчке јер су обе стране чланице НАТО-а и то не могу да ураде. То је породични сукоб и требало би да се реши унутар НАТО-а, али и унутар Европске уније.“ Стручњаци се, ипак, слажу да велики део заоштравања храни домаћа политика. Ердоган не жели да изгледа меко. Премијер Киријакос Мицотакис улази у изборну годину и не сме да делује слабо.
Историја овог спора иде од Османског царства, преко више егејских криза, до турске инвазије на Кипар 1974. Данас се тај стари чвор отвара у свету у којем рат више није табу. Две НАТО земље још нису пуцале једна на другу. Али војска код Измира, „Ахилов штит“ и реченице о разлогу за рат показују колико је танко уже на којем стоје.
(Србин инфо)
