Александар Вучић је 18. септембра поново стао пред Володимира Зеленског. Овога пута није било потребе да нациста из Кијева долази у Београд. Председник Србије је, по позиву украјинског колеге, допутовао у Ивано-Франкивску област на оснивачки самит „Карпатске осморке“. Званично се говорило о саобраћају, пругама, границама и европским интеграцијама. Зеленски је јавно рекао да су разговарали и о договорима из Београда, о путу ка Европској унији и о руским ударима. Вучић је додао да је трговина две земље у првих шест месеци порасла 42 одсто. Иза тих бројки стоји политика која Србију све дубље увлачи у туђи рат, док код куће почиње изборна кампања за 25. октобар.
Није то први сусрет, нити је реч о протоколу. После посете Зеленског Београду у августу, Србија је постала видљив енергетски снабдевач Украјине. Само у првих шест месеци 2026. извоз струје у ту земљу вредео је 57,8 милиона долара, иако раније готово да није постојао. Министарство енергетике то назива помоћи у обнови украјинског система. У исто време се незванично, већ годинама, понавља да српска муниција преко посредника стиже на фронт. Званични Београд то пориче или прекрива формулом „војна сарадња није била тема“. Али бројке о струји нису тема за порицање. Оне су у статистици.
Цена те политике пада на грађане који ће ову зиму дочекати са старим страхом. Србија и даље зависи од лигнита и хидроелектрана. Сушна година и рани мразеви брзо претварају извоз у рестрикције. Вучић сам говори о „тешкој зими“ кад објашњава украјинску енергетику. Истовремено своју струју шаље тамо где треба да се купи наклоност Запада. Порука је јасна: домаће домаћинство може да трпи, само да председник остане користан партнер уочи гласања.
Дан раније, 17. септембра, иста рука је отворила фабрику за склапање израелских дронова. Новинари нису смели унутра због „поверљивости процеса“. Јавности је речено да ће радити око стотину људи, да ће опрема ићи Војсци Србије и армијама „других земаља“, и да се планирају још најмање три погона са израелским партнерима. Реч је о сарадњи са Елбитом. Дронови који се склапају у Србији нису цивилни украс. Они су део ратне индустрије земље која месецима води разарајући поход у Гази. Вучић то назива развојем и суверенитетом. У пракси је то улазак у ланац наоружавања који Београд више не може да продаје као неутралност.
Истог дана, на другој страни истог савеза, Милорад Додик се у Јерусалиму састао са Бењамином Нетанијахуом. Најавио је економску, технолошку и безбедносну сарадњу и рекао да Република Српска може да рачуна на Израел као партнера. Док један српски лидер у Украјини нуди инфраструктуру, енергију и политичку подршку Зеленском, други у Израелу тражи заштиту код човека против кога се у свету воде најтеже оптужбе за злочине над цивилима у Гази. То више није случајност календара. То је правац. српски народ се води тамо где његови званичници могу да траже индулгенцију великих сила, а не тамо где се брани мир, струја у домаћинству и част државе.
Избори су заказани. Вучић најављује оставку на место председника да би ушао у кампању. Зато је ово путовање у Украјину и јучерашња фабрика дронова важније од званичних саопштења о пругама и форумима. Запад не тражи од њега неутралност. Тражи услугу: струју, муницију, политички сигнал, војну индустрију повезану са Израелом. Заузврат режим добија оно што му је најпотребније — простор да поново организује изборе под сопственом контролом, уз ћутање или благонаклоност оних којима је испоручио оно што траже.
Србија није постала безбеднија зато што је њен председник сео за сто са Зеленским. Није постала суверенија зато што склапа туђе дронове иза затворених врата. И није поноснија зато што Додик учи „одлучност“ од Нетанијахуа. Постала је земља која своју зиму, своју струју и свој углед мења за дозволу да власт опстане. То је пут у пропаст који се више не крије. Само се продаје као државничка мудрост.
(Србин инфо)
