YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 Најава: терор над Србима и план повезивања са Рашком облашћу
01:00 Јакшић: „Стари сан албанских сепаратиста”
01:24 Угљанин, Санџак и теза о пореклу становништва
02:46 Курти, Угљанин и Ибарски Колашин као препрека
03:24 Рушење кућа, хотела и сале Свете Тројице
03:50 Историјски прогони, Шчербина и Шемси-паша
05:53 Јакшић оптужује Београд и Александра Вучића
07:59 Зубин Поток, Газиводе и око 7.000 расељених Срба

Србин са севера Косова и Метохије, лекар и један од оснивача Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина”, др Марко Јакшић, упозорио је у изјави за YоуТубе канал „СМС Ливе ТВ” да албанске сепаратистичке власти у Приштини, према његовом уверењу, желе да раселе Србе из Ибарског, односно Старог Колашина. Јакшић тврди да би се тиме уклонио српски и хришћански простор који раздваја Метохију од општина Нови Пазар, Тутин и Сјеница, чиме би се, како каже, отворила територијална и политичка веза са Рашком облашћу, коју део бошњачких политичара назива Санџаком.

Косово и Метохија су саставни део државе Србије који је тренутно под окупацијом албанских сепаратиста. У таквим околностима, Јакшић садашње рушење објеката око Газивода и појачани притисак на становнике Зубиног Потока тумачи као наставак дугог процеса потискивања Срба. Приштински органи те акције образлажу уклањањем „нелегалних објеката” са јавне имовине и заштитом обала језера, док Јакшић сматра да је стварни циљ стварање услова у којима ће преостало српско становништво морати да оде.

„Стари сан албанских сепаратиста”

Одговарајући на питање Дејана Петра Златановића о наводном плану повезивања самопроглашене државе Косово са Рашком облашћу, Јакшић је рекао да то сматра „старим сном албанских сепаратиста”. Као политички показатељ такве тежње навео је лидера СДА Санџака Сулејмана Угљанина. Према Јакшићевим речима, Угљанин никада није тражио да се простор који назива Санџаком споји са Босном и Херцеговином, већ је заговарао његово повезивање са самопроглашеном Републиком Косово.

Јакшић је потом изнео и етничко-историјску тезу да у Тутину, Сјеници, Новом Пазару и Рожајама живи становништво истог порекла као албанско становништво на Косову и Метохији. Тврдио је да су њихови преци дошли са севера Албаније и да припадају племенима Шаља, Краснићи, Клименти, Берише, Хоти и другим.

Објашњавајући зашто се у Рашкој области говори српски, а међу већинским албанским становништвом Косова и Метохије албански, Јакшић је своју тезу повезао са досељавањем беговских породица после ослобођења Никшића, Колашина и Спужа. По његовом тумачењу, те породице су у новој средини допринеле томе да превагне српски језик, који део тамошњих говорника данас назива „наш језик”.

Угљанин и Курти: „Отворена врата у свако доба”

Као доказ политичке блискости, Јакшић је навео да Сулејман Угљанин, за разлику од других бошњачких лидера, „у свако доба дана и ноћи” има отворена врата код Аљбина Куртија. Угљанин и Курти јесу се јавно састајали, а СДА Санџака је Куртију упућивала и политичке честитке, али из саме чињенице њихових контаката не произлази аутоматски доказ да постоји оперативни план за промену граница или протеривање становништва. Јакшић, међутим, те односе види као део ширег настојања да се политички и етнички повежу Приштина и Рашка област.

Његова централна теза гласи да је Ибарски Колашин препрека остварењу таквог плана. Тај крај је описао као једину компактну српску и хришћанску „творевину” на правцу од Пећи до Новог Пазара. Да би се две области спојиле, тврди Јакшић, Ибарски Колашин треба раселити, испразнити и довести до тога да његово становништво напусти завичај.

Зубин Поток под ударом: куће, викендице, хотел и сала Свете Тројице

Јакшић је садашњи притисак описао кроз рушење кућа, викендица, хотела и места на којима се народ окупља. Посебно је поменуо село Резала, у коме су мештани у сали Свете Тројице обележавали сеоску славу. Према његовим речима, велики број аката насиља и терора има заједнички циљ — да Срби буду истерани са тог простора.

Непосредни догађаји дају тежину страху становника, иако сами по себи не доказују целу геополитичку конструкцију коју Јакшић износи. У селу Резала порушена је сала Свете Тројице, а локални извори известили су и о рушењу кућа. У засеоку Красиће, између Ковача и Резала, 4. септембра порушена је кућа породице Ђурић, уз присуство тешке механизације и полиције. Приштинско Министарство животне средине и предузеће „Ибар–Лепенац” акције представљају као ослобађање јавних површина од бесправних објеката и заштиту обала језера. Мештани, власници и српски представници оспоравају поступак, рокове, власнички статус и начин на који се рушења спроводе.

Питање	Шта тврди др Марко Јакшић	Проверљив контекст и статус навода
Крајњи циљ притиска	Расељавање Срба из Ибарског Колашина ради повезивања Метохије са Рашком облашћу	Политичка оцена Јакшића; не постоји јавно представљен званичан документ таквог плана
Улога Сулејмана Угљанина	Угљанин тежи повезивању Санџака са самопроглашеним Косовом и има отворена врата код Куртија	Јавни контакти Угљанина и Куртија су потврђени; шири тајни план није доказан самим сусретима
Порекло дела бошњачког становништва	Јакшић га повезује са северноалбанским племенима Шаља, Краснићи, Клименти, Берише и Хоти	Историјско-етнолошка теза саговорника; савремено национално опредељење грађана не може се изводити само из порекла
Рушења у Зубином Потоку	Куће, викендице, хотел и сала Свете Тројице руше се да би се Срби приморали на одлазак	Рушења су документована; приштински органи наводе нелегалну градњу и јавну имовину, док Срби оспоравају поступак и мотив
Одговорност Београда	Вучић и држава Србија пасивношћу постају саучесници у егзодусу	Оштра политичка оптужба Јакшића; Београд издаје саопштења, али он их сматра неделотворним

Јакшић повлачи историјску линију од 1901. године

Јакшић је нагласио да план исељавања, по њему, није нов. Рекао је да су још 1901. године „арнаутске банде” из Метохије покушале да раселе овај крај, али да су их спречиле српска и руска дипломатија. Посебно је издвојио руског конзула Григорија Степановича Шчербину, тврдећи да је стао у заштиту Ибарског Колашина и да га је касније убио Албанац. Шчербина је у историографији познат као руски конзул у Косовској Митровици који је 1903. смртно рањен током немира; Јакшићеву хронологију и формулације преносимо онако како их је саопштио, уз ову временску допуну.

Говорећи о другом покушају прогона, Јакшић је поменуо „арнаутске зулумћаре” и османског официра Шемси-пашу Бишевца. Према његовој верзији догађаја, Цариград је послао Шемси-пашу, Бошњака и, како је рекао, некадашњег Србина, који је заштитио тај простор и спречио прогон. Јакшић је додао да је Шемси-паша касније убијен под неразјашњеним околностима и да многи иза убиства виде тадашњи албански покрет. Историјски извори Шемси-пашу Бишевца бележе као османског генерала рођеног у Бишеву, у Новопазарском санџаку, убијеног 1908. у Битољу.

Јакшић је затим навео да је током аустроугарске окупације, од 1916. до 1918. године, у Ибарском Колашину убијено више од 2.000 Срба и да о томе постоје бечки записи. Рекао је да починиоци, по његовом уверењу, нису били Немци, не прецизирајући у изјави на кога конкретно мисли. Поменуо је и 1941. годину, две велике паљевине и протеривање значајног дела становништва у друге крајеве Србије. Тако је данашња рушења сместио у историјски низ прогона који, према њему, траје од османског и ратног периода до данас.

Ибарски Колашин: од Рибарића до прилаза Косовској Митровици

На молбу да гледаоцима прецизније објасни који је простор највише угрожен, Јакшић је одговорио да је реч пре свега о општини Зубин Поток. Ибарски или Стари Колашин описао је као област која се од Рибарића простире низ Ибар до прилаза Косовској Митровици, са обе стране реке. Средиште тог краја, нагласио је, јесте Зубин Поток.

Та географија је пресудна за његову тезу. Према западу су Метохија и Пећ, а према северозападу Рибариће и Нови Пазар. Српско становништво Зубиног Потока и околних села налази се на комуникацијском и територијалном правцу који Јакшић види као мету сепаратистичког прекрајања. Управо зато, тврди он, притисак није усмерен само на појединачне бесправне објекте, већ на опстанак целе заједнице.

Газиводе: Јакшић тврди да је због бране расељено око 7.000 Срба

Јакшић је велики део објашњења посветио хидросистему „Ибар–Лепенац” и језеру Газиводе. Тврди да првобитно место бране није требало да буде код Газивода, већ узводније према Рибарићу, где би било потопљено мање земље и мање српских насеља. Према његовим речима, тадашњи албански комунисти из Приштине захтевали су да брана буде изграђена управо у Газиводама.

Последица те одлуке, како Јакшић наводи, била је да се са подручја од Газивода до Рибарића исели око 7.000 Срба. Он тврди да практично нико од њих није остао у Зубином Потоку, већ су завршили у Крагујевцу, Смедереву, Краљеву, Београду и другим градовима у централној Србији. Зато данашња рушења посматра као нову етапу процеса започетог још у комунистичко време, а чије корене види и дубље, у османском периоду.

„Београд је народ препустио судбини”

Најоштрији део Јакшићеве изјаве односи се на власт у Београду и Александра Вучића. Он је рекао да је Србија и по сопственом Уставу дужна да штити свој народ и своју територију, али да садашња власт то не чини. Према његовим речима, Срби на Косову и Метохији препуштени су сами себи, док из Београда стижу само „стерилна” и „муцава” саопштења из којих не произлази конкретна заштита.

Позивање међународне заједнице Јакшић је назвао „мртвим словом на папиру”. Тврди да Александар Вучић, зато што ништа делотворно не предузима, постаје саучесник у егзодусу Срба. Његове јавне изразе забринутости назвао је „крокодилским сузама”, поручујући да оне не могу помоћи угроженим породицама. По Јакшићу, држава Србија не сме само да изражава жаљење, већ је дужна да брани свој народ политичким, дипломатским и правним средствима.

Јакшић је поставио и конкретна питања: када је Београд затражио хитну седницу Савета безбедности Уједињених нација због притиска на Србе; када је у европским институцијама подигао глас и захтевао прекид, како је рекао, тортуре и мука; и шта је, осим саопштења Канцеларије за Косово и Метохију, стварно учињено? Његов одговор је да таквих делотворних потеза нема.

Бриселски споразум и француско-немачки план

Јакшић је оценио и да Вучић током предизборне кампање намерно избегава да говори о Косову и Метохији. Разлог види у томе што су, после Вучићевих потписа и прихватања Бриселског споразума и француско-немачког плана, Срби у јужној српској покрајини, како је рекао, остављени „на милост и немилост” албанским сепаратистичким властима у Приштини.

То је Јакшићев коначни политички закључак: албанска сепаратистичка власт, према њему, спроводи дугорочни план етничког и територијалног повезивања, а Београд је повлачењем институција и прихватањем споразума уклонио механизме којима су Срби могли да се бране. Зато данашњи страх у Ибарском Колашину не види као локални имовински спор, већ као питање опстанка Срба на северу Косова и Метохије.

Питања на која јавност мора да добије одговор

Озбиљност Јакшићевих навода захтева одговоре и Приштине и Београда. Сеператистички албански органи треба да објаве потпуну правну документацију о сваком срушеном објекту, доказе о власништву над земљиштем, рокове и могућности жалбе, као и критеријуме по којима поступају. Власт у Београду треба да саопшти које је конкретне дипломатске, правне и безбедносне мере предузела, да ли је затражила расправу у Савету безбедности УН и како ће заштитити породице чији су домови и имовина угрожени.

Одговор дугују и Сулејман Угљанин и Аљбин Курти: да ли постоји било какав политички пројекат институционалног или територијалног повезивања самопроглашеног Косова са Рашком облашћу и како одговарају на Јакшићеве оптужбе. Истовремено, историјски и демографски наводи о племенском пореклу, броју убијених и расељених и мотивима изградње бране морају бити упоређени са архивама, пописима и научним радовима.

Целу изјаву др Марка Јакшића погледајте у видео-прилогу испод текста.

Извор: Србин.инфо /СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић