Политички аналитичар Драгомир Анђелковић оценио је да већина парламентарних странака, укључујући Српску напредну странку и остатак владајуће већине, и даље тежи чланству Србије у Европској унији и да је то званична државна политика. Између те политике и Устава Србије, међутим, постоји раскорак који он назива огромним. Од када је Брисел, како каже, променио преговарачки оквир тако да део 35. поглавља обухвати оно што је претходно чинио француско-немачки план о фактичком признању Косова, политика европских интеграција постала је, по његовом суду, антиуставна. За сваку нормалну државу Устав је изнад свега. Србија, додаје, тренутно то није.
Сергеј Лавров је 3. септембра, на маргинама Источног економског форума у Владивостоку, рекао да Србија и Јерменија „по инерцији“ и даље говоре да желе у Европску унију и да ће та жеља ускоро нестати. Анђелковић ту реченицу чита као најаву да ће Брисел у наредном раздобљу много јаче притискати Београд да оконча оно што он назива косовском велеиздајничком политиком Александра Вучића.
Једно је, каже аналитичар, варати грађане да се Косово брани док се оно тихо даје. Друго је дати га на начин који се више не може сакрити. Пристанак да Приштина уђе у Уједињене нације, или да се озваничи модел сарадње заснован на Повељи УН која уређује односе међу сувереним државама, по њему управо то значи. Лавров је, закључује, у праву у процени притиска. То, истиче, није и подршка политици коју Анђелковић назива велеиздајом и која, кад се косовски рачун плати, Србију гура у непријатељски однос према Русији.
У таквом распореду теза која се ових дана чује у делу опозиционе јавности гласи овако: Вучић није неспреман на коначни корак према Бриселу. Спреман је ако за узврат добије оно што му је потребније од сваке резолуције — још један мандат, још једне изборе које ће државни апарат држати под контролом, и довршетак великог циклуса јавних послова око ЕКСПО-а, који критичари називају пљачком деценије. Косовски рекет, у том читању, није прва ставка. Прва је опстанак. Кад се власт учврсти, долази рачун који се више не може плаћати формулама о дијалогу и двоструком курсу. Тада Брисел тражи чин, не речник.
Анђелковић раздваја две равни које власт намерно меша. Званична политика остаје европски пут. Устав и даље каже да је Косово и Метохија саставни део Србије. Преговарачки оквир, по њему, те две реченице више не може држати у истом документу. Зато инерција о којој говори Лавров није дипломатска навика. То је одлагање. Одлаже се тренутак у којем председник мора да изабере између отвореног чина који би код куће изгледао као капитулација и сукоба са центрима који му до сада нису затварали врата због унутрашњег поретка. Ако добије мандат, притисак неће ослабити. Појачаће се. Јер Унији није достато што Београд „иде ка Европи“. Треба јој да се косовско питање склопи док је на власти човек за кога сматрају да уме да прода корак као стабилност.
Речи аналитичара стога нису само коментар Лаврова. Оне су опис погодбе која се још не потписује на папиру, али се већ види у календару: избори, ЕКСПО, па рачун који се више не зове дијалог него статус. Да ли ће га Вучић платити отворено, зависи од тога да ли ће му Запад још једном дозволити да унутрашње питање реши пре спољног. Анђелковић каже да ће притисак расти. Теза која се уз његове речи везује каже да је председник на тај раст спреман — под условом да прво сачува столицу. После столице, следи Косово. Не као парола. Као рата.
(Србин инфо)
