Александар Вучић је коначно рекао оно што се већ читало између редова. На питање да ли ће присуствовати сахрани Ратка Младића одговорио је распоредом. У понедељак и уторак, рекао је на Палићу, има званичну посету председника Узбекистана Шавката Мирзијојева, заказану пре четири месеца. Ма, није ваљда… То више није недореченост. То је бекство са печатом протокола. Председник неће стати поред Младићевог гроба. Стаће поред госта са Истока и камера. Сахрана иде на Топчидер. Он иде тамо где га Запад неће снимати као човека који лично испраћа хашког осуђеника.

Ратко Младић умро је у Хагу 27. августа. Тело је у Србију стигло владиним авионом, ковчег под заставом, уз министра правде и војнике. Вучић је јавности понудио логистику, транспорт и ред. Министар Ненад Вујић првих дана говорио је о највишим државним и војним почастима. Од те реченице остала је само слика са аеродрома. Почасти као државни чин нестале су чим је Загреб запретио вратима Европске уније, а Брисел и Вашингтон почели да гледају како ће Београд да одигра сахрану. Вучић је изабрао формулу која њему одговара: држава носи, он се не појављује, режимски медији пумпају.

Пумпање је део плана. Таблоиди и телевизије данима ређају колоне, надвожњаке, заставе, „достојанство“, десетине хиљада људи које најављују службе. Грађани треба да стекну утисак да држава стоји иза сахране. Председник треба да стекне утисак у Бриселу да он није стајао иза ње. Зато понедељак у радно време. Зато гост из Ташкента. Зато камере Пинка и Информера уместо Топчидера.

Страх од газда са Запада овде није метафора. Вучић тражи дозволи да поново покраде изборе, тражи отварање кластера, новац и ћутање о Пегазусу, изборном списку и студентским протестима. Државни протокол на гробу човека осуђеног за Сребреницу био би рачун који Вучић не жели да плати пред Урсулом фон дер Лајен и пред Трамповим Вашингтоном који већ слуша Џоа Вилсона. Зато нема председника на спроводу. Нема ни онога што је Вујић обећао као „оно што генералу припада“. Има снимак са аеродрома за унутрашњу употребу и званичну посету госта из Узбекистана за спољну. Грађанима се продаје да је држава ту. Унији се продаје да председник није.

Вучић каже да је са породицом урадио све што је потребно да све прође достојанствено и да се држава постави одговорно. Поставио се тако што је себе склонио. То је очекивано. Није изненађење ни да ће режимски етар до понедељка радити супротно: више застава, више коментатора, више утиска да је ово државни чин. Чињеница остаје једна. На дан сахране председник Србије неће бити на Топчидеру. Биће тамо где га газда са Запада не може ухватити у кадру поред раке. Почасти су повучене. Медији ће да доврше остатак.

(Србин инфо)