YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 Увод и представљање Александра Митровића Метаноје
01:49 Зашто су емисије „Лучић Инсерти” постале мета
12:05 Студенти означени као „терористи” и координационо тело
17:55 Одаловић, Кричак, Димић, Богосављевић и генерал Јованић
23:23 Криминал у институцијама, правосуђу и медијима
27:45 Метаноја: БИА претила Дејану и Вови Лучићу
30:24 Митровић о психолошком и здравственом профилу Вучића
35:24 Политичка психопатија: од идеализације до садистичке власти
39:57 Зашто присталице остају везане за вођу
45:18 Лаж као политички метод и „индуковани” послушници
56:33 Украдена свакодневица, Русија, Украјина и српски дронови
01:01:05 Вибрациона медицина, Ђоковић, онкологија и аутизам

Психотерапеут Александар Митровић Метаноја оценио је у разговору са Дејаном Петром Златановићем да се политичка и друштвена криза у Србији не може разумети само кроз институције, изборне процедуре и страначке односе, већ и кроз психологију власти и психологију људи који ту власт одржавају. Он је нагласио да своје закључке изводи из јавног понашања Александра Вучића, његове реторике, политичких поступака и начина на који је током година градио однос са бирачима и сарадницима.

У складу са новинарским начелом да се ставови саговорника пренесу веродостојно и без прећуткивања, у тексту су наведене и његове најоштрије оцене, имена која је изговорио и тврдње о државним органима, безбедносним структурама, здравству и појединим јавним личностима. Све такве тврдње јасно су приписане Митровићу, како би читалац могао сам да процени њихову уверљивост и значај; његова анализа Вучићевих психопатских црта заснована је на јавном понашању председника Србије, а не на објављеном налазу непосредног клиничког прегледа.

Психопатска пирамида власти и непогрешиви вођа

Митровић је структуру власти описао као строго постављену пирамиду на чијем се врху налази вођа који се унутар система представља као непогрешив. Према његовом тумачењу, напредовање у таквој структури није засновано на способности да се мисли и делује самостално, већ на спремности да се вођи потчини, да се прихвати његово тумачење стварности и да се без преиспитивања извршавају одлуке које долазе са врха.

Као пример таквог аутоматизма навео је гласање у Ужицу, где су, како је рекао, одборници власти одбили предлог опозиције иако је он био у корист доласка и дочека председника Србије. За Митровића је то показатељ да унутар странке сама чињеница да предлог долази од политичког противника постаје довољна да се он одбаци, без обзира на садржај и могућу корист за власт.

Такав систем упоредио је са стаљинистичким моделом у другачијем историјском контексту: вођа је изнад грешке, а испод њега се ствара низ функционера чији положај зависи од лојалности. Последица је, по његовим речима, гушење сваког другачијег мишљења и губитак способности институција да поступају по закону, струци и јавном интересу.

Механизам који описује Митровић	Како се испољава	Последица по друштво
Идеализација вође	Национална реторика, обећања и слика „заштитника народа”	Емоционално везивање бирача за прву слику о лидеру
Страх и условљавање	Брига за посао, приход и положај породице	Послушност функционера и дела присталица
Смена награде и притиска	Мала повећања примања уз дуготрајну несигурност	Однос „топло–хладно” и политичка зависност
Медијска манипулација	Понављање порука, замена теза и дискредитација критичара	Редефинисање јавног мњења у корист власти
Индукована агресија	Подређени преузимају обрасце понашања врха	Ширење репресивног модела кроз цео систем
Лични интерес	Положај, новац, привилегије и заштита	Потискивање закона, стручности и општег добра

Од идеализације до политичке зависности

Објашњавајући однос Вучића и његових присталица, Митровић је направио паралелу са емоционално манипулативним односом. Прва фаза је, према њему, идеализација: лидер се појављује као снажна, национално опредељена личност која ће заштитити државу и народ, бранити Косово и Метохију и неће попустити пред спољним притисцима.

Као примере те почетне слике навео је поруке о Газиводама и Косову и Метохији, оценивши да су каснији потези власти били супротни првобитној реторици. По његовом мишљењу, бирач се везује за прву слику вође и тешко прихвата доказе да је стварна политика другачија од обећања због којих је поверење настало.

Митровић је тај феномен повезао са „хало ефектом” и идентификацијом са агресором. Човек који је дуго веровао да лидер брани његове вредности, објаснио је, може наставити да га подржава и када се суочи са поступцима који су у супротности са тим вредностима, јер би признавање преваре значило и признавање сопствене заблуде.

Други механизам, по његовим речима, јесте однос „топло–хладно”. Власт грађане дуго држи у несигурности и притиску, а затим пред изборе нуди повећање плата и пензија, једнократну помоћ или неку другу ограничену награду. Митровић тврди да смењивање страха и награде може створити снажну психолошку везаност, налик зависности, због које жртва манипулације тешко напушта систем чак и када види његове штетне последице.

Страх за посао, породицу и положај

Говорећи о присталицама СНС-а и људима унутар државног апарата, Митровић је увео појам „индуковане психопатије”. Под тим изразом подразумева ситуацију у којој људи не морају сами имати особине које приписује лидеру, али временом прихватају његове методе зато што се плаше за радно место, егзистенцију и породицу или зато што желе веће приходе, функцију и друштвени утицај.

Према његовој оцени, послушници у таквом систему постепено губе личну одговорност. Наредбе и интерес групе постају важнији од савести, закона и последица по друге људе, док се грубост према политичким противницима оправдава одбраном странке, државе или вође.

Митровић је додао да власт своју стварну мобилизациону слабост надокнађује плаћањем, ситним материјалним давањима и уценом запослених. Насупрот томе, студентски скупови, према његовом виђењу, показују да велики број људи може да се окупи без таквог условљавања, што власт доживљава као опасност.

Пензионере је навео као део бирачког тела које власт покушава да задржи материјалним и психолошким ослонцима. Иако многи имају сопствену некретнину, рекао је, пензије и примања нису довољни за потрошачку корпу и пристојан живот, док млади тешко могу да се осамостале, купе стан и заснују породицу.

Лаж као средство за обликовање јавног мњења

Митровић је оценио да у Вучићевом јавном наступу лаж није само одбрана од непријатног питања, већ средство политичке манипулације. Као пример навео је ситуације у којима председник, по његовом тумачењу, на конкретно питање одговара потпуно другом темом, градећи нови наратив уместо да понуди проверљив одговор.

По мишљењу саговорника, такво понашање служи да се јавно мњење непрестано преусмерава и прилагођава интересу власти. Уместо расправе о одговорности, грађани се увлаче у нову тему, нови сукоб или нову емоционалну поделу, чиме се губи фокус са почетног питања.

Он је говорио и о режимским медијима који, како тврди, изјаве критичара извлаче из контекста, мењају им смисао и представљају их као претњу држави. Посебно се осврнуо на медијске нападе на YоуТубе канал „Лучић Инсерти”, Дејана Лучића и његовог сина Вову, оцењујући да су емисије о студентској листи, могућим изборним неправилностима и другим осетљивим темама биле повод за политички притисак.

Митровић је навео да је у једној од спорних емисија било речи о „фантомским бирачима” и „бугарском возу” као могућим механизмима изборне крађе. Изнео је и тврдњу да је у бирачки списак од 2015. до 2025. године уписано око 238.000 нових бирача без јасно утврђеног боравишта, позивајући се на податке које је у јавности износио др Драган Милић.

Одсуство емпатије и власт као извор задовољства

У средишњем делу разговора Митровић је Вучићу приписао психопатске црте, пре свега недостатак емпатије, инструментални однос према људима, манипулацију лажима и спремност да се противници немилосрдно уклоне са пута. Као илустрацију одсуства саосећања навео је јавни снимак разговора председника са сиромашним грађанином, који је Митровић протумачио као пример емоционалне равнодушности према туђој невољи.

Психотерапеут је изнео тезу да особа са таквим цртама не доживљава љубав и блискост на исти начин као емпатична личност, већ моћ претвара у главни извор задовољства. Што је више власти и контроле, рекао је, већа је потреба да се та моћ проширује, па систем постаје све агресивнији и све мање способан да прихвати ограничења.

Митровић је говорио из јунгијанске перспективе, наводећи да припада правцу аналитичке, комплексне психологије и да у јавном понашању моћника види деловање архетипских и несвесних садржаја. Његова објашњења укључивала су и религијски језик — сукоб љубави, савести и духовности са агресијом, властољубљем и, како је рекао, „демонским” поривима.

Он је помињао истраживања мозга осуђених психопата у Сједињеним Америчким Државама, тврдећи да су код њих уочене промене у амигдали, префронталном режњу и везама између можданих хемисфера. Међутим, научни налази о групама испитаника не омогућавају да се без непосредног стручног прегледа закључи да одређена јавна личност има исти поремећај, због чега Митровићеве оцене Вучића остају његово стручно-политичко тумачење, а не установљена медицинска чињеница.

Од националне реторике до „колонијалног фашизма”

Митровић је Вучићев политички пут тумачио као преокрет од радикалске националистичке реторике ка политици која, по њему, служи западним центрима моћи. Тај модел назвао је „колонијалним фашизмом” — системом у којем домаћа власт не ради у интересу сопственог народа, већ као управник територије чији се ресурси, институције и становништво подређују спољним интересима.

У том контексту говорио је о литијуму, саветницима из иностранства, еколошким последицама рударских пројеката, осиромашеном уранијуму и економској зависности Србије. Тврдио је да се институције разарају, природни ресурси уступају, а грађанима остављају сиромаштво, загађење и масовно исељавање младих.

За Митровића, показатељ таквог система је и чињеница да су, како каже, кључни Вучићеви саветници долазили са Запада, док међу њима није било руских саветника. Оценио је да се спољнополитички заокрет види и у односима према Русији и Украјини, укључујући тврдње да је оружје или технологија из Србије завршавала на украјинској страни, што су наводи које у овом интервјуу није поткрепио јавно доступном документацијом.

Ко је, према Метаноји, у координационом телу за обрачун са студентима

Митровић је изнео тврдњу да је власт основала, односно поново активирала, координационо тело које се формално представља као структура за борбу против тероризма, али чију стварну мету, према његовој оцени, чине студенти, демонстранти и политички неистомишљеници. Рекао је да режимски медији студенте већ називају „терористима” и „усташама”, чиме се, по његовом мишљењу, у јавности ствара оправдање за каснију репресију и обрачун после избора.

Према ономе што је Метаноја рекао у интервјуу, у то тело су укључени пензионисани припадници Министарства унутрашњих послова, Безбедносно-информативне агенције и Војнобезбедносне агенције. Као просторије у којима ова структура делује означио је зграду „Бека” на Дорћолу и зграду ЕПС-а на Новом Београду.

За човека на челу координационог тела именовао је Вељка Одаловића, којег је описао као дугогодишњег сарадника Ивице Дачића и бившег начелника Косовског округа. За заменика је именовао Марка Кричка, за којег је у разговору рекао да је начелник Управе криминалистичке полиције и да је јавности познат по физичким обрачунима са студентима.

Као помоћнике је навео Бојана Димића из Прве управе БИА и Ненада Богосављевића из МУП-а. Митровић је додао и тврдњу да је Димић пријатељ Звонка Веселиновића, док је генерала Јованића означио као човека на челу војнобезбедносне структуре који се, према његовим речима, залаже за репресивно очување режима.

Задатак те структуре, како га је описао Метаноја, био би да буде спремна за „постизборну реакцију”: уколико после онога што он очекује као изборну крађу избију демонстрације, тело би требало да се обрачуна са демонстрантима, пре свега са студентима. Такав сценарио упоредио је са великим протестима после спорних изборних резултата у време власти Слободана Милошевића.

Метаноја је, дакле, навео следећи ланац: најпре се студенти у пропаганди означавају као опасност по државу и „терористи”; затим се људи из полицијских и безбедносних структура окупљају у координационо тело; после очекиваних спорова о изборним резултатима и изласка грађана на улице, већ припремљена структура треба да спроведе репресију. Он за ове наводе током интервјуа није показао документа, али је изговорио имена, функције, локације и улогу коју сваком од наведених лица приписује.

Метаноја: БИА је претила Лучићима, Вови најављена „саобраћајна несрећа”

Посебан део разговора Митровић је посветио притисцима које, према његовим речима, трпе писац и новинар Дејан Лучић и његов син Вова, аутори YоуТубе канала „Лучић Инсерти”. Он је њихов случај назвао политичким прогоном и повезао га са две емисије које су изазвале нарочиту пажњу јавности и власти.

Као први повод навео је интервју са Јасмином Пауновић, за коју је рекао да се налази на другом месту студентске изборне листе. У тој емисији говорило се о могућој изборној крађи, „фантомским бирачима”, људима уписаним у бирачки списак без познатог пребивалишта и механизму познатом као „бугарски воз”. Метаноја сматра да је велика гледаност емисије додатно промовисала студентску листу и да је то био један од главних разлога за напад на Лучиће.

Други повод, према његовим речима, био је разговор са хрватским истраживачким новинаром Домагојем Маргетићем, у којем су изнете тешке оптужбе у вези са такозваним „сарајевским сафаријем” и Александром Вучићем. Митровић је оценио да је та емисија за председника Србије представљала још већу опасност и подсетио да је Маргетићу раније забрањен улазак у Србију.

Митровић је затим изричито рекао да је Дејан Лучић био приведен од стране БИА, да је над њим вршен притисак и да су му упућиване претње. Према његовој тврдњи, пошто је Лучић јавна личност и није било могуће да се непосредно нападне без реакције јавности, притисак је усмерен на његовог сина Вову, којем је наводно запрећено да ће доживети „саобраћајну несрећу”.

„Пошто је он јавна личност, нису могли њега да дирају у том контексту, али су запретили његовом сину да ће бити саобраћајна несрећа”, рекао је Метаноја, оценивши да је то образац у којем се државни апарат тоталитарног типа повезује са мафијашким методама и у којем се губи граница између политике, полиције, служби безбедности и организованог криминала.

Као непосредне последице притиска навео је да је Дејан Лучић изгубио студио у „Цептеру”, односно да му је „Цептер” отказао простор после емисије са Јасмином Пауновић. Додао је да је Лучићу речено да не сме више јавно да се експонира, због чега он више не води емисије на каналу „Лучић Инсерти”, већ је улогу водитеља углавном преузео његов син Вова.

Митровић је поновио и тврдњу о претњи „саобраћајном несрећом” Вови Лучићу, а затим рекао да је Дејан Лучић, независно од ових претњи, после операције на ВМА умало изгубио живот услед инфекције клостридијом, коју је описао као болничку бактерију. У наставку је то повезао са својом широм критиком стања на ВМА и начина финансирања војног здравства.

За Митровића, случај породице Лучић показује како се истовремено користе медијска хајка, губитак услова за рад, забрана јавног наступа, позиви и претње служби безбедности и притисак на чланове породице. Он је рекао да је Лучићу саветовао да због клевета поднесе тужбу и затражи накнаду штете, наглашавајући да се политички прогон у Србији наставља кроз оно што је назвао „вербалним деликтом”.

Митровић је систем у којем се, по његовом виђењу, преплићу политика, безбедносне службе, полиција и организовани криминал назвао „политичком мафијом”. Додао је да сличне обрасце види и у правосуђу, извршитељском систему и делу медија, где се закон и истина, по његовој оцени, подређују интересу владајуће структуре.

Корупција као лепак система

Психотерапеут је психолошки профил власти повезао са корупцијом. Према њему, систем не опстаје само на страху већ и на расподели користи: функција, уговора, провизија, заштите и приступа државном новцу. Они који добијају део користи имају мотив да бране пирамиду, док се они који одбију послушност суочавају са губитком положаја или притиском.

Као пример навео је неуспели покушај да се локалним властима понуди технологија за претварање отпада у енергију. Према његовој тврдњи, уместо системског решења депоније, новац из европских фондова завршио је у неадекватном пројекту и приватним интересима, што је представио као илустрацију „уграђивања” и извлачења новца кроз мрежу фирми.

Говорио је и о Железничкој станици у Новом Саду и великом броју подизвођача, користећи тај случај као пример система у којем се одговорност разводњава, а новац пролази кроз више посредника. Његова оцена је да политички систем у Србији пропада јер се јавни послови не воде према стручности и користи за грађане, већ према могућности да појединци узму провизију.

Митровић је тврдио и да су поједини опозициони политичари примали новац од Вучића, позивајући се на разговор са особом која је, како каже, била организатор једне странке. Имена у том делу разговора није навео, али је закључио да део формалне опозиције својим поступцима помаже власти и одвлачи гласове од аутентичног отпора.

Како изаћи из зачараног круга

На питање како се супротставити лидеру и систему који, по оцени саговорника, не показују емпатију и спремни су на све ради очувања власти, Митровић је одговор тражио у искуству изласка из манипулативне везе. Први услов је да човек прихвати стварну природу односа и престане да брани идеализовану слику вође створену на почетку.

Други услов је подршка окружења. Као што жртва емоционалне манипулације тешко излази из односа без помоћи пријатеља и породице, тако је, по њему, и друштву потребна широка мрежа солидарности да би се супротставило апарату који располаже полицијом, безбедносним структурама, медијима и новцем.

Митровић је студентски покрет означио као једини видљив излаз из садашње „суморне ситуације”. Студенти, рекао је, морају имати подршку родитеља, бака и дека, радника, интелектуалаца, независних медија и свих опозиционих странака које су заиста против режима.

Он се позвао на Ериха Фрома и појам „болесног друштва”, закључујући да је Србији потребно колективно отрежњење, готово колективна психотерапија. Према његовим речима, друштво делује као да је хипнотисано, док млади не виде перспективу, одлазе из земље и губе године у којима би могли да стварају породице и професионални живот.

Излаз зато не види само у промени једног човека на власти, већ у обнављању способности грађана да мисле самостално, да не пристају на уцену и да пруже подршку онима који се супротстављају систему. „Држава остаје младима и живот је на младима”, поручио је Митровић, позивајући да се подрже студенти уместо људи који су, како је рекао, „огрезли у криминалу”.

Здравље Александра Вучића, ВМА и случај Маје Станковић

Митровић је у интервјуу изнео и тврдње о здравственом стању Александра Вучића, помињући аритмију, лекове и посебан апартман на Војномедицинској академији. Те наводе повезао је са случајем архитекте Маје Станковић, за коју је рекао да је приведена након што је на друштвеној мрежи објавила фотографију простора на ВМА и означила га као апартман намењен председнику.

Саговорник је случај користио да постави питање зашто би информација о простору у болници била третирана као државна тајна и да ли се тиме штити политички имиџ председника. Говорио је и о пропадању ВМА, пребацивању рачуна клиничких студија под контролу Министарства одбране, лошем систему климатизације, болничким инфекцијама и одласку стручњака, питајући зашто се председнички апартман уређује у установи за коју тврди да годинама нема довољно новца за нормално функционисање.

Вибрациона медицина: резонантне фреквенције, скаларни апарати и Новак Ђоковић

У завршном делу интервјуа Александар Митровић Метаноја детаљно је говорио о области коју назива вибрационом медицином. Рекао је да је недавно боравио у Русији, да је две године раније као, по сопственим речима, први Србин гостовао на руској државној телевизији „Русија 1” код Андреја Малахова, а да је током последње посете био гост и на Првом каналу руске телевизије, где је излагао своја схватања о вибрационој медицини.

Митровић је вибрациону медицину представио као нову врсту лечења засновану, како тврди, на научним студијама о резонантним и скаларним фреквенцијама. Као основну аналогију навео је чашу која пуца када се погоди њена резонантна фреквенција, тврдећи да би се на сличан начин могло деловати на мембрану ћелије рака.

Према његовој тврдњи, резонантне фреквенције могу да делују као врста циљане хемотерапије: да оштете туморске ћелије, а да не делују на нормалне ћелије и не изазивају нежељене последице карактеристичне за цитостатике. Рекао је да је радио са већим бројем онколошких пацијената, укључујући оболеле од рака дојке и рака простате са метастазама, и да се таква стања, према његовом искуству, могу третирати скаларним апаратима.

У студију је показао фотографију Новака Ђоковића поред тих апарата и тврдио да је српски тенисер купио комплет апарата у периоду када се враћао на прво место светске листе. Митровић је навео и да су Ђоковићу радили „квантну дијагностику” и изнео тврдњу да такви третмани могу да подмладе човека, ревитализују епифизу и омогуће природни процес обнове организма.

Као један од извора поменуо је студију коју је назвао „ЦИА студијом” из 2001. године о утицају скаларних фреквенција на мозак и контроли ума, повезујући је са доктором Андријом Пухаричем. Према Митровићевом тумачењу, скаларне фреквенције могу да мењају или уравнотежују неуротрансмитере.

Он је посебно поменуо норадреналин, који је повезао са депресијом, и допамин, који је повезао са шизофренијом и Паркинсоновом болешћу, у зависности од његовог недостатка или вишка. Тврдио је да се скаларне фреквенције могу користити у третирању психоза и да постоје истраживања о њиховој примени код аутизма.

Митровић је рекао да постоји око педесет модела вибрационих апарата и позвао заинтересоване да се обрате Центру за вибрациону медицину, који се, по његовим речима, налази у близини Храма Светог Саве. У емисији је навео и контакт телефон центра: 069/720-775.

На питање зашто званичне здравствене установе не показују више интересовања за ову област, Митровић је одговорио да су лекари и институције везани за интересе фармацеутске индустрије, коју је назвао „фармацеутском мафијом”. Подсетио је на аферу „Краба” на Институту за онкологију, говорећи о трговини цитостатицима и њиховом давању људима којима, према његовим речима, нису били потребни.

Говорио је и о раду комисије за легализацију лекова на бази конопље, на чијем је челу, како је рекао, била Даница Грујичић. Митровић је навео да је подржавао легализацију, али да до ње није дошло зато што иза таквих препарата у Србији није стала фармацеутска индустрија.

Као пример потенцијала тог тржишта навео је британску компанију ГW Пхармацеутицалс, која је развијала лекове на бази ТХЦ-а, изашла на Волстрит са ценом акције од око десет долара, а касније била продата компанији Јазз Пхармацеутицалс по вишеструко већој вредности акција. Рекао је да се препарати на бази конопље у иностранству користе код мултипле склерозе, болова и других стања, док у Србији, по његовој оцени, за то не постоји исти институционални интерес.

Митровић је закључио да је слично и са вибрационом медицином: тврди да су уређаји патентирани и да постоје клиничке студије, али да лекари немају финансијски мотив да их препоручују, док од прописивања и промоције лекова фармацеутских компанија могу имати непосредну корист. Ово поглавље преноси оно што је Метаноја изнео у интервјуу; суд о његовим тврдњама, доказима на које се позива и њиховој примени остаје читаоцима и стручној јавности.

Порука интервјуа: промена почиње престанком послушности

Иако је разговор обухватио велики број политичких, безбедносних, здравствених и геополитичких тема, основна Митровићева теза остала је иста: власт Александра Вучића, по његовој оцени, почива на психолошкој везаности дела грађана за вођу и на интересу и страху оних који спроводе његову политику.

Он сматра да није довољно разобличити појединачну лаж или аферу, јер систем стално производи нове теме и нове поделе. Потребно је прекинути образац идеализације, награде, претње и послушности, обновити међусобно поверење и изградити друштвену подршку за људе који одбијају да учествују у механизму уцене.

У том смислу, психолошки профил вође и његових присталица за Митровића није приватно питање једне личности, већ објашњење начина на који се читав политички поредак репродукује. Вођа задржава моћ зато што се страх, корист и пропаганда преносе наниже, док се промена може догодити тек када довољно људи престане да брани идеализовану слику власти и почне да делује солидарно.

Цео интервју са Александром Митровићем Метанојом гледајте на YоуТубе каналу „Србин.инфо – канал Центар”.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић