YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00 Увод: избори нису расписани, кампања већ траје
00:56 Вучићева турнеја и повратак „племенском поглавици”
04:39 Члан 366: обећања за гласове и трговина утицајем
09:53 Ко плаћа шатре, скупове и банере „Србија побеђује”
13:45 Путеви, спорне цене и урушавање институција
17:01 Универзитети, наука и финансијски притисак власти
24:35 Зашто Нови ДСС бојкотује Народну скупштину
28:44 Студентски покрет и ко чини аутентичну десницу
37:26 Техничка влада и сарадња са идеолошким противницима
43:51 Гаранције да после избора неће бити прелетања
47:26 Контрола избора и могући договор са студентима
49:06 Страна подршка Вучићу и опасност да иста политика остане

Формална кампања није почела, али забрана злоупотребе ресурса већ важи

Станковић је интервју започео оценом да Србија присуствује „невероватним сценама”: избори нису расписани, а Александар Вучић се понаша као да је кампања у пуном јеку. Он је навео да је, према анализи потпредседника Новог ДСС-а Предрага Марсенића, Вучић само у једном дану на Телевизији Информер добио укупно 362 минута програма. За Станковића то није тек медијска неравнотежа, већ слика система у којем се председник Републике представља као једини извор власти, новца и решења за сваки локални проблем — од бандере и пута до запослења и помоћи појединцу.

Правна нијанса је важна: Закон о финансирању политичких активности формалну изборну кампању везује за дан расписивања избора, док Републичка изборна комисија наводи да од расписивања до гласања мора проћи од 45 до 60 дана. То, међутим, не значи да је пре расписивања дозвољено користити функцију и јавна средства за страначку промоцију. Члан 50 Закона о спречавању корупције забрањује јавном функционеру да јавне ресурсе и скупове на којима учествује по службеној дужности користи за представљање политичког субјекта или позивање грађана да за њега гласају. Зато је израз „противзаконита кампања” у интервјуу Станковићева правна оцена конкретних радњи, а не сама чињеница да странка политички делује пре избора.

Председник Србије је у међувремену јавно говорио о могућности да се ванредни парламентарни избори одрже 18. или 25. октобра, а затим и да ће бити расписани у наредним данима. Истовремено је најављивао наставак обилазака Србије. Управо тај спој председничке функције, свакодневног медијског присуства, обилазака и обећања из буџета Станковић назива функционерском кампањом. Његов основни захтев није да јавни функционери престану да раде, него да се утврди где се завршава службена обавеза, а где почињу страначка пропаганда, куповина политичке наклоности и коришћење државе као изборног штаба.

Радња или појава	Шта тврди др Милош Станковић	Релевантни правни оквир
Обиласци Србије и обећања пре расписивања избора	Председничка функција и буџет користе се за превремену кампању и прикупљање гласова	Формална кампања почиње расписивањем избора; забрана коришћења јавних ресурса за страначку промоцију важи и пре тога
Шатре, скупови и банери „Србија побеђује”	Надлежни морају да утврде ко их плаћа, ко издаје дозволе и ко остварује корист	Страначко финансирање мора имати дозвољен извор, намену и документован трошак
Обећање посла, пута или користи за политичку подршку	Може отворити питање трговине утицајем и других кривичних дела	Кривичну одговорност у сваком конкретном случају утврђују тужилаштво и суд
Медијска доминација носиоца власти	Ствара се неравноправно окружење много пре изборног дана	Легитимитет избора зависи од целог процеса, не само од гласања и записника

„Држава се враћа племенском поглавици”

Станковић сматра да је најдубља последица таквог понашања разградња институција. Позвао се на латинску максиму „форма дат ессе реи” — форма даје суштину ствари — и објаснио да процедуре нису празна бирократија, већ начин да сви грађани пред државом буду једнаки. Када грађани своје проблеме не решавају преко општине, министарства, суда или конкурса, него преко телевизијског обраћања „главном човеку”, држава се, по његовим речима, враћа преддржавној и племенској организацији. Уместо владавине права добија се лична милост, а уместо права свих — повластица за онога кога власт изабере пред камерама.

Он је Вучићев однос према Србији описао као однос према наследној дедовини, а према буџету као према „Алајбеговој слами”, из које се по потреби обећавају путеви, бандере, материјал или радно место. Станковић је указао да јавни новац није председникова имовина и да се свака исплата мора заснивати на закону, буџетској позицији, одлуци надлежног органа и једнаким условима. Када се у телевизијском преносу обећа нешто што није прошло редовну процедуру, онда је, каже, неопходно утврдити да ли је реч о законитом извршавању државне политике или о нуђењу користи ради политичке подршке.

Члан 366 и питање трговине утицајем

Као правник, Станковић је посебно отворио питање члана 366 Кривичног законика, који уређује трговину утицајем. Према његовом тумачењу, обећање конкретне користи уз очекивање политичке подршке може захтевати проверу да ли су испуњена обележја тог или неког другог кривичног дела. Он није тврдио да је суд већ утврдио Вучићеву кривицу, већ је позвао тужилаштво да испита ко је тражио корист, ко ју је обећао, на основу ког овлашћења, из којег извора и да ли је противуслуга требало да буде глас или организована подршка владајућој странци.

У том контексту поменуо је јавни снимак жене из Бајине Баште која је говорила да је прикупљала „капиларне гласове” јер јој је обећан стални радни однос. Станковић је нагласио да сама изјава, без провере чињеница, није довољна за осуду, али да тужилаштво мора да утврди да ли је обећање заиста дато и да ли је неко условљавао запослење политичким радом. Ако је исказ истинит, каже, одговорност се мора тражити и код онога ко је корист обећао и код учесника у евентуалној незаконитој размени; ако није, мора се утврдити зашто је таква прича пласирана.

Станковић је подсетио и на случајеве о којима се јавно говорило — запосленог који је наводно изгубио посао јер није отишао на страначки митинг, радника водопривреде који је, према његовим речима, отпуштен после критике власти на друштвеним мрежама и различите облике притиска на запослене у јавном сектору. Све те примере представио је као наводе које надлежни органи морају да провере, а не као правоснажно утврђене чињенице. За њега је посебно опасно што тужилаштво често не реагује ни онда када се сумња у злоупотребу функције износи јавно и уз конкретна имена, документе или снимке.

Ко плаћа шатре, телевизијске сцене и банере

Станковић не спори да политичка странка и ван формалне кампање сме да окупља своје чланове, представља програм и обавља редовни политички рад. Његово питање је ко плаћа велике скупове, шатре, сценографију, озвучење, превоз, медијске преносе и банере са поруком „Србија побеђује”. Ако су то страначки трошкови, морају бити приказани у страначким књигама; ако су трошкови државе, општине, јавног предузећа или фирме која послује са државом, онда треба утврдити правни основ, добијену противуслугу и могући сукоб интереса.

„Ко је све то финансирао, које су то фирме блиске режиму, ко им је дао дозволе и да ли је неко заузимао јавне или заштићене површине?” — суштина је питања које је Станковић упутио институцијама. Он тврди да тужилаштво не сме да чека да политички противници власти сами реконструишу сваки динар, већ мора да провери ток новца и уговоре. Банер „Србија побеђује” за њега је и симболичан проблем: власт говори о победи док Србија, како наводи, губи становништво, ресурсе, институције и надлежности на Косову и Метохији, које је саставни део Србије под фактичком контролом албанских сепаратистичких власти.

Путеви нису држава, а боја на зиду није институција

Станковић је део интервјуа посветио инфраструктури, јер власт свој легитимитет често гради на путевима, пругама и реконструкцијама. Он је поставио питање зашто, према подацима којима располаже опозиција, километар ауто-пута у равничарској Србији достиже износ близак 20 милиона евра, док су упоредне цене у Европској унији ниже, а и сложени алпски правци, како тврди, могу бити јефтинији. Поменуо је и процену да је ауто-путевима придодато око милијарду и по евра више од очекиваног. Те бројке у интервјуу нису праћене комплетном документацијом, па их треба читати као Станковићев позив на ревизију уговора, а не као већ доказану проневеру.

Његова шира теза јесте да се држава не може свести на бетон и асфалт. Институцију, рекао је, не чине окречени зидови, нови подови и намештај, већ људи, надлежности, стручност и правила која се примењују на све. Власт која гради објекте, а истовремено потчињава тужилаштво, унижава парламент и маргинализује универзитет, по његовој оцени не јача државу него прави сценографију. Посебно је упозорио да се изгубљене институције и надлежности, нарочито на Косову и Метохији, не враћају једним изборним циклусом, већ понекад тек после генерација.

Универзитет под финансијским и административним притиском

Као професор Правног факултета, Станковић је критиковао политику Вучића и Владе Србије према Универзитету у Београду и научној заједници. Подсетио је да је Универзитет, и поред слабљења позиције на Шангајској листи, и даље међу приближно пет одсто најбољих на свету. Тврди да држава није помогла његов напредак, већ је у време студентских блокада уредбом свела признати научни рад наставника са 20 на пет сати недељно и утицала на примања, чиме је покушала да факултете дисциплинује финансијским притиском.

Указао је и на последице увођења система СПИРИ за факултете, посебно на планирање међународних конференција, путовања и научне сарадње. Научник често не може годину дана унапред знати на који ће скуп бити позван, а круто буџетско планирање може да онемогући учешће и онда када је позив академски важан. Станковић сматра да власт истовремено отежава рад домаћим универзитетима и отвара простор за стране високошколске установе мимо домаћих механизама акредитације. Упркос томе, поручио је да у научној заједници постоје људи који говоре истину и да су независни медији, међу којима је навео Србин.инфо, неопходни да би се њихов глас чуо.

Зашто Нови ДСС бојкотује парламент

Станковић је објаснио да је Нови ДСС напустио рад Народне скупштине и пре него што су студенти позвали на бојкот институције. Као разлоге је навео одбијање власти да организује посебну седницу о Косову и Метохији после прихватања европског, односно француско-немачког плана и Охридског анекса, претварање парламента у простор увреда и насиља, као и одсуство политичке одговорности после трагедије у Новом Саду. Учешће у таквом раду, тврди, само би дало привид нормалности систему у којем расправа више не може да произведе контролу извршне власти.

Поменуо је и „Ћациленд”, нападе на студенте, полицијско насиље и помиловања људи које власт представља као своје присталице. Станковић је оценио да оставке и институционална одговорност не смеју зависити од тренутне медијске потребе председника. Када је реч о најави избора, рекао је да Нови ДСС нема посебне информације и да Вучићевим роковима не треба безусловно веровати, подсећајући на раније изјаве о таблицама, Газиводама, Рио Тинту и извозу оружја. Ипак, по свему што се дешава на терену, закључио је да је изборна машинерија већ покренута.

Два критеријума аутентичне деснице

За Станковића „аутентична десница” у садашњем политичком тренутку има два проверљива критеријума. Први је програмски: сарадња са Европском унијом у привреди, образовању, култури и безбедности јесте пожељна, али чланство Србије у ЕУ није прихватљиво ако подразумева одрицање од Косова и Метохије, унитаризацију Босне и Херцеговине на штету Републике Српске, санкције Русији, приближавање НАТО-у и прихватање политика супротних конзервативном идентитету. Други критеријум је практичан: странка мора недвосмислено желети смену Александра Вучића и СНС-а и бити спремна да ради тог циља сарађује са другим опозиционим актерима.

Према његовом ставу, та два услова данас најјасније испуњавају Нови ДСС и Монархисти, окупљени у коалицији НАДА. Он не своди промену на замену једног човека другим, већ тражи прекид садашње политике. Зато странке које се представљају као националне, али одбијају сваку сарадњу против власти под изговором да им сметају идеолошки противници, по Станковићу нису стварна опозиција. „Ако кажете: бољи ми је Вучић него Грбовић или Лазовић, онда нисте опозиција”, гласи једна од његових најдиректнијих порука.

Критеријум аутентичне опозиције	Станковићев став	Практична последица после избора
Однос према власти	Безусловна спремност да се смени режим СНС–СПС и Александар Вучић	Нема подршке мањинској влади СНС-а, прелетања нити трговине мандатима
Однос према ЕУ	Сарадња са ЕУ — да; чланство по цену националних интереса — не	После техничке владе странке поново излазе са јасним програмима
Сарадња у опозицији	Могућа и са идеолошким противницима ако је циљ демонтажа ауторитарног система	Краткотрајна техничка влада, ослобађање медија и уређење бирачког списка
Улога аутентичне деснице	Да буде „контролни пакет” без којег нема суштинске промене политике	Спречавање да се после смене личности настави иста антинационална политика
Студентски покрет	Најјачи опозициони актер треба да покрене разговор о договору и контроли избора	Заједничка одбрана гласова, обука контролора и обавезујући споразум

Техничка влада и сарадња са идеолошким противницима

Станковић је без ограда рекао да би Нови ДСС после избора сарађивао и са Зелено-левим фронтом, Покретом слободних грађана и другим идеолошки удаљеним странкама ако је то једини математички начин да се смени власт. Та сарадња, нагласио је, не би била програмска коалиција на четири године, већ кратка техничка влада од три до шест месеци. Њени задаци били би ослобађање медија, сређивање бирачког списка, заустављање политичког насиља, успостављање пристојне јавне расправе и покретање поступака за одговорне за корупцију и злоупотребе.

После тог ограниченог периода уследили би нови избори на којима би странке грађанима понудиле различите програме. Станковић не крије да би таква влада била нестабилна и да су разлике између деснице и левице дубоке. Ипак, сматра да садашњи систем не може бити смењен ако сваки опозициони блок тражи идеолошку чистоту пре првог корака. Аутентична десница би у том распореду, каже, била „контролни пакет” који гарантује да смена личности не постане наставак исте политике према Косову и Метохији, ЕУ, Русији, економским ресурсима и националним институцијама.

На питање како грађани могу бити сигурни да после избора неће бити прелетања, Станковић је одговорио да је Нови ДСС спреман на писану и јавну гаранцију, па и на свечану обавезу у цркви, да неће омогућити опстанак режима. Као политичку гаранцију навео је 18 година опозиционог деловања и чињеницу да су, по његовим речима, они који су били спремни да пређу СНС-у већ отишли, док је остао најтврђи део организације. Та гаранција, наравно, није замена за институционалне механизме, али је његов одговор на страх да би мандати опозиционих бирача могли поново постати предмет политичке трговине.

Студентска листа, „цатцх-алл” приступ и договор о контроли избора

Станковић очекује да студентска листа буде широка, „цатцх-алл” листа која окупља људе различитих погледа, па зато не очекује да унапред заузме прецизан став о сваком спољнополитичком или идентитетском питању. Критиковао је, међутим, разводњавање студентске декларације о Косову и Метохији и подсетио да је Поглавље 35 у приступним преговорима са ЕУ повезано са токозваном нормализацијом односа државе Србије са албанским сепаратистима у Приштини, кроз рушење уставно-правног поретка Србије. За Нови ДСС је важно да студентски покрет не постане канал за наставак политике коју десница сматра одрицањем од државних и националних интереса.

Он је одбацио нападе дела либералне јавности који студенте проглашава „екстремном десницом” и оценио да таква поларизација, намерно или ненамерно, помаже Вучићу. Имена на студентској листи, каже, мање су важна од тога шта ће листа радити после избора. Нови ДСС не тражи да студенти прихвате његов програм, већ да се пре гласања направи договор о одбрани изборне воље, обуци контролора, размени података и спречавању злоупотреба. Пошто су студенти у овом тренутку најјачи опозициони актер, Станковић сматра да иницијатива за разговор треба да дође од њих, али наглашава да су врата његове странке отворена.

Као илустрацију сумњи у изборни процес навео је пример Трговишта из 2023. године, где је, према његовим речима, од 183 уписана бирача гласало 181, а 180 гласова добила је листа СНС-а и један СПС. Он тај пример користи као аргумент да опозиција не сме да се ослони само на потписане записнике, већ мора да прати притиске, пријављено пребивалиште, куповину гласова и организацију пре изборног дана. Легитимитет, поновио је, настаје из целог процеса: равноправних медија, слободе бирача, тачног списка, контролисаног гласања и правовремене реакције тужилаштва и суда.

Од контаката на десници до разговора са страним партнерима

Говорећи о могућем окупљању деснице, Станковић је рекао да лично не учествује у свим разговорима, али да контакти постоје са различитим јавним личностима, покретима и организацијама. Поменута су имена Милоша Ломпара, Владана Глишића, Данице Грујичић, представника Двери, Емира Кустурице, Немање Шаровића, Мирослава Паровића и других, али је упозорио да се из неформалних разговора не сме закључити да је неко већ прихватио место на листи или потписао коалициони споразум. За њега је пресудно јавно опредељење: да ли је неко спреман да недвосмислено подржи смену власти са свима са којима је то математички могуће.

Нови ДСС, према његовим речима, одржава контакте и са суверенистичким и конзервативним партијама у Русији, Немачкој, Холандији и другим европским земљама. Циљ тих веза није да странци одлучују уместо грађана Србије, већ да чују како ова странка види Косово и Метохију, европске интеграције и будућу спољну политику. Станковић је инсистирао да промена мора превасходно доћи изнутра: Србија сама мора да уреди здравство, школство, правосуђе, привреду и борбу против криминала, а међународни актери ће се прилагођавати чињеницама које грађани створе на терену.

„Страна подршка Вучићу плаћа се српским уступцима”

У завршници интервјуа Станковић је изнео једну од најтежих политичких оптужби: да Вучић подршку појединих страних центара моћи плаћа уступцима на штету Србије. Као делове тог аранжмана навео је политику према Косову и Метохији, изостанак реакције на Газиводе, мост на Ибру и положај Високих Дечана, приближавање Володимиру Зеленском, као и толерисање медијског мрака, изборних неправилности и пренадуваних инфраструктурних цена. Реч је о Станковићевој политичкој интерпретацији; за тврдњу о конкретном договору потребни су уговори, службене белешке или други проверљиви докази.

Он је истовремено одбацио став да је власт несмењива зато што има спољну подршку. Извор промене види у људима који се не могу уценити, у организованој контроли избора и у договору опозиције о минималним корацима после гласања. Упозорио је, међутим, на црногорско искуство после пада Мила Ђукановића: могуће је променити носиоца власти, а задржати велики део исте политике. Зато је смена режима Александра Вучића само први корак; други је успостављање националне и демократске владе, повратак институција и ревизија послова који су закључивани у име државе.

Станковић очекује да ће будућа власт затећи уговоре и документе који ће бити политички и правно непријатни. Не верује да се сва документација може уништити, јер примерци постоје у више институција, код уговорних партнера и у другим државама. Управо зато тражи прелазну владу која би обезбедила доказе, отворила архиве у складу са законом и омогућила независним органима да испитају одговорност. Његова завршна порука гласи да Србији није довољна ротација лица: потребна је смена начина владања, враћање процедура и власт која неће третирати државу као лични изборни штаб.

Комплетан интервју са др Милошем Станковићем погледајте у видео-прилогу „Србин.инфо – канал Центар”.

Извор: Србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић