YОУТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод: Драган Радовић и питање порекла имовине
00:01:58 Како се укрштају имовина и пријављени приходи
00:04:55 Рок од 30 дана, блокада имовине и судски поступак
00:06:23 Грешка из 1945. и заштита поштено стечене имовине
00:08:18 Корупција у јавном сектору и надуване цене
00:09:09 Саша Поповић, Дејан Петровић и провера естраде
00:12:09 Вики Миљковић, Ташке и фирма „Ресиденце Хилл”
00:14:08 Шпанија, Британија и стварни власници офшор фирми
00:18:03 Пореска управа, царина и заштита пореске утаје
00:20:23 Спортисти, менаџери и новац уложен у градњу
00:23:23 Кладионице и двадесет милиона евра у готовини
00:28:55 Београдски сајам, Београд на води и одговорност одборника
00:29:44 Фиктивне фактуре и лична одговорност потписника
00:33:36 Стадион, надстрешница, путеви и пруге
00:35:28 Телеком Србија, ЕПС, дугови и спорни биланси
00:40:26 Новац од наркотика, офшор капитал и инвестиције
00:44:34 Буџетски дефицит, пореска утаја и контрола НИС-а
00:50:20 Страни радници, готовинске исплате и рад на црно
00:53:30 Царина, фискални рачуни и извршитељи
00:56:26 Провера адвоката, нотара и јавних извршитеља
00:57:55 Мале фирме, минималац и пореско растерећење
01:02:44 Стварна инфлација, штампање новца и дужничко ропство
01:05:39 Завршна порука и одјава емисије

Члан покрета „Мобе” и економиста Драган Радовић изнео је у интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар” модел по којем би се порекло имовине у Србији проверавало брзо, системски и без селективне правде. Његов предлог полази од аутоматског укрштања података из катастра са свим приходима пријављеним Пореској управи, после чега би лица са највећом несразмером добила рок од 30 дана да документују извор новца. Ако доказа нема, каже Радовић, спорна имовина мора бити привремено блокирана, а коначну одлуку о одузимању или наплати утајеног пореза мора донети суд.

„Није потребна револуција, већ укрштање две базе података”

Радовић је на почетку разговора поздравио то што су студенти питање порекла имовине поставили међу важне друштвене захтеве, наводећи да он и његове колеге из покрета „Мобе”, међу којима је поменуо Бранка Драгаша и професора Слободана Комазеца, о томе говоре годинама. Према његовом ставу, јавности се намерно ствара утисак да је поступак изузетно сложен и да су људи који скривају новац недодирљиви. Он тврди супротно: основна несразмера може да се уочи за неколико минута, под условом да институције заиста желе да повежу податке којима већ располажу.

Суштина предложеног поступка јесте да се на основу јединственог матичног броја грађана аутоматски упореде сва непокретна имовина евидентирана у катастру и сви приходи које је Пореска управа забележила током година. Софтвер би затим формирао листу од највеће ка најмањој несразмери: на врху би били они који формално немају приходе или су им примања мала, а поседују станове, куће, локале, земљиште или инвестиције велике вредности. „Један случај може да се обележи за пет минута”, рекао је Радовић, наглашавајући да рачунар не пресуђује, већ само издваја предмете које треба проверити.

После тог првог филтера, објашњава Радовић, порески орган би лицу послао позив да у року од 30 дана достави уговоре, доказе о зарадама, наследству, поклону, кредиту, продаји друге имовине или било ком другом законитом извору новца. Он инсистира да поступак не сме да буде политичка одмазда нити понављање неправди из 1945. године, када, како је рекао, није прављена довољна разлика између законито и незаконито стеченог. Ко може да докаже порекло капитала, мора бити заштићен; ко не може, мора да одговара у законом уређеном поступку.

Корак	Шта се проверава	Последица по Радовићевом моделу
1. Укрштање	Катастарска имовина и сви пријављени приходи по ЈМБГ-у	Софтвер издваја највеће несразмере
2. Позив	Уговори, зараде, кредити, наследство, поклони и продаје	Власник добија рок од 30 дана за доказе
3. Обезбеђење	Ризик од продаје, преноса или скривања спорне имовине	Привремена блокада до окончања поступка
4. Судска провера	Законитост извора и евентуална пореска утаја	Одузимање незаконите имовине или наплата целог пореза

Најпре блокада имовине, затим убрзан судски поступак

Радовић сматра да спорна имовина мора прво да буде блокирана како не би била продата, поклоњена, преписана на сроднике или изнета из домашаја државе док траје провера. После тога, каже, мора да уследи убрзан, али потпуно законит судски поступак у којем ће власник имати право да изнесе доказе и оспори налазе. Његова процена је да би током прве године озбиљне примене могло бити откривено најмање 100 милијарди евра имовине без објашњивог порекла, али је важно нагласити да је то Радовићева процена, а не званично утврђен податак.

Та средства, према његовом предлогу, не би смела да постану плен нове власти, већ би морала да буду усмерена у јасно контролисане јавне фондове — за развој, пензије, здравство и обнову институција. Радовић је више пута поновио да циљ није одузимање сваке имовине која делује велика, него раздвајање законито стеченог капитала од новца насталог корупцијом, пореском утајом, трговином утицајем, фиктивним фактурама или другим кривичним делима. Према његовом становишту, исти механизам мора да важи за све, без обзира на политички положај, славу, професију или блискост са било којом влашћу.

Као школске примере за проверу навео је људе са малим званичним примањима који су постали власници вишемилионских некретнина, инвеститоре који граде без видљивог извора капитала и јавне функционере чији животни стандард далеко превазилази пријављене приходе. Говорећи о браћи Стајић и инвестицијама на Златибору, Радовић је поставио питање како су њихове званичне зараде могле да прате вредност послова које им приписује. Ти наводи представљају његове тврдње и питања из интервјуа, па утврђивање чињеница, порекла новца и евентуалне одговорности припада искључиво надлежним органима.

Јавни новац: прескупа куповина и продаја испод вредности

Посебан део интервјуа односио се на корупцију у јавном сектору. Радовић је механизам описао једноставно: држава робу, радове и услуге плаћа три, пет или десет пута више него што реално вреде, док истовремено јавну имовину продаје три, пет или десет пута јефтиније. Као један од примера поменуо је ПКБ, тврдећи да се из разлике између тржишне вредности и уговорене цене може пратити коме је трансакција користила. Сваки уговор, анекс, процена и потпис, по његовом ставу, морају бити повезани са конкретним службеним лицем и његовом личном одговорношћу.

„Рекао је Вучић” не може бити правна одбрана за службеника који је потписао штетан уговор, нагласио је Радовић. Он сматра да истрага мора обухватити све у ланцу одлучивања: оне који су припремали документацију, давали стручна мишљења, гласали, потписивали, одобравали плаћање и примали новац. Као илустрацију је поменуо спорне одлуке у вези са земљиштем Београдског сајма, „Београдом на води” и документацијом за Генералштаб. Ако је трансакција очигледно нерационална за државу, каже Радовић, истражитељи морају да утврде да ли је постојала приватна корист.

Навео је и низ великих пројеката чије је цене поредио са сличним подухватима у иностранству или са ранијим проценама. Према бројкама које је изговорио у емисији, стадиони у Истанбулу и Севиљи коштали су око 250 милиона евра, док је за национални стадион у Сурчину поменуо износ од око 950 милиона; надстрешница у Новом Саду, како је рекао, поскупела је са 3,5 на 16,5 милиона, а поједине саобраћајнице и пруге вишеструко су премашиле почетне процене. Све ове цифре изнете су као Радовићеви наводи и захтевају институционалну ревизију документације.

Естрада, спорт и грађевина: исти аршин за сваки евро

Радовић је одбацио идеју да познате личности треба унапред проглашавати кривим, али је истовремено одбацио и могућност да буду изузете из контроле. За имовину коју је у интервјуу приписао покојном Саши Поповићу — 280 станова, 48 локала и вредност од око 70 милиона евра — тражио је да се упореде сви опорезовани приходи, продаје и друга законита примања. Говорио је и о Дејану Петровићу, партнерству у апотекарском ланцу и изградњи више објеката на Златибору, постављајући питање одакле је дошао почетни капитал за инвестицију коју је проценио на скоро три милиона евра.

У истом делу интервјуа Радовић је као пример за проверу навео и Вики Миљковић и њеног супруга Ташкета. Према његовим речима, њихова фирма „Ресиденце Хилл” ангажована је за продају станова из имовине Саше Поповића, уз провизију коју је проценио на два до четири одсто, па би, уколико прода све станове, могла да приходује до три милиона евра. Тврди и да је агенција укључена у продају, а можда и опремање 17 кућа које на Златибору граде Дејан Петровић и његов пословни партнер. Зато је затражио проверу порекла имовине Вики Миљковић и Ташкета, као и прихода недавно основане фирме, уз јасан став да нема проблема ако су новац и имовина законито стечени и порез уредно плаћен.

Као наредни пример поменуо је певача Милета Китића и велику имовину, уз питање да ли су приходи пријављивани преко фирми, ауторских уговора, посредника или на други законом дозвољен начин. Радовићев став је да сама слава, висока зарада или рад у иностранству нису доказ незаконитости, али нису ни замена за документацију. Исто важи за спортисте који су новац легално зарадили у иностранству, а затим инвестирали у Србији: ако постоје уговори, банковни трансфери и плаћене обавезе, поступак се завршава; ако их нема, сваки евро мора да се прати уназад.

У том контексту навео је примере Лионела Месија и Кристијана Роналда, против којих су у Шпанији вођени порески поступци, као доказ да велика слава не искључује контролу. Говорио је и о шпанском правилу пореске резидентности од 183 дана и опорезивању светског дохотка резидента, као и о британском инсистирању на откривању стварног власника иза компанија. За Србију предлаже исто: држава не сме да стане код прве офшор фирме у ланцу, већ мора да утврди име и презиме физичког лица које контролише новац и има коначну корист.

Област контроле	Траг који треба пратити	Питање које, по Радовићу, мора добити одговор
Некретнине и градња	Катастар, грађевинске дозволе, продајне цене, банковни токови	Ко је обезбедио почетни капитал и да ли је свака продаја пријављена?
Јавне набавке и продаја државне имовине	Тендери, процене, анекси, потписи и уплате	Зашто је држава платила више или продала испод вредности?
Естрада и спорт	Уговори, ауторски приходи, зараде у иностранству и порези	Да ли пријављени приходи могу да покрију вредност имовине?
Офшор и повезане фирме	Ланац власништва до стварног корисника	Ко је физичко лице које контролише капитал?
Рад на црно и фиктивне фактуре	М4 пријаве, платни спискови, улазни ПДВ и стварни радници	Ко обезбеђује готовину и ко дели корист од утаје?
Адвокати, нотари и извршитељи	Паушалци, расходи, добит и лична имовина	Да ли су услуге стварне или служе извлачењу новца?

Новац од дроге, кладионица и фиктивних послова не може да „нестане”

На питање може ли се открити новац од трговине наркотицима уложен у грађевину, Радовић је одговорио да се велика инвестиција увек може пратити уназад. Ако неко гради пројекат вредан 100 милиона евра, мора показати да ли је новац дошао из добити, кредита, продаје имовине, страног пословања или другог законитог извора. Као пример је навео простор ФМП-а и пројекат од 210.000 квадратних метара, чију је вредност проценио на 600 до 700 милиона евра, питајући одакле потиче почетни капитал. То питање, по њему, мора да важи за сваког инвеститора.

Говорио је и о власнику кладионице који је, према његовим речима, остварио добит од 20 милиона евра и подигао је у готовини. Радовић сматра да такав новац не може једноставно да се прогласи потрошеним: власник мора да покаже где је завршио, да ли је уложен, пренет стварном власнику, изнет из земље или употребљен за неку другу сврху. Слично је са објектом који има три спрата више од дозвољеног плана — добит настала из бесправног дела градње, по његовом ставу, не може бити заштићена као законита имовина.

Радовић процењује да је у озбиљне облике финансијског криминала у Србији укључено између 80.000 и 100.000 људи. И то је његова процена, а не резултат званичне истраге, али њоме објашњава зашто сматра да појединачни предмети нису довољни. Потребан је систем који ће истовремено анализирати порезе, царину, катастар, пословне књиге, јавне набавке, радне пријаве и токове новца. У супротном, каже, свака истрага зависи од политичке воље, док се имовина на време преноси на рођаке, фиктивне власнике или компаније у иностранству.

Пореска управа и царина под најтежом оптужбом

Најоштрије речи Радовић је упутио Министарству финансија, Пореској управи и царини, тврдећи да се највећи део организоване пореске утаје не може одвијати без знања или заштите људи у систему. Он је изнео процену да је укупна утаја порасла са ранијих четири или пет милијарди на око 20 милијарди евра годишње. Поменуо је фиктивне улазне фактуре, неплаћање ПДВ-а, непријављене раднике, продају без фискалног рачуна и договоре у којима се неплаћени порез дели између власника и заштитника. Све су то његове оптужбе које захтевају доказивање у појединачним предметима.

Као пример је навео пекару која има 20 милиона динара прихода и 30 милиона расхода, сматрајући да такав однос може указивати на фиктивне трошкове и продају на црно. Објаснио је и како би се код градилишта упоредили пројектована количина материјала, радни часови и број стварно пријављених радника. Ако стотину људи побегне када стигне инспекција, како је рекао за једно градилиште, онда књиге и М4 пријаве могу показати колико је радника било ван система и колико је готовине било потребно за њихове зараде. Тај готовински ток мора имати извор.

Радовић је описао и призор са Златибора где је, према његовим речима, предузимач извадио 50.000 евра у новчаницама од 500 евра и исплатио турске раднике. Није тврдио да су сви страни радници непријављени, већ је изричито рекао да познаје фирме у којима Пакистанци, Тајланђани и други странци раде законито. Ипак, сумња да се у грађевинарству толерише масован рад на црно, јер радницима који желе готовину за породице у домовини српски радни стаж није пресудан. Држава, сматра он, мора да провери и експлоатацију радника и порески део посла.

Код царине и малопродаје, Радовић је навео кинеске продавнице, панчевачки бувљак, ауто-делове и шофершајбне које се, по његовом искуству, продају без фискалног рачуна. Он верује да део робе може формално да прође увоз, а да се затим промет сакрије преко нерегистрованих или злоупотребљених каса. Описао је и наводну шему у којој се од десет милиона динара ПДВ-а плати три милиона, још три припадну заштитнику, а четири остану фирми. То није представио као доказ за конкретну компанију, већ као образац за који тражи финансијску и кривичну истрагу.

Телеком, ЕПС и НИС: ревизија биланса, дугова и готовине

Радовић се осврнуо и на Телеком Србија, наводећи да је са Бранком Драгашем анализирао јавно доступне билансе. Према бројкама које је изнео, компанија приказује добит од 211 милиона евра, док је укупан дуг достигао око 4,8 милијарди, уз раст од око 1,6 милијарди за годину дана. Поменуо је куповину „Коперникуса”, чију је књиговодствену вредност навео као 9,3 милиона евра, а куповну цену као 196 милиона, као и другу компанију чију је вредност навео као 2,4 милиона, а цену као 108 милиона. Из тих односа извео је сумњу у економску оправданост послова.

Он је затражио независну ревизију начина на који се трошкови временски признају и добит приказује, тврдећи да је у анализи уочио око 374 милиона евра пребачених трошкова. Говорио је и о стотинама милиона евра готовине које, према његовим речима, држе Телеком и ЕПС док истовремено расту дугови према добављачима. Поставио је питање да ли банке користе тај новац јавних предузећа за кредите повезаним пројектима и ко од тога има корист. Ове сумње нису судски налаз, већ захтев да ревизори, тужилаштво и финансијска полиција провере сваку трансакцију.

Код НИС-а, Радовић је инсистирао на математичком усклађивању количина продатог горива са приходима од акциза и ПДВ-а. Критиковао је тумачења по којима су акциза и ПДВ трошак компаније, јер су, како је објаснио, то дажбине које плаћа купац, а компанија их прикупља и прослеђује држави. По његовом ставу, стручна контрола мора раздвојити домаћу продају, извоз, литре горива, пореску основицу и уплаћене износе. Поменуо је и великог дистрибутера горива за кога тврди да има стотине непријављених радника, што би се лако проверило поређењем стварног стања и званичних пријава.

Адвокати, нотари и извршитељи такође морају да доказују приходе

Радовић очекује да би системска провера посебно погодила део адвоката, јавних извршитеља и нотара који послују преко паушалаца. Навео је пример извршитеља који ангажује пет или шест паушалаца за наводне услуге, а преко њих извлачи велики износ готовине и формално смањује добит. Таква конструкција, тврди он, може да се провери за десет минута упоређивањем врсте услуге, броја запослених, фактура, прихода и стварно обављеног посла. Изнео је и тешку оптужбу да део тог новца може да се враћа људима који су омогућили именовање или лиценцу, што такође мора бити доказано пред судом.

Према његовим речима, анализирао је више нотарских канцеларија и уочио образац минимизирања добити иако су приходи велики. Ако канцеларија са пет радника истовремено плаћа десет паушалаца, каже, мора се проверити да ли су услуге стварне или су рачуни служили за извлачење новца. Исто правило важи и за личну имовину: паушалац са ограниченим пријављеним приходом не може без објашњења да поседује вишемилионске некретнине. Радовић је проценио да би анализом сто извршитеља могао да означи 50, 60 или 70 сумњивих случајева, али је то његова процена, не доказ кривице.

У разговору је критиковао и праксу по којој јавна предузећа после неколико неплаћених рачуна брзо ангажују адвокате или извршитеље, па се основном дугу додају накнаде. Водитељ је навео да му је банка због случајно неплаћених 370 динара за само осам или десет дана запретила извршењем. Радовић је одговорио да и тај систем може служити приватној користи повезаних адвоката и извршитеља, док се према великим пореским дужницима, по његовом мишљењу, поступа много блаже. Управо зато тражи једнак поступак према малом дужнику и великом кориснику политичке заштите.

Пореско растерећење малих фирми и доприноси до 30 одсто

Интервју није остао само на одузимању незаконите имовине. Радовић је представио и економски програм за легално пословање, тврдећи да држава данас „ради све против привредника и предузетника”. Покрет „Мобе”, каже, подржава драстично смањење пореских оптерећења на рад, јер проблем Србије није само висина стопе него и тржиште на којем мали предузетник тешко може да заради. На Западу су високи доприноси подношљивији када фирма има уређено тржиште и већу продуктивност; у Србији, сматра он, држава тражи много, а не обезбеђује услове за приход.

Његов конкретан предлог је да укупни доприноси не буду већи од 30 одсто нето зараде, уместо оптерећења које је у интервјуу проценио на око 58 до 60 одсто. Допринос би, по његовом моделу, пре свега био улагање у пензијски фонд, док би здравство морало да буде бесплатно, порез на зараде укинут, као и допринос за незапосленост. Предложио је и преполовљавање цене струје, снижење горива за 40 до 50 динара и укидање бројних комуналних и еколошких такса. Смањени трошкови, каже, омогућили би фирми да повећа плате, запосли још једног радника или инвестира.

Радовић је сопствено искуство навео као пример: његова агенција је некада имала пет запослених, а временом је остала на њему и још једном раднику. Због пензионисања и услова пословања, рекао је, више не жели да настави исти посао. Упозорио је да старији предузетници још опстају захваљујући искуству и навици да раде у лошим условима, али да млади неће имати где да започну. Ако се режим пословања не промени, очекује даље гашење малих фирми и концентрацију тржишта у рукама неколико великих, политички заштићених система.

Буџетски дефицит, слаба наплата и нови талас инфлације

Поводом податка да је јулски буџетски дефицит премашио 45 милијарди динара, Радовић је оценио да проблем није само у кредитима и расходима већ и у све слабијој наплати. Непријављени радници умањују прилив у пензијски и здравствени фонд, продаја на црно смањује ПДВ и акцизе, а фиктивни расходи обарају порез на добит. „Лични интерес је надвладао у Србији”, рекао је, тврдећи да јавни приход завршава у приватним џеповима. Последице се, по њему, већ виде у здравству, пензијама, комуналним системима и све већем ослањању државе на ново задуживање.

На крају интервјуа упозорио је да Србија улази у период појачане инфлације, јер ће задуживање бити теже и скупље, а порески приливи недовољни. Ако држава мањак надокнађује емисијом новца, објаснио је, количина новца расте брже од понуде робе и цене морају да иду нагоре. Инфлација највише погађа људе са нижим примањима, јер најбрже расту струја, комуналне услуге, храна и други неизбежни трошкови. Када породице почну да касне са рачунима, улазе у дугове, а затим долазе извршитељи и ризик губитка имовине.

Радовић је закључио да се тако имовина концентрише у рукама све мањег броја заштићених бизнисмена. Ипак, рекао је да види све веће буђење и отпор грађана и да верује да ће и актуелна власт ускоро доћи до краја. Његова централна порука остаје да промена власти сама по себи није довољна: нови систем мора да створи механизам који аутоматски открива несразмеру, сваком оставља право да докаже законито порекло и ниједном политичару не допушта да ручно бира ко ће бити проверен, а ко заштићен.

Извор: Србин.инфо