Увоз медицинског особља може привремено да ублажи недостатак људи у болницама, клиничким центрима и домовима здравља, али не отклања разлоге због којих домаћи лекари, сестре и техничари напуштају јавни сектор или одлазе из Србије. Рачић наглашава да проблем није порекло страног радника, већ способност државе да провери његово образовање, стручност, знање језика и право на самосталан рад.

Пацијенту је потребан добар лекар, без обзира на националност, али и сигурност да је сваки здравствени радник прошао исти, законом прописан поступак. Ако се кадровска криза решава само увозом људи, без поправљања услова рада, јавни систем наставља да губи најискусније стручњаке. Такво решење купује време, али не враћа поверење ни запослених ни пацијената.

Водитељ Дејан Петар Златановић навео је да у београдском Клиничком центру већ раде жене са Филипина и из других удаљених земаља, јер у систему недостаје домаће особље. Питање је зато било усмерено на могућност да Србија ускоро почне масовно да доводи и лекаре из иностранства.

Рачић је одговорио да страни носилац медицинске дипломе мора да прође поступак признавања стручне квалификације и да испуни услове за добијање лиценце. Он тај механизам у разговору назива „нострификационим системом” и види га као главну заштиту пацијента. Према његовом упозорењу, опасност би настала ако би политичка одлука ослабила тај поступак или ако би се правила у пракси селективно примењивала.

Лиценца није бирократска препрека, већ заштита пацијента

У здравству једна погрешна процена може непосредно да угрози живот, због чега провера знања не може бити сведена на формалност. Диплома доказује завршено образовање, али право на рад зависи и од признавања квалификације, професионалне лиценце и других услова које прописује домаћи систем. Рачић упозорава да би у политички изобличеној држави и добар пропис могао да буде заобиђен тумачењем, изузетком или привидно законитом процедуром. Управо зато су независне стручне комисије, јавни критеријуми и проверљива документација важнији од националности кандидата. Систем мора једнако да провери и домаћег и страног лекара, а пацијент мора да зна ко га лечи и под чијим надзором.

Према важећем правном оквиру, рад у здравству повезан је са одговарајућом стручном спремом, положеним стручним испитом када је потребан, уписом у надлежну комору и лиценцом за самосталан рад. Лекарска комора Србије води послове издавања, обнављања и одузимања лекарских лиценци, док поступак признавања страних квалификација не треба мешати са самом дозволом за рад. Зато долазак страног медицинског особља не значи аутоматски снижавање стандарда, под условом да институције доследно примене сва правила. Ризик настаје када кадровска хитност или политички интерес постану важнији од стручне провере. Рачићева порука је да законска брана још постоји, али да мора остати стварна, а не само написана.

„Апотеке Београд” као огледни случај судбине јавног здравства

Највећи део разговора посвећен је кризи у „Апотекама Београд”, јавној установи чији су радници протестовали због неисплаћених зарада, доприноса и најављеног концесионог модела. Рачић подсећа да је ова установа била непосредно везана за потребе становништва, да је имала лабораторије и да је израђивала препарате за пацијенте. За хроничне болеснике јавна апотекарска мрежа није само продајно место, већ део доступне здравствене заштите. Зато њено гашење или свођење на вредне пословне просторе види као опасност за целокупан систем. „Опстанак или гашење ‘Апотека Београд’ практично је показна операција онога што ће се догодити целом здравству”, упозорио је Рачић.

Његова сумња је да се проблеми запослених могу краткорочно ублажити исплатом заосталих зарада и доприноса, док би највредније локације остале предмет приватних интереса. Јавни подаци потврђују да су запослени протестовали и да је судбина установе повезана са најављеним давањем фармацеутске делатности приватном партнеру путем концесије. Управо зато свака одлука мора да садржи јавну процену последица по пацијенте, запослене, доступност лекова и градску имовину. Без такве процене, расправа се лако своди на вредност локала, а заборавља се здравствена улога апотека.

Корупција у здравству почиње тамо где престаје одговорност

Корупција у здравству не испољава се само у коверти предатој лекару или у намештеној набавци. Она може да обухвати запошљавање по партијској линији, нетранспарентне уговоре, привилеговане добављаче, намерно слабљење јавне установе и преусмеравање њене имовине у приватни посао. Рачић случај „Апотека Београд” посматра као упозорење да се јавна служба најпре може довести до финансијског слома, а потом представити као неспособна и предодређена за приватизацију. Ако се тај образац прихвати као нормалан, и други делови здравства могли би бити изложени истом притиску. Цена се тада не мери само новцем, већ дужим чекањем, тежом доступношћу терапије и још бржим одласком кадрова.

У разговору је отворена и тема наводне организоване крађе у Црвеном крсту Србије. Златановић је поменуо кривичне пријаве, а Рачић затражио да Министарство унутрашњих послова утврди шта је нестало, ко је одговоран и да ли штета може да буде надокнађена. Рачић сматра да би одговорни, уколико се сумње потврде, морали да буду процесуирани и смењени. Посебну тежину види у међународном положају Црвеног крста и могућој штети по поверење донатора и партнерских организација.

Одлив специјалиста опаснији је од преласка у приватне болнице

Рачић у интервјуу износи податак да је из Србије отишло 1.300 лекара специјалиста, док се вратило укупно 350 здравствених радника — око 300 сестара и техничара и свега 50 лекара. На основу те рачунице он говори о мањку од 1.250 лекара. Без обзира на тачан обим, кадровски одлив је видљив кроз недостатак специјалиста, преоптерећене смене и све већи ослонац на приватни сектор. Увоз страног особља не може дугорочно да надокнади губитак људи који познају језик, пацијенте и домаћу организацију рада.

За Рачића је ипак мања штета када лекар пређе из државне у приватну болницу, али остане у Србији, него када се трајно исели. Стручњак који је остао у земљи може у промењеним околностима поново да ради и у јавном систему, учествује у дежурствима, едукацији и сложеним интервенцијама. Онај ко је засновао живот у иностранству много теже се враћа, нарочито ако га у Србији чекају исти услови због којих је отишао. Рачић каже да је разговарао са више од сто колега који су прешли у приватни сектор и да разуме њихове разлоге. Његова процена је да би после политичке промене и озбиљног рашчишћавања система могао да се врати део искусних специјалиста.

Повратак лекара не постиже се забранама, већ поверењем

Рачић изричито одбацује идеју да лекару који се врати у државну установу треба забранити рад у приватној пракси. После година проведених ван јавног система, многи су изградили професионалне обавезе и начин рада који се не могу избрисати административном наредбом. Уместо принуде, он предлаже позив на професионалну одговорност и помоћ сопственој држави. Такав модел захтева јасно уређено радно време, спречавање сукоба интереса, једнака правила и контролу квалитета у оба сектора. Повратак мора да буде заснован на поверењу да се стручност цени, да партијска припадност није услов напредовања и да руководство одговара за своје одлуке.

Само смена власти, међутим, не би аутоматски решила кадровску и корупцијску кризу. Политичка промена може да отвори простор за реформу, али резултат зависи од независних конкурса, јавних набавки које се могу проверити, заштићених узбуњивача и руководилаца бираних по стручности. Потребни су и бољи услови рада: предвидљиве смене, безбедна опрема, могућност усавршавања и плата која одговара одговорности медицинског позива. У супротном, нова власт би само наследила стару структуру и исти подстицај за одлазак. Рачићево политичко становиште је недвосмислено, али његова суштинска професионална порука гласи да људе задржава уређен систем, а не парола.

Шта Србија мора да уради пре масовнијег увоза медицинског особља

Пре већег довођења медицинских радника из иностранства, држава би морала да објави тачан кадровски биланс по установама, специјалностима и окрузима. Тако би се видело где заиста недостају лекари, а где је проблем лош распоред, партијско запошљавање или одлазак у приватни сектор. Сваки страни кандидат морао би да прође јединствен поступак признавања квалификације, лиценцирања, провере знања српског језика и стручног увођења у рад. Болнице би морале да обезбеде надзор и прилагођавање домаћим протоколима, без скраћених путева за било коју агенцију или посредника. Истовремено, уговори не смеју да изложе стране раднике нижим платама и већој зависности, јер би то оборило стандарде рада свима.

Четири жаришта кризе и потребан одговор

Жариште	Ризик за пацијенте и систем	Неопходан одговор
Одлазак домаћих лекара и сестара	Мање тимова, дуже чекање, преоптерећени запослени	Бољи услови рада, стручни конкурси и програм повратка
Увоз страног медицинског особља	Заобилажење провере квалификација и језичке тешкоће	Јединствено признавање диплома, лиценца, језик и надзор
Криза „Апотека Београд”	Слабија доступност лекова и губитак јавне инфраструктуре	Јавна анализа, заштита пацијената и потпуна транспарентност
Корупција и политички утицај	Набавке и руководства служе интересним мрежама	Независна контрола, истраге, јавни уговори и одговорност

Увоз није опасност сам по себи — опасан је систем без контроле

Страни лекар који је стручан, лиценциран, говори језик пацијента и ради под истим правилима може да буде драгоцено појачање српском здравству. Опасност није у његовом имену, боји коже или земљи порекла, већ у држави која би због хитности или интереса посредника снизила критеријуме. Једнако је опасно ако се страни радник доведе као јефтинија и зависнија замена за домаћег колегу, уместо да добије једнаку плату и професионалну заштиту. Такав модел продубљује поделу међу запосленима и не мотивише никога да остане у јавном систему. Уређена имиграција може да помогне, али само као део кадровске политике која најпре зауставља одлазак и враћа поверење.

Интервју зато повезује три појаве које се често посматрају одвојено: увоз медицинског особља, приватизацију јавних здравствених ресурса и корупцију. Ако се јавне установе намерно слабе, домаћи стручњаци одлазе, а недостатак затим попуњава људима доведеним без дугорочног плана, систем постаје све зависнији од политичких одлука и приватних посредника. Пацијент тада губи континуитет лечења, а запослени професионалну сигурност. Рачић зато „Апотеке Београд” види као пробни случај који ће показати да ли се здравство брани као јавно добро или претвара у збир профитабилних послова. Његов завршни захтев јесте промена Вучићеве власти, али мерило сваке будуће власти мора бити промена правила, а не само имена на функцијама.

---

КЉУЧНИ ЗАКЉУЧАК

Увоз страног медицинског особља може да попуни део упражњених места, али не може да замени домаће стручњаке који одлазе због лоших услова, политичког притиска и неповерења у установе. Најважније заштите су проверено признавање квалификација, лиценца, знање језика, једнаки услови рада и стручни надзор. Истовремено, случај „Апотека Београд” и наводи о злоупотребама у Црвеном крсту захтевају јавне податке, независну истрагу и одговорност, без унапред изречених пресуда. Србија неће обновити здравство само довођењем нових људи, већ уклањањем разлога због којих постојећи кадрови напуштају јавни систем.

Извор: Србин.инфо