Напредњачки картел спроводи све врсте насиља над побуњеним студентима и грађанима. Што раде Вучићеви батинашки одреди, режимски тужиоци, судије и медији, то раде и ботови опозиционих странака. Све им је џаба. Последње истраживање показује да још неформална студентска листа има подршку 600.000 гласача више од Вучићеве, док све потенцијалне опозиционе коалиције тону испод цензуса. Студенти највише поверења имају у Немању Видића, а потом и у ректора Владана Ђокића, Дејана Бодирогу, Мила Ломпара, Јелену Павловић и Јову Бакића. На одређене групације унутар студентског покрета утицај имају Бојан Пајтић, Душан Петровић и Живорад Анђелковић, док је потпуно пропао покушај Драгана Ђиласа да интересе ССП пласира преко грађанских зборова.
Пише: Предраг Поповић
Нико и ништа не може да спречи промене, које су покренули студенти, а подржали побуњени грађани. Узалуд се напредњачки режим и странке контролисане опозиције здруженим снагама боре против студентског покрета. Коруптивни политикантски систем, који је успостављен пре три и по деценије, већ је на издисају, а дефинитивни распад ће се десити на првим следећим изборима, кад год да буду одржани.
То показују резултати истраживања, које је средином јуна направљено за интерне потребе Српске напредне странке. Према тим подацима, за студентску листу би гласало око два милиона гласача. Листа Александра Вучића освојила би 600.000 гласова мање, а коалиције опозиционих странака, уколико би ишле у две или више колона, не би прешле цензус.
Не постоји начин да се промени такав однос снага. Вучић не може да смањи разлику у броју гласова. Не помажу притисци, уцене и претње, па ни подмићивање. Те методе је применио и пре две недеље, па на видовдански митинг није могао да приведе више од 20.000 несрећника. Иако је покушао да се утеши десетоструким увећавањем броја, и њему је јасно да од таквих лажи нема користи. Самохвалисање даје исти ефекат као медијска сатанизација студената, коју спроводи већ годину и по дана. Откад је, после масовног убиства под надстрешницом новосадске железничке станице, почео студентски протест, Вучић је извршио све могуће злочине над политичким противницима.
Његови батинашки одреди криминалаца у цивилу и полицијским униформама пребијали су народ, хапсили и киднаповали стотине момака и девојака, тужиоци и судије су монтирали судске поступке, притварали су и осуђивали на затворске казне свакога ко им је сметао. Вучић је доказао спремност да се бруталним насиљем, чак и по цену туђих живота, бори за опстанак на власти.
Од тога не одустаје ни данас. Напротив, повећава број мета, као и начине њиховог кажњавања. Група од десетак маскираних Вучићевих „лојалиста“ пре неколико дана је претукла адвоката Данка Цвејића, наводно због тога што је обрисао напредњачке графите „блокадери усташе“. Адвокату су нанете тешке телесне повреде док је седео у парку са својом малолетном децом. Иначе, Цвејић је пажњу јавности привукао пре десетак година, када је заступао Саву Бојанића у судском поступку који је вођен против Александра Митровића, сина Жељка Митровића, због убиства Андрее Бојанић.
Вучићева осветничка патологија иде дотле да кажњава чак и оне појединце који се не мешају у политику и не подржавају студенте већ само жртве напредњачког режима. Истраживачка мрежа КРИК недавно је објавила делове преписки са Скy апликације, у којима се наводи да је Славиша Кокеза припремао физички напад на Немању Видића. Док је био председник Фудбалског савеза Србије, Кокеза је користио Скy за комуникацију са двадесетак криминалаца. Директно је контактирао са Игором Тополчанијем, који је повезан са групом Дарка Шарића, а преко посредника је комуницирао са Вељком Беливуком, Слободаном Милутиновићем Снајпером и Радетом Дуњићем, братом убијеног криминогеног навијача Велибора Дуњића. Под кодним именом „Федерер“, Кокеза је директно претио убиством Видићу: „Уколико не одустане од Савеза, иде на гробље“ и „Убијте га као муву“.
Драган Џајић, актуелни председник ФСС, Звездан Терзић, директор Црвене звезде, као и остали функционери, бивши тренери и саиграчи Видића нису се огласили поводом ових претњи. Само је фудбалски судија Давид Матић подржао бившег капитена Црвене звезде и Манчестер јунајтеда. На иницијативу Николе Лазетића, председника Фудбалског савеза Београда, који у име напредњачког картела управља комплетним српским фудбалским системом, Матић је експресно обрисан са списка судија за следећу сезону. Иначе, Лазетић је редовни учесник на Вучићевим митинзима, па и гост у „Ћациленду“, заједно са Ђорђем Прелићем, бившим вођом Партизанове навијачке групе „Алкатраз“.
У тој групи је поникао и Дамјан Шобић, утицајни криминалац који је јавности познат по фотографијама на којима се грли са Данилом Вучићем. Након што је Беливук завршио иза решетака, Шобић је преузео многе његове послове, између осталог и заштиту Богдана Илића, јутјубера под надимком Бака Прасе. Услуге обезбеђивања Прасета, Шобић наплаћује 30.000 евра месечно. Осим тог хонорара, Бака Прасе и у натури плаћа заштиту напредњачком картелу, па по друштвеним мрежама бесрамно вређа студенте и побуњене грађане.
Кокеза је притајено, само у кругу криминалаца од поверења, претио Видићу, а Вучићеви медији то раде отворено и агресивно, нарочито откад је подржао студентске протесте. Узалуд се труде, компромитација није дала очекиване резултате.
Студентски покрет је крајем јуна спровео истраживање рејтинга педесетак јавних личности, који су потенцијални кандидати за место на студентској изборној листи. Немања Видић ужива поверење највећег броја анкетираних студената. На другом месту налази се ректор Владан Ђокић, а следе Мило Ломпар, Дејан Бодирога, Јелена Павловић и Јово Бакић. Иако истраживање није намењено за јавност, његови резултати су узнемирили подједнако Вучића као и његове опозиционе ортаке.
Оно што напредњачки медији раде јавно, опозициони ботови по друштвеним мрежама раде скривени иза којекаквих псеудонима. Активисти опозиционих странака не позивају на убиства, али најпрљавијим увредама покушавају да дискредитују Видића и Бодирогу. Политичким, али и приватним критикама спроводе дефамацију Ломпара и Бакића, па чак и Ђокића.
У томе су најагресивнији чланови Странке слободе и правде Драгана Ђиласа, као и њихови коалициони партнери из групе коју су назвали „Платформа за европску Србију“. Као што браћа Вучић студенте називају усташама, тако их Ђиласови сарадници оптужују да су клерофашисти, кагебеовци, службинчад, радикалски следбеници „локнастог Исуса“ и сл. По смраду, истиче се Горан Јешић, кога је Ђилас укључио у своју предизборну коалицију. Јешић је подржавао студенте и учествовао на њиховим протестима све док се нису оградили од њега. Од тада, за Јешића су студенти постали терористи, који Србијом шире малигни руски утицај. Паметнија и трезвенија од Јешића, Мариника Тепић избегава увреде на рачун студената, али не и против Ломпара и Бакића.
Тепић се заклиње да неће подржати листу на којој се налазе њих двојица. А на листи коју је она предводила налазили су се Дејан Булатовић, Жељко Веселиновић, Ђорђо Ђорђић, Ирена Живковић и њима слични функционери ССП-а, који су пребегли у Вучићев картел. Ништа бољи није ни Здравко Понош. Као што је Вучић претио да може „са својим кобрама за пет-шест секунди да разбаца студенте“, тако је и Понош тврдио да би лично, својим рукама „кроз прозор избацио студенте“ који му се успротиве.
Да опозициона траги-комедија буде потпуна, недавно се побринуо Ђилас, који је студентима поставио два услова за сарадњу. Ђилас тврди да је спреман да подржи заједничког председничког кандидата, али само ако се докаже да је то „особа која може да окупи све који су против режима Александра Вучића“ и која би „могла да победи кандидата СНС-а“. На свим локалним изборима, који су одржани прошле године, Ђиласова странка је остала дубоко испод цензуса. Иако га иста судбина чека и на председничким и парламентарним изборима, Ђилас сматра да има право да поставља услове најјачој политичкој групацији у Србији, јединој која може да победи Вучићев картел.
Пре него што је почео да пласира овако вицкасте изјаве, Ђилас је покушао да на перфиднији начин каналише студентску и грађанску побуну. Ђиласов кум, новосадски адвокат Срђан Ковачевић, успео је да се инфилтрира у неколико грађанских зборова, преко којих је утицао и на акције у којима су учествовали студенти. Ковачевићева диверзантска операција ипак није успела. Грађани су прозрели његову намеру да кроз зборове наметне агенду коју заступа ССП.
На исти начин, али много успешније раде бивши лидери Демократске странке Бојан Пајтић, Душан Петровић и Живорад Анђелковић, звани Жика Паук. Пајтић контролише групу студената новосадског Правног факултета, која у значајној мери утиче на одлуке целокупног студентског покрета.
Под Пајтићевом контролом, они се не залећу, не инсистирају на ставовима за које знају да ће бити одбијени, али тихо и упорно истичу могућност да ставе вето на одлуке које нису у складу са њиховом идеологијом. Логистику, која је неопходна за деловање Пајтићеве групе, обезбеђује шабачки тајкун Петровић, а Анђелковић има улогу првог оперативца, који контактира са одређеним студентима.
Та екипа делује сепаратно, више у личном, него у интересу Демократске странке. За разлику од њих, Срђан Миливојевић, председник ДС-а, отворено подржава студентски покрет. Под његовим вођством, само су посланици са квоте ДС-а прихватили да, на позив студената, напусте Народну скупштину. Сви остали и даље дају привид легитимитета овог скупштинског сазива.
За одређени утицај на студентски покрет боре се и остали лидери опозиционих странака. Мирослав Алексић и Саво Манојловић су успешнији од Александра Јовановића Ћуте и Радомира Лазовића. Ипак, због идеолошких сличности са већином студентских ставова, па и генерацијске блискости, студентима је најближи Милош Парандиловић. Без политикантског калкулисања, Парандиловић отворено подржава студенте.
Студентски покрет је ослободио Србију од страха од напредњачког картела и створио услове за промену комплетног система, на коме паразитирају владајућа каста и њени кохабитациони ортаци из опозиције. Студенти су доказали да имају знање, снагу и енергију, која је неопходна за победу на изборима. Створили су референдумску атмосферу, у којој су јасно подељене стране: ко није уз њих, тај је уз мафију.
Магазин Таблоид
