Коначно можемо мирно да спавамо, јер је један од, очигледно, највећих безбедносних проблема у Србији успешно решен. Комунална милиција ми је изрекла казну због тога што сам током протеста на огласну таблу Батута залепила налепницу са поруком: „ХПВ вакцина није за моју ћерку ни сина“. Да, добро сте прочитали, током протеста, на ком су родитељи изражавали забринутост због предлога да ХПВ вакцина постане обавезна, једна налепница са родитељском поруком окарактерисана је као прекршај. И то не било какав прекршај, већ као наводно оглашавање, иако налепница није нудила никакав производ, није позивала на куповину, није рекламирала фирму, услугу, делатност, нити било чији комерцијални интерес.
Какво олакшање за грађане, јер замислите само шта би се догодило да је та порука остала на огласној табли још који дан, можда би је неко прочитао, можда би неко застао и запитао се, можда би неки родитељ пожелео да чује и другачије мишљење о медицинској интервенцији која се препоручује деци, а то је, изгледа, у данашњој Србији постало опасније од многих појава које свакодневно разарају ово друштво.
Према прекршајном налогу, спорна налепница третирана је као рекламирање, па се с правом поставља питање како је могуће да се родитељска порука са протеста подводи под оглашавање.
Закон о оглашавању каже да је оглашавање представљање робе, услуга или делатности ради подстицања продаје, па бих волела да ми неко објасни шта је овде тачно рекламирано. Где је цена, где је производ, где се купује, ко је произвођач и која је услуга понуђена? Да ли је налепница продавала нешто, да ли је позивала грађане да купе било који производ, да ли је промовисала било чију фирму или делатност, или је једино што је на њој постојало било мишљење једног родитеља? Ако смо дошли до тога да је и мишљење постало реклама, а јавно изражена забринутост прекршај, онда је проблем у систему који више не прави разлику између комерцијалне рекламе и грађанског става изнетог током јавног протеста.
Док држава има времена да се бави родитељима који постављају питања о здрављу своје деце, грађани Србије свакодневно гледају много озбиљније проблеме који остају без брзог и јасног институционалног епилога. Јавност месецима прати случајеве тешких кривичних дела, организованог криминала и корупције, а недавно је Србију потресао и случај убиства у ресторану „27“, као и судске одлуке у том предмету које су изазвале бројне реакције и узнемирење јавности. Више од двадесет месеци грађани траже одговорност за погибију 16 људи у паду надстрешнице у Новом Саду, а многи и даље сматрају да правда није задовољена и да породице жртава нису добиле одговоре које заслужују. Свакодневно слушамо о дроги која стиже до наше деце, о врбовању малолетника у криминал, о обрачунима криминалних група, паљењу локала, корупцији, злоупотребама положаја и бројним аферама које годинама чекају коначне судске епилоге. То су проблеми који с правом брину грађане, то су теме због којих родитељи не спавају, то су опасности које уништавају породице, друштво и поверење у институције, али по свему судећи, највећа опасност по јавни ред у Србији јесте једна налепница залепљена током протеста.
Браво, јер криминал може да сачека, корупција може да сачека, дрога која уништава нашу децу може да сачека, неразјашњене афере могу да сачекају, али родитељ који током протеста јавно изрази свој став очигледно не сме да чека. Ту институције морају да покажу пуну снагу система, ту се мора реаговати брзо, ту се мора написати прекршајни налог и показати да држава будно мотри на сваку налепницу која би могла да узнемири јавни поредак.
За такав подвиг, комунална милиција заиста заслужује честитке, јер је показала да је у Србији много лакше написати прекршајни налог родитељу због налепнице него уверити грађане да су институције једнако ефикасне када се суоче са много тежим облицима криминала, корупције и безакоња.
Овај случај је заправо прича о томе шта се у Србији кажњава, а шта се годинама толерише, прича о томе да ли грађани имају право да током протеста постављају питања, да изразе забринутост и да јавно кажу шта мисле, посебно када је реч о здрављу њихове деце. Ако је једна налепница довољна да се покрене систем, онда грађани имају право да питају зашто се исти тај систем не покреће тако брзо и тако одлучно када су у питању криминал, корупција, дрога, насиље и смрт недужних људи.
Државо, хвала ти што си коначно ,,заштитила“ грађане, јер сада бар знамо шта је, изгледа, највећи проблем у овој земљи. Није то криминал који трује друштво, није корупција која понижава грађане, није дрога која стиже до деце, нису нерешене афере, нису судски поступци који трају годинама, нити су породице које чекају правду. Највећи проблем је, изгледа, једна налепница залепљена током протеста, налепница на којој је писало: „ХПВ вакцина није за моју ћерку ни сина“. Ако је то порука од које држава мора да нас штити, онда је право питање од чега нас све није заштитила онда када је заиста морала.
Зато, хвала вам што сте нас још једном подсетили да у Србији систем уме да буде брз, одлучан и ефикасан, само када пред собом има родитеља, налепницу и мишљење које му се не допада.
Нада Гладовић
