Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Бесмислена флоскула о озбиљном раду на свим нивоима је требало да гурне под тепих сву самовољу, бахатост и максималну недоследност оних који се питају за све у Хумској.
Смеши се, јер сутра ће бити горе. Марфијева филозофија допуњена тезом да све што добро почне може лоше да се заврши, а све што лоше почне постане још горе, представља слику и прилику шестоструког узастопног шампиона Србије на почетку месеца који је планиран за европске изазове.
Европе више нема, а пројекат без пројекта је, показало се то у Туну, представљао само трагикомичну импровизацију. Бесмислена флоскула о озбиљном раду на свим нивоима је требало да гурне под тепих сву самовољу, бахатост и максималну недоследност оних који се питају за све у Хумској.
Тамна стаза којом је Партизан ишао овог лета и на крају у мрклом мраку симпатичног швајцарског градића ударио свом снагом у зид могла је јасно да се напипа већ на завршетку претходне сезоне. Када се чинило да је „потрошња“ имена стигла до завршног чина, Драган Ђурић успева да пронађе две нове „жртве“.
Вук Рашовић је прихватио клупу која се не одбија са нереалном жељом да буде схваћен и прихваћен од оних који су му од првог дана држали мач над главом. Већ после Ширака било му је јасно колико је сати, а тако начет касније никако није успевао да се избори са туђим одлукама и својим грешкама.
Ојачање темеља за свесно или несвесно урушавање доминантног фудбалског фактора у Србији први човек клуба добио је промовисањем Алберта Нађа за спортског директора. Чињеница да је његово постављање на функцију обављено дан пре истека рока за пријављивање релевантних клупских структура УЕФА, јасан је показатељ да је сарадња почела као нужност, а не као потреба клуба.
На начин на који је поставио спортског директора, Ђурић се и опходио према њему у претходна три месеца. Дозволио му је да се меша у свој посао тек толико да би када једног дана наиђе Тун, имао шта да му пребаци. Човек који је током играчке каријере потурао главу где многи не би ногу, у удобној фотељи спортског директора није успео ни да подигне глас. А колика је кривица оног који је функцији председника додао улогу менаџера, толика је и оних који су ћутали.
Са тако постављеним принципом функционисања, Партизан је овог лета у потпуности био препуштен „визијама“ једног човека. Узалуд су и Рашовић и Нађ преко медија вапили за помоћ, етикетирали све болне тачке евидентно лимитираног тима, када у разговору са Ђурићем нису успевали да издејствују ни горчу кафу. Оног тренутка када су Иванова и Митровића маркирали као основе амбиције да се Партизан ове јесени дочепа групне фазе једног од два европска такмичења, очигледно су им потписали исписнице.
И све би то некако и могло да представља савладиву препреку на путу ка „евро интеграцијама“, да у другом смеру нису прављене још нелогичније грешке. Рече тренер кошаркаша крагујевачког Радничког Мирослав Николић једном приликом у препознатљивом налету инспирације: „Сви клубови доводе појачања, само, изгледа, мени доводе ослабљења“. Управо је то слика и прилика клуба из Хумске овог лета.
Са закључаном касом и поред две озбиљне продаје, уз спремност да се учини услуга спортским пријатељима (менаџерима), сакупљани су играчи сумњивих каријера који уз недостатак квалитета немају ни осећај припадности клубу. Док су се деца Партизана чији је допринос претходној титули био немерљив укрцавала у први инострани воз, са другог перона су стизали фудбалери који дефинитивно немају капацитет за озбиљнија остварења.
Недостатак храбрости, квалитета и позитивне фудбалске дрскости поставио је тако српског шампиона као легитимну мету чак и пред скромну екипу Туна. Због потеза који су повлачени у претходних неколико месеци, црно-бели нису имали ниједан здрав резон за оптимизам којим су покушавали да „закопају“ једно по једно лузерско издање на европској сцени.
