Ako treba – i balet u Narodnom ćete zaigrati, samo da steknete simpatije i da protiv vas – prestanu protesti. Ne podnosite da niste na vrhu. Savet vam je – navikavajte se. Uskoro će kraj filma. Biće bolan za nekog poput vas, ko na njega nije spreman

Сви већ знају да сте као дечак били убеђени да ваша мама – више воли вашег брата. Уобичајена дечија љубомора. Али, зашто вам је данас, у зрелим годинама, потребно да се од тога прави представа? Остао је очигледно осећај да нисте довољно вољени, па зато љубав и пажњу тражите од грађана. Ни нама није све потаман. Али, не правимо театар од тога и не тражимо помоћ од вас, већ од стручњака.

Сетих се умног Владете Јеротића – треба хвалити децу и младе у адолесценцији. Све друге хвале појачавају гордост и завист. Да ли препознајете себе у овоме? Дизали су вас у небеса и ковали вас у звезде у одраслим годинама. Промашај! Умислили сте да сте геније. Не подносите критике. Претите противницима. Причате како осећате потребу за осветом. Плашим се да је у мени, у мојој глави почело да се појављује то нешто лоше, а то је, како да вратим свим људима који су мени, мојој породици, мојој деци и свима, нанели толико зла… А злом називате то што вас део народа, а посебно младих – не ферма! Сачувај нас боже ваших опсесија да милом или силом – будете вољени…

А та љубав све више измиче вашој контроли. Гордост и завист вас убише. Отуд ваше патетично сећање на детињство и удвориштво народу – јефтиним причама о мами, тати, баби, деди и пра-пра рођацима… Ако треба – и балет у Народном ћете заиграти, само да стекнете симпатије и да против вас – престану протести. Не подносите да нисте на врху. Савет вам је – навикавајте се. Ускоро ће крај филма. Биће болан за неког попут вас, ко на њега није спреман.

Активни сте на друштвеним мрежама… Широк кадар ваше канцеларије на Андрићевом венцу. Иза вас застава Србије. Полуодшкринута врата. Чекате некога? Трампа и Меланију у пратњи Шутановца? Или је ветар врата отворио, пошто је ту око Ћациленда мало јаче дунуо? Пазите да вам не улети неки шатор. Свеже сте зачешљани. Нас фарбате, али косу не. Проседа је. Велики поен због природне боје косе! Сувише је офарбаних момака око вас. Мммм… Тегет одело и бела кошуља… Мора се признати – чиста елеганција. Мада то није ваша заслуга, већ заслуга фундуса. Узмете, па вратите. Тако нам се правдате кад облачите маркиране ствари. Зато, фундусу чиста десетка.

Активни сте на друштвеним мрежама… Широк кадар ваше канцеларије на Андрићевом венцу. Иза вас застава Србије. Полуодшкринута врата. Чекате некога? Трампа и Меланију у пратњи Шутановца? Или је ветар врата отворио, пошто је ту око Ћациленда мало јаче дунуо? Пазите да вам не улети неки шатор. Свеже сте зачешљани. Нас фарбате, али косу не

Испред вас на радном столу, кафански послужавник са светлоплавом салветом од дамаста. Не видим на њој ваше иницијале. Похвално. Вез више није у моди, а ви пратите трендове. На послужавнику, тањир са сардином из конзерве. Десно нож, лево виљушка. На белој тацни, три парчета препеченог хлеба, види се по браон цртицама од тостера. У малој здели нешто кремасто, што не могу добро да видим чак ни под лупом, а покушала сам. Засигурно није крем од јабука, које вам је у причи која тек следи – тата саветовао да једете – кад сте били дете. Сем тога, јабуке не иду уз рибу, ни риба уз јабуке, толико се разумем у кулинарске рецепте. Поред овог аранжмана, бела папирна салвета, још неупотребљена, из чега закључујем да ручак нисте још почели. Гладни сте, црева вам цвиле, види вам се – аранжман на послужавнику гутате очима. Али – што се мора, мора се. Прво фоткање за масу и прича о детињству – да нас ганете.

Популизме, тежак ли си! И клопа мора да чека.

Драги пријатељи, кад сам био мали, отац ми је стално говорио, и брату и мени, да треба да једемо јабуке и сардине из мени непознатих разлога. Ваљда, много је здраво и ваљда да бих био јачи, јер сам био крив, искривљен као знак питања и мршав као грана, што би моја покојна баба говорила. И отац ме научио, тако да и данас имам одличну сардину. Индонежанско порекло. Овај лук ћу да прескочим, јер имам још много састанака данас, али сам све ово испричао да вам кажем да ми се вратила она чудна енергија, а био сам забринут претходних недеља да нећу моћи да имам ону снагу и енергију. Сад знам да хоћу, иако знам да ме чека, ево прошло је дванаест и да имам још девет сати рада данас. Сад знам да можемо заједно са вама, можемо да од Србије направимо чудесну земљу, не само природним богатствима лепу, велику, већ да можемо својим радом, својим делом да је унапређујемо и да људима обезбедимо бољи живот…

Дизали су вас у небеса и ковали вас у звезде у одраслим годинама. Промашај! Умислили сте да сте геније. Не подносите критике. Претите противницима. Причате како осећате потребу за осветом.. А злом називате то што вас део народа, а посебно младих – не ферма

Шта уради кутија сардине од вас!? Почесте да набрајате шта ћете све урадити у наредним столећима, да процвета Србија. Након првог залогаја – озаристе се. После другог – заруменеше вам се образи. Код трећег залогаја – уста вам се развукоше од увета до увета. А, кад умочисте тост у онај крем – почесте да машете рукама, као дављеник кад му измиче сламка. Ух! Ту ме мало испрепадасте, да вам залогај није запао у душник. Боже помози му, помислих. И бог услиши моју молбу. Исплазисте језик из петних жила и олизасте цео тањир. Потом обрисасте салветом те рујне усне и настависте да просипате бајке – за одрасле. Јер младима су те ваше бајке смешне. Заједно све можемо, а ове сардине ће додатно да ме ојачају. Хвала вам што сте ме у тешким тренуцима подржавали. И мене и Србију. Хвала вам, ја вам то никада нећу заборавити. Сад је и на мени и на вама да вам то вратим огромним радом и трудом, да вам се одужим већим платама, пензијама… кредитима…

Гордост и завист вас убише. Отуд ваше патетично сећање на детињство и удвориштво народу – јефтиним причама о мами, тати, баби, деди и пра-пра рођацима…

Ех, да сам знала да је индонежанска сардина тако свемоћна, јела бих је и ја одмалена! Али, моја мама и мој тата нису били паметни унапред, попут ваших родитеља. Погрешно су ме учили – да једем јадранску, а данас је, као што видим из приложеног – индонежанска на цени. Једино где је индонежанска сардина оманула и на вас лоше деловала, то је наш правопис. Цео монолог изговорили сте у даху – без тачке и зареза, као кад вежбате кинески. На местима где сте повремено хватали ваздух – и ви и риба коју сте јели – морала сам да стављам знаке интерпункције. Да дубоко удахнете. Да не окинете. То сценарио не предвиђа. Ви га пишете, па не постоји ваш крај. Неуништиви сте.

По татином рецепту сити се наједосте и оживесте. Јадни ми. Док ви будете владали, луд збуњеног ће…

Izvor: radar.nova.rs

Oznake: ljubomora, Aleksandar Vučić, roditelji