Na društvenim mrežama pojavio se snimak žestoke verbalne rasprave između Dejana Vukelića i Dragana J. Vučićevića na TV Happy, dvojice tabloidnih medijskih aktera koji se danas nalaze u istom timu - u redakciji tabloida Informer.
Вукелић и Вучићевић на снимку размењују тешке увреде, оптужбе и личне дисквалификације. Ипак, неколико година касније, ова епизода је заборављена – Вукелић је постао заменик главног уредника Вучићевића.
Дејан Вукелић је у ранијим јавним наступима био оштар критичар појединих медија и њихових уредника, међу којима је и Информер. Данас је део истог система који је некада јавно доводио у питање. Слична транзиција догодила се и с друге стране – раније нетрпељивости нестале су пред заједничким интересима.
Ово је све део препознатљивог обрасца: прилагођавања уређивачке политике и личног ангажмана интересима актуелне власти. У том контексту, некадашње критике престају да важе када постану политички или професионално неисплативе.
Вучићева подршка и „вредност“ Информера
minut i po najgovnarskije pljuvačine između današnjeg zamenika glavnog urednika informera i glavnog urednika informera ko voli pic.twitter.com/ASSJTaW6Hk
— иван__дамн (@ivan__damn) July 11, 2025
Спрега режима и Информера је очигледна. Председник Србије Александар Вучић нескривено подржава „новинарство“ Драгана Ј. Вучићевића. Он често о Вучићевићу говори да је „частан и пристојан човек“ и „много бољи новинар“.
Вучић сматра Вучићевића не само врхунским новинаром, већ и часним и поштеним човеком, те је очигледно да је он поуздан и лојалан сарадник, вредан похвале и самог назива омиљеним новинаром председника.
Пропаганда као заједнички именитељ
Случај сарадње Вукелића и Вучићевића симболично осликава шири проблем у српском медијском пејзажу: професионални стандарди, новинарска етика и лична доследност уступају место политичкој лојалности и личним бенефитима. Медији који би требало да служе јавности, постају продужена рука политичких структура, док њихови актери мењају ставове у складу са променом контекста.
У том смислу, ово партнерство не говори само о двојици појединаца – већ о једној много дубљој и трајнијој матрици односа између медија и моћи.