Pročitaj mi članakParafraziraću velikog srpskog pisca Mešu Selimovića, koji je o nezadovoljstvu govorio kao o divljoj zveri koja je nemoćna kada se rodi, a postaje strašna kada odraste. Naše društvo nalazi se upravo u takvoj fazi u kojoj glas nezadovoljnih ljudi više ne može da uguši ni sva medijska kampanja kojom vlast pokušava da zabašuri stvarnost. Uzaludna su Vučićeva pojavljivanja, uzaludne su brojne specijalne emisije, uzaludna je najavljena vojna parada, uzaludno je otvaranje auto-puta do Požege. Jednostavno, za ovu vlast sve što pokušavaju unapred je osuđeno na poraz jer je pređena određena psihološka granica kod građana, i narod više nije isti onaj sa kojim se do juče moglo lako manipulisati, zaključuje kolumnista dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta
Отуда незадовољство постаје главно погонско гориво промена. Иначе, то није ништа необично, јер свака промена долази као последица незадовољства постојећим стањем. Рецимо, у неком периоду сликарима или песницима више није пријало да сликају или пишу на начин и о темама које су тада биле у тренду, па су направили свој правац који је потом постао нови тренд. Из тог разлога незадовољство треба ширити кроз свакодневно и темељно указивање људима на реалне проблеме, као и кроз охрабривање да крену у акције активног или пасивног отпора власти.
Да не би остало само на пуком политиканству, навешћу два конкретна примера која су сликовита и као таква индикативна и за друге области. Прво се односи на стање у пољопривреди, које је катастрофално.
Касни пролећни мразеви су у многоме оштетили род воћа, док је актуелна суша већ десетковала род кукуруза, соје, шећерне репе и поврћа. Истовремено, откупна цена свиња и млека пада због неселективног увоза. Све ово ће се значајно одразити на положај пољопривредних произвођача који ће, чим прође жетва, већ бити у протесту, а од јесени, када дефинитивно подвуку црту, многи ће се наћи пред банкротом и опасношћу да им банке плене тракторе, радне машине и имања.
Због дебаланса хране, грађани ће јести све скупље и све неквалитетније увозне производе, врло често „загађене“ ГМО-ом, имајући у виду да се при увозу уопште не контролише чиме се хране животиње чије месо и млеко конзумирамо. Стога се може очекивати, а и треба подстицати, бунт и по питању цена и квалитета хране.
Друга важна ствар управо се догађа и има потенцијал да постане можда и кључна у коначном обрачуну с Вучићевом мафијом. Наиме, у току је тиха, али одлучна побуна инжењера и другог техничког особља широм Србије.
Практично, не постоји велики инфраструктурни пројекат који гура ова власт, а да је од момента пада надстрешнице до данас добио сагласност струке. Већина објеката који су пуштени у рад налазе се у гарантном року, и када он истекне, мораће да буду затворени. Примера ради, термоелектрана у Костолцу је у гаранцији до децембра ове године, а ако до тада не добије све потребне сагласности, мораће да буде искључена.
Према мојим информацијама, од потребних шеснаест, новоизграђена термоелектрана има свега две сагласности, и мале су шансе да се исходују све, имајући у виду да је пројекат рађен врло траљаво. Још гора је ситуација са железничком пругом од Новог Сада до границе с Мађарском.
Тренутно стање је такво да више нема електричне енергије ни у једном објекту железничких станица и пратеће инфраструктуре јер су истекли пробни периоди и гаранције. Инвеститор, Инфраструктура железнице Србије, није преузео објекте, а извођачи не могу даље да раде без потребне документације, па сада све стоји. То је довело до масовних крађа заштитне ограде, каблова, делова електричне и контактне мреже.
Ситуација око изградње националног стадиона и објеката за ЕXПО 2027 још је гора по власт, али рачуница им је да ће испеглати ситуацију до краја 2026. године, када би објекти морали бити завршени. Као и у случају пољопривредника, и инжењере треба охрабривати да наставе с белим бојкотом Вучићевих пројеката, што у пракси значи да траже сву потребну документацију и да се строго придржавају норми прописаних законима, уредбама и техничким регулативама.
Уз то, имајући у виду материјално врло бедан положај инжењерске струке у Србији, треба тим људима јасно указивати да ће, уколико издрже, бити успостављен нормалан поредак у којем ће се за реализацију инфраструктурних пројеката морати радити сви неопходни плански документи и то од стране лиценцираних стручњака. То ће даље значити да ће и њихов рад бити боље плаћен – што данас није случај.
