Док су улице Србије месецима уназад биле испуњене студентима који су тражили правду и одговорност, држава је на те захтеве одговарала пендрецима, штитовима и сузавцем. Полиција је, по налогу, стајала између грађана и њихових права, свакодневно прекорачујући овлашћења, готово увек без икаквих последица. Истовремено, из МУП стизала су уверавања да бруталности нема, да је све у складу са законом и да полиција „само ради свој посао“.

Нема сумње да је током протекле године полиција у више наврата поступала као репресивни апарат, а не као сервис грађана. Снимци батинања студената, привођења без основа и прекомерне употребе силе нису били изоловани инциденти, већ образац који се понављао из дана у дан. Тај образац није настао спонтано, нити без одобрења врха. Напротив, снимци са лица места остављали су утисак да је полиција уживала у батинању студената и грађана.

Ипак, изговор да „само раде свој посао“, као и висина плата у МУП-у, не могу бити оправдање за насиље. Примања не амнестирају злоупотребу овлашћења, нити објашњавају бахато понашање које је јавност имала прилику да види на улицама. Напротив, чињеница да значајан број полицијских службеника живи релативно комфорно, са стабилним платама и бројним бенефицијама које већина грађана нема, додатно појачава одговорност за сваку злоупотребу силе.

Посебан проблем представља огромна разлика у висини примања унутар самог МУП-а. Док се јавност најчешће суочава са сликама полицајаца на терену, ретко се говори о дубоком јазу између извршилаца и руководећих позиција.

Министар и директор полиције

Према подацима са сајта Агенције за спречавање корупције, Ивица Дачић, који се налази на челу Министарства унутрашњих послова Републике Србије, има месечну плату од 405.305,98 динара. У односу на 2010. годину, када је такође обављао исту функцију, његова плата је увећана за скоро 260.000 динара.

Висока примања праћена су и политичком улогом МУП-а, који је у више наврата деловао као својеврсна преторијанска гарда и пропагандни механизам Српске напредне странке и Александра Вучића. Јавност је сведочила бројним неистинама које је износио министар, од тврдњи да МУП не поседује звучни топ, до оптужби да су грађани на протестима нападали припаднике СНС-а, што се касније показало као нетачно. Ниједно извињење никада није упућено.

Нови директор полиције Драган Васиљевић који је на ту функцију ступио ове године, према истим подацима има нето примања од око 393.000 динара месечно. Његови јавни наступи, укључујући присуство страначким и таблоидним скуповима, као и систематско умањивање броја учесника студентских протеста уз истовремено увећавање броја присталица власти, додатно су нарушили поверење јавности.

Колико зарађују обични припадници МУП-а

Када је реч о нижим структурама у МУП-у, прецизне податке је тешко утврдити, јер примања зависе од стручне спреме, радног стажа, ноћног рада, прековремених сати и других додатака.

Основна плата полицијских службеника креће се од 80.000 до 95.000 динара, у зависности од стажа. Од почетка масовних протеста, примања су додатно увећана због ангажовања великог броја полицајаца у Интервентној јединици.

Полицајци са вишом стручном спремом и чином могу да зараде и до 30.000 динара више, па уз додатке током протеста њихова примања достижу 160.000 до 180.000 динара.

Поручник, који обавља дужност помоћника командира станице, има плату од око 130.000 динара, док командир станице са чином мајора прима око 160.000 динара, а са додацима и до 200.000 динара, па и више.

Специјалне јединице

Припадници Жандармерије са средњом стручном спремом имају плату од 120.000 до 130.000 динара, старешине око 170.000, док високи чинови прелазе 200.000 динара. Посебно је важно истаћи да припадници Жандармерије остварују и дневнице од 2.500 динара приликом ангажовања у Копненој зони безбедности, што за петнаестодневни ангажман значи додатних више од 37.000 динара.

Припадници Специјалне антитерористичке јединице имају слична примања, у просеку око 145.000 динара, наводи Данас.

Одговорност без одговора

У контексту високих примања у МУП-у, упорно негирање или релативизовање документованог полицијског насиља од стране министра и директора полиције делује као институционална подршка таквом понашању. Када врх система поручује да је све „по прописима“, простор за одговорност и санкције практично не постоји.

Зато питање плата у МУП-у није питање социјалне правде, већ питање политичке хијерархије и одговорности. Није спорно да ли полиција треба да буде плаћена. Спорно је како се тај новац користи, ко за шта одговара и зашто, након године дана протеста, повређених грађана и јавних обмана, нико са врха система није сносио ни минималну последицу.