На потезу су обе стране, шаховска игра је у току, а меч се завршa тако што она страна, која буде у прилици да повуће последње потез, чак и да не победи, сигурно остаје не поражена.

На простору између Скупштине и Председништва Србије, односно Трга Николе Пашића и раскрснице у којој се укрштавају Таковска и Кнеза Милоша улица са Булеваром Краља Александра, у распону од само 6 дана, (од 13 до 19. априла) имали смо протест опозиције, предвођеним Савезом за Србију и митинг подршке режиму СНС-СПС и председнику Србије Александру Вучићу. На оба та скупу, и опозиција и владајуће странке, окупили су за последњих десетак година највише људи. Поставља се зато с правом питање – да ли смо се 14, односно 20. априла пробудили у некој другој Србији?

САВЕЗ ЗА СРБИЈУ

На протесту опозиционог Савеза за Србију, како је Србин.инфо доказао  уз помоћ фотографија и видео прилога са лица места, и Гугл мапе која броји људи на означеном простору , у суботу 13. априла ове године, код Скупштине Србије и у протестној шетњи београдским централним улицама било је највероватније између 60 – 75 хиљада људи.

Присталице опозиције, које су долазиле из унутрашњости Србије, пристизале су у српску престоницу искључиво са приватним превозом јер због режимске противзаконите блокаде аутопревозника и њиховог мафијашког застрашивања нису се могло изнајмити аутобуси за Београд.

Ни ситуација са градским превозом у највећем српском граду није била боља, пошто су градске власте на челу са Гораном Весићем, правдајући се да је викенд пустиле мањи број аутобуса него што је уобичајено на улице Београда, што говори у прилог тези да огромна већина пристиглих демонстраната испред Скупштине Србије била дубоко мотивисана или да подржи опозицију или да искажу своје велико незадовољство са актуелним режимом. Самим тиме, њихова реакција, у односу на поруке које су им биле преношене са протестне бине од стране говорника, биле су спонтане и искрене.

И док су говори малинара из Ивањице (функционара Двери) Милована Јаковљевића, лидера Покрета слободних грађана, Сергеја Трифуновића, и донекле новинара Срђана Шкора и лидера Двери, Бошка Обрадовића, (који није дозволио окупљеној маси да му скандира као вођи) били поздрављени са одушевљењем и јасном подршком, дотле су некадашњи лидери Демократске странке (ДС), Зоран Живковић и Борис Тадић били дочекани са звиждуцима и повицима негодовања.  Зоран Лутовац (садашњи први човек ДС), Борко Стефановић (Левица Србије) и Вук Јеремић (Народна странка),  дочекани су са благим одобравањем иако је, например, Вук Јеремић одржао јак и упечатљив говор, уз можда његов, у досадашњој политичкој каријери, најбољинаступ пред народом. Занимљиво је  да Драган Ђилас није говорио на овом опозиционом протесту због тога, ако је сведочење Зорана Лутавца тачно, јер  се успротивио да се на овом митингу демонстрантима обраћају политичари.

На основу овога неке се ствари саме намећу: да присталице опозиције упркос притисцима, застрашивањем, уценама и препрекрама режима спремне за активнију политичку борбу и организовање; да не жели да пруже шансу некадашњим лидерима Демократске странке, чак и онима за које се не везује нити једна афера – као што је Зоран Лутовац – јер симболизују претходни жути режим; да су жељни нових лица на политичкој сцени, који нису до сада били у власти, а који се народу обраћају јасним директним језиком, са одлучном енергијом да се обрачунају са режимом Александра Вучића; да не желе на повратак на старо, односно обнову жутог режима, девиза – да ови оду, а они се не врате – јако им је блиска; да су им идеолошке разлике за сада небитне – либерално-демократски гласачи су спремни да пруже шансу људима попут Бошку Обрадовићу или Миловану Јаковљевићу, односно патриотско-конзервативне присталице могу да одобре ставове и стану уз једног Сергеја Трифуновића или Срђана Шкоре ако су бескопромисни у свим сегментима у опозиционарства у односу на Александра Вучића; и да су им унутрашњополитичке теме, попут Косова, одбране Устава, борбе против корупције, изградња правне и функционалне државе, мигранти, наталитет и одлазак људи из земље, као слобода да искључиво народ Србије бира своју власт, а не да му је намеће нека спољна сила, приоритет у односу на идеолошке разлике због спољнополитичких циљева као што су улазак у ЕУ и НАТО или бољи односи са Русијом и Кином.

Овакав став проопозиционих присталица говори и о томе да је антирежимско бирачко тело донекле скренуло удесно, те не чуди да је само два дана пре протестног окупљања испред Скупштине Србије, Сергеј Трифуновић у интервјуу за медијску кућу Центар изјавио да је патриота, те да му је јако стало до заштитите ћирилице, што је било немогуће чути не само од претходног председника Покрета слободних грађана, Саше Јанковића, већ и од било ког политичара који је близак грађанском бирачком телу.

По мом дубоко мишљењу тога је свестан и Драган Ђилас (који се сад залаже за економски патриотизам и национални концензус целог друштва по питању очувања Косова у оквиру српске државе) због чега је био мотивисан да се не обрати окупљенима на митингу заједно са онима који су да Србија безусловно уђе у ЕУ, односно Вук Јеремић који је уложио огроман напор да одржи присутнима говор који би био општеприхвачен – то што није био извиждан као Зоран Живковић и Борис Тадић већ је чак био и у тренутцима подржан од стране окупљених говори у прилог тези да је у томе донекле и успео.

Шта даље?

Опозиција се налази на прекретници. Уколико жели да успе у намери да смени режим Александра Вучића и демонтира парадржаву, која је нажалост од краја осамдесетих успостављена од стране домаћих коруптивних елита и страног фактора који своде Србију на полуконију одржавајући је на том нивоу, мора да одстрани или стави не у друге већ у четврте и пете редове све оне своје снаге које су на овај или онај начин повезане са бившим жутим режимом или га као таквог симболизују. Ово једино не треба да важи за Драгана Ђиласа, Вука Јеремића и Небојше Зеленовића, јер присталице опозиције  су свесне да без новаца (Ђиласа), спољнополитичких веза и контаката (Јеремића) и искуства вођења државних органа чак када си опозиција режиму (Зеленовића) није могуће променити садашњу власт. Народ може да опрости неком политичару претходну коруптивну прошлост, уколико је убеђен да пошто се обогатио није му више циљ даље богаћење, већ државничко вођење Србије (па ни Стефан Немања, Карађорђе или Милош Обреновић нису имали беспрекорну прошлост пре доласка на власт коју су после водили државнички одговорно), али му неће опростити ако симболизује нешто што му  је обојно, а више нема снаге, ресурсе и идејност да промени садашње пропадање државе и друштва, као што сада зато нису кадри Борис Тадић, Зоран Живковић или Зоран Лутовац. 

Само тако уједињена опозиција, очишћена од жутих кадрова и идеја, окупљена око нових лица, који нису били на власти (Двери, Здрава Србија, Отаџбина (Срби са Косова) и Покрета слободних грађана) са деловима претходног жутог режима који имају ресурсе, контакте и знања да воде дуготрајну политичку борбу, а направили су јак отклон од некадашње власти, њених идеја и циљева (како уласка Србије у ЕУ и НАТО, тако у вези поделе Косова и безусловне подршке страним инвеститорима) може да се одупре Александру Вучићу и његовом режиму који је довео до крајности процесе коју су започети са распадом Југославије – да мафија и режимска странка, која фунционише попут секте, окупарају државу и подреде је својим личним циљевима и потребама страних окупаторских елита.

„БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ”

У оквиру кампање „Будућност Србије”, у којој председник Србије, Александар Вучић, са својим сарадницима (премијерком Аном Брнабић, шефом дипломатије Ивицом Дачићем и министрима Владе Србије) промовише свој рад, одржан је у петак 19.априла митинг испред Скупштине Србије, буквално на истом месту где је само 6 дана пре имао свој скуп опозициони Савез за Србијом. Први човек СНС је тиме хтео да поручи, након што је опозиција у српској престоници имала преко 60 хиљада људи на свом митингу, да је у стању да окупи најмање дупло више људи на свом скупу.

У томе је успео, окупио је дупло више људи у Београду, али на његову желост не на истом месту већ на простору од тржног центра Ушћа на Новом Београду, па све преко Кнез Михаилове, Теразија, Трга Николе Пашића до почетка Булевара Александра Карађорђевића. Довољно је погледати уживо преносе са опозиционог скупа, 13 априла, као режимскох скупа, од 19. априла, па да се уочи ова чињеница.

Како је Србин.инфо из незваничних СНС извора дознао 150 хиљада људи на миингу је била циљана бројка људи која је требала да се појави испред Скупштине Србије, што је потврђено и СМС поруком једног саобраћајног полицијског инспектора, који је нас је обавестио, пред сам почетак наведеног скупа да је у Београд пристигло из свих крајева Србије око 2400 аутобуса – пута 50 људи за сваки аутобус добија се цифра од 120 хиљада присталица СНС и режима Александра Вучића у Београду.

Док је Србин.инфо све време преносио овај прорежимски митинг коментари наших гледаоца су најбоље осликавали атмосферу овог скупа: „Ал им је јак аплауз”; „Све сами пензионери”; „Јадан народ. Види се да велика већина присутних није ни желела да буде ту”;„Џабе довео силне аутобусе, људи шетају Кнезом”; „Мало живља атмосфера него на сахрани”; и слично. Занимљиво, док сам све време ишао и снимао митинг, улазећи у масу, нико ме није питао зашто или за кога снимам нити сам осећао неки акт насиља, напротив, људи су не тако ретко се склањали од мене тако да кад би и стигао у гомилу, брзо би око мене био релативно празан простор. Такође, ко што се види на истом снимку, на почетку митинга, када се окупењним обраћала Ана Брнабић било је на истом месту много више људи него када се народу на крају скупа обратио Александар Вучић, чији говор су окупљени макар око мене, до тридест метара од бине на којој је он стајао, исто пропратили: незаинтересованом чутњом или причом о свакодневним проблемима. Треба подвучи, да су реакције на говор Александра Вучића била незнатније гласнија него када су говорили други говорници.

Сећам се да је један од мојих првих извештаја са лица места са неког политичког скупа било окупљања СНС присталица испред Републичке изборне комисије, 2012.г., између два изборна круга током председничких избора, када су напредњаци код ове државне институције протествовали због изборне крађе у првом изборном кругу. Тада се по киши, када је било само пар стотина људи, и био присутан Србин.инфо као представник јединог медија који није био под контролом жутих власти, обратио нама са јаким антирежимским и демократским говором Александар Вучић који је у том тренутку својим речима и ставовима изазвао одушевљење свих присутних. Те нергије, ни приближно није било седам година после, на митингу испред Скупштине Србије у оквиру кампање „Будућност Србије”.

Другим речима, Александар Вучић има сада средства, моћи, медије, огроман број људи док се обраћа присутним и све што пружа неконтролисана власт, али не енергију, односно душу оних који га следе и подржавају. Изгубио ју је, као и жуте елите након скоро деценије власти после 5.октобра. У тим чињеницама лежи његова снага и немоћ – он поседује прошлост и садашњост, али не и будућност коју упорно покушава да је призове именом своје кампање „Будућност Србије” и донекле патриотским говором који једним делом подсећао као да га је изрекао неки опозициони првак који се противи режимској политици у вези Косова и економској колонизацији земље. Нема ту будућност јер док ју је призивао на свом митингу у петак поред њега су стајали Ана Брнабић, жена која је радила за америчке државне агенције, Ивица Дачић, човек који са сваким могао и желео да сарађује под условом да је у власти и некадашњи прелетачи који су стигли у редове СНС из претходног жутог режима.

Александру Вучићу, ма шта данас и сутра буде рекао, све мање људи оно што каже верује, јер целовитост Србије брани разграничењем централног дела Србије са јужном српском покрајином, економски јача српску државу тако што новац прикупљен од српских привредника даје њиховим конкурентима, страним инвеститорима, а државом демократски управља тако што не разговара са опозицијом која је за њега фашистичка док уз ручак и пиће седи са Хашимом Тачијем спонзором Жуте куће у Албанији, односно зато што је својим поступцима урадио оно што је било до скоро само научна фантастика – ујединио је неуједињиво: помирио је ставове једног Бошка Обрадовића са ставовима Сергеја Трифуновића, истовремено рехабилитовајући једног Драгана Ђиласа и Вука Јеремића. Тиме је сузио свој маневарски простор у Србији пошто му је коалицијски потенцијал за сарадњу са другима сведен на минимум, себе чинећи веома рањивим за спољне утицаје, јер ће његов опстанак на власти више зависити од спољашне подршке да Србијом влада рушећи све њене иституције, стављајући их под своју непосредну лично контролу.

ЗАКЉУЧАК

Оба ова скупа, опозиције од 13 априла и власти од 19 априла, показали су немоћ и снагу једних и других – док снага опозиције лежи у одлучности и снази њених присталица и противника режима Александра Вучића, а слабост у људима који су на њеним првим редовима, дотле снага режима је у његовој моћи да скоро без контроле управља државним ресурсима, а немоћ што све више се шири малодушности и опортунизам међу људи на којима заснива своју власт.

Уколико опозиција жели да промени режим мора себе прво да промени – да се захвали некадашњим лидерима претходног режима и каже да је неповратно прошло њихово време када су они били неко ко је управљао државом, истовремено отварајући се за нове људе који су спремни својим активизмом и енергијом задовоље примарни мотив већинског дела народа: да они оду, а ови се не врате, како бисмо изградили правно-функционалну и целовиту државу заштичену од сеператизма.

Такође, ако Александар Вучић и СНС-СПС режим хоће да и после силаска са власти не буду забрањени и за сва времена одстрањени из политичког живота, већ да су снага која после редовног изборног циклуса може доћи опет на власти, као у свакој нормалној правној и демократској држави, онда морају да буду спремни за стварни дијалог са опозицијом, да опозицију прихвате као саставни део државног апарата, а не страног непријатеља, те своју владавину изместе из личних, ваниституцијалних договора у рад, по закону дефинисаном функционисању државних установа. Ако се то не деси судбина српске државе је суморна: све више људи ће се исељавати из наше државе којом ће управљати власт  истоветна са мафијом, док ће сама све више бити под директном контролом страних фактора. У таквој ситуације, оно што се десило Слободану Милошевићу и његовој породици неће бити изузетак за људе на власти већ нужно правило: издаја, ваниституциално обарање, затвор и смрт у изгнаству.

На потезу су обе стране, шаховска игра је у току, а меч се завршa тако што она страна, која буде у прилици да повуће последње потез, чак и да не победи, сигурно остаје непоражена.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: Србин.инфо

Ознаке: "Савез за Србију", Александар Вучић, Бошко Обрадовић, Дејан Петар Златановић, Драган Ђилас, Сергеј Трифуновић, СНС, СРБИН.инфо, српска опозиција