Актуелно Мишљење

Прочитај ми чланак

ПУЧИСТИ ИЗ ВЕНЕЦУЕЛЕ су обучавани у Београду!

Maks Blumental, Den Koen

22:20 10.02.2019.

Како је америчка лабораторија за смене режима произвела лидера венецуеланског пуча и какве везе са тим имају Отпор и Срђа Поповић

Пре тог судбоносног 22. јануара, мање од петине Венецуеланца је уопште чуло за Хуана Гваида. Пре свега пар месеци, овај тридесетпетогодишњак је био опскурна личност из политички маргиналне ултра-десничарске групе тесно повезане са ужасним актима уличног насиља. Чак и унутар сопствене странке, Гваидо је био фигура средњег ранга у доминантно опозиционој народној скупштини, која иначе тренутно делује противно Уставу Венецуеле (у парламенту Венецуеле се налазе три посланика опозиције која нису добила поверење на изборима, прим. прев.).

Али, након једног телефонског позива од потпредседника САД Мајка Пенса, Гваидо је себе прогласио председником Венецуеле. Како га је Вашингтон рукоположио за лидера своје земље, претходно непознати политички маргиналац је скочио до међународне сцене као амерички избор за лидера државе са највећим резервама нафте у свету.

Понављајући речи „вашингтонског консензуса“, редакција Њујорк тајмса га је обасула хвалоспевима као „кредибилног ривала“ Мадуру, који има „освежавајући стил и визију којом би земљу повео напред“. Екипа из Блумберга му је аплаудирала јер он настоји да „обнови демократију“, а Волстрит џорнал га је прогласио „новим демократским лидером“. За то време су Канада, бројне европске земље, Израел и блок десничарских латиноамеричких влада познатих као Лима група признале Гваида за легитимног лидера Венецуеле.

ПРОИЗВОД ДЕЦЕНИЈСКОГ РАДА

Иако је деловало као да се Гваидо појавио ниоткуда, он је заправо производ више од десет година марљивог припремања у окриљу елитних кухиња америчке владе за смену режима. Заједно са кадровима десничарских студентских активиста, Гваидо је васпитаван да подрије социјалистички оријентисану власт Венецуеле, дестабилизује земљу и преотме власт када за то дође време. Иако је био минорна фигура у политици Венецуеле, провео је године тихо доказујући своју корисност вашингтонским коридорима моћи.

„Хуан Гваидо је лик створен за ове околности“, рекао је за „Сиву зону“ Марко Теруги, аргентински социолог и водећи хроничар венецуеланске политике. „То је логика лабораторије – Гваидо је попут мешавине неколицине елемената који стварају лика који, искрено говорећи, осцилира између комичног и забрињавајућег“. Дијего Секвера, венецуелански новинар и аутор за истраживачку публикацију „Мисион Вердад“, се слаже: „Гваидо је популарнији изван Венецуеле него у њој, а нарочито у елитној ајви лиги и вашингтонским круговима.“ Потом додаје: „Он је познат лик тамо, десничар је, што је и очекивано. Сматрају га лојалним програму“.

Иако Гваида данас покушавају да продају као лице демократске обнове, он је своју каријеру провео у најнасилнијој фракцији најрадикалније опозиционе странке у Венецуели, трећећи од једне до друге дестабилизационе кампање. Његова странка је широко дискредитована у Венецуели, а држе је и делимично одговорном за фрагментирање озбиљно ослабљене опозиције. „Ове радикалне вође не могу да саберу више од 20 одсто подршке на анкетама“, написао је Луис Винсент Леон, водећи експерт за анкете у Венецуели. Према Леону, Гваидова странка остаје изолована јер већина становништва „не жели рат. Оно што желе је решење“.

Али Вашингтон је Гваида одабрао управо због тога: од њега се не тражи да поведе Венецуелу ка демократији, него да уништи земљу која је протекле две деценије представљала тврђаву отпора америчкој хегемонији. Његов неочекивани успон сигнализира кулминацију две деценије дугог пројекта за уништење робусног социјалистичког експеримента.

ЦИЉАЊЕ „ТИРАНСКЕ ТРОЈКЕ“

Откако је Уго Чавез 1998. победио на изборима, Сједињене Државе се боре да обнове контролу над Венецуелом и њеним огромним нафтним резервама. Чавезови социјалистички програми су можда редистрибуисали национално богатство и помогли милионима да се искобељају из сиромаштва, али су му и исцртали мету на леђима.

Године 2002, венецуеланска десничарска опозиција је накратко срушила Чавеза уз америчку помоћ и признање, међутим војска га је убрзо вратила на председничку функцију након што су милиони изашли на улице да га подрже. Током администрација америчких председника Џорџа Буша млађег и Барака Обаме, Чавез је преживео бројне покушаје атентата, пре него што је умро од канцера 2013. Његов наследник, Николас Мадуро, преживео је три атентата.

Трампова администрација је моментално подигла Венецуелу на врх вашингтонске листе режима за смењивање, назвавши је лидером „тиранске тројке“. Прошле године је Трампов тим за националну безбедност покушао да регрутује чланове војног врха за успостављање војне хунте, али је тај подухват пропао. Према информацијама венецуеланских власти, САД су такође биле умешане у заверу под кодним називом „Операција устав“ за хватање Мадура у председничкој палати Мирафлорес, као и у „Операцију Армагедон“ за његову ликвидацију на војној паради јула 2017. Само годину дана касније, прогнани лидери опозиције су безуспешно покушали да убију Мадура дроновима-бомбама током војне параде у Каракасу.

Више од десет година пре ових интригантних догађаја, група десничарских опозиционих студената је одабрана и потом обучена у елитној америчкој академији за обуку у извођењу државних преврата како би свргла владу Венецуеле и обновиле неолиберални поредак.

ГВАИДО У СРБИЈИ

Дана 5. октобра 2005, са Чавезовом популарношћу на врхунцу и његовом владом усред планова о широким социјалистичким програмима, пет венецуеланских „студентских лидера“ је стигло у Београд (Србију) како би прошли обуку за побуну.

Студенти су дошли из Венецуеле на почасни позив Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије, или скраћено ЦАНВАС-а. Ова група се претежно финансира преко Националне задужбине за демократију – филијале ЦИА која функционише као главна алатка америчке владе за извођење смена режима, заједно са Међународним републиканским институтом и Националним демократским институтом за међународне послове. Како се из процурелих интерних мејлова Стратфора – обавештајне фирме познате и као „ЦИА у сенци“ – може видети, ЦАНВАС „такође могао добијати новац и обуку од ЦИА-е и током рушења Милошевића 1999/2000“.

ЦАНВАС је производ Отпора, српске протестне групе коју је основао Срђа Поповић 1998. године на Београдском универзитету. „Отпор“ је био студентска група која је стекла међународну славу – и промоцију холивудског ранга – покретањем протеста и коначним рушењем Слободана Милошевића. Ова мала ћелија специјалиста за смене режима је деловала према поставкама и теоријама покојног Џина Шарпа, називаног и „Клаузевицом ненасилне борбе“. Шарп је радио са некадашњим аналитичарем америчке Војно-обавештајне агенције, пуковником Робертом Хелвијем, како би утврдио стратешки нацрт којим су се протести претварали у оружје хибридног рата намењеног државама које су се одупирале униполарној доминацији Вашингтона.

„Отпор“ су подржавали Национална задужбина за демократију, УСАИД и Шарпов Институт Алберт Ајнштајн. Један од бивших инструктора који су обучавали „Отпор“, Синиша Сикман, је једном рекао да је ова група чак добијала и директну финансијску подршку ЦИА-е. Према процурелом мејлу службеника Стратфора, након рушења Милошевића, „клинци који су водили Отпор су одрасли, обукли одела и створили ЦАНВАС… или, другим речима, ‘групу за извоз револуција’ која је посејала неколико обојених револуција. И даље су везани за америчке финансије и практично иду по свету покушавајући да сруше диктаторске и аутократске владе (тј. оне које се не допадају Сједињеним Државама)“.

Стратфор открива да се ЦАНВАС „усредсредио на Венецуелу“ 2005. године, након обучавања опозиционих покрета који су довели до про-НАТО операција смена режима широм Источне Европе. Надзирући програм обуке ЦАНВАС-а, Стратфор је описао побуњеничку агенду ове организације запањујуће неувијеним речником: “Успех нипошто није загарантован, а студентски покрети су само почетак нечега што би могао да буде годинама дуги подухват за изазивање револуције у Венецуели, али су сами инструктори оштрили зубе на ‘Балканском касапину’ (надимак западних медија за Слободана Милошевића; прим. прев). Имају луде вештине. Када будете видели да истовремено демонстрирају студенти на пет венецуеланских универзитета, знаћете да је обука готова и да је почела права ствар“.

РАЂАЊЕ „ГЕНЕРАЦИЈЕ 2007“

„Права ствар“ је почела две године касније, тачније 2007, када је Гваидо дипломирао на Католичком универзитету Андрес Бело у Каракасу. Преселио се у Вашингтон како би уписао Програм за државну управу и политички менаџмент на Универзитету Џорџ Вашингтон, и то под туторством једног од водећих латиноамеричких неолибералних економиста – венецуеланског економисте Луиса Енрикеа Беризбејтје. Он је бивши извршни директор Међународног монетарног фонда (ММФ) који је провео више од деценије у енергетском сектору Венецуеле, под старим олигархијским режимом ког је срушио Чавез.

Те године је Гваидо помогао у предвођењу антивладиних протеста након што је власт у Венецуели одбила да обнови лиценцу Радио-телевизији Каракас (РЦТВ). Ова приватна медијска станица је имала водећу улогу у преврату против Уга Чавеза 2002. РЦТВ је помогла да се мобилишу антивладини демонстранти, фалсификовала је информације у којим су се присталице власти оптуживале за насиље које су вршили чланови опозиције и цензурисала је било какво извештавање које би ишло у корист власти током пуча. Улога РЦТВ и других станица под контролом олигарха у извођењу пропалог пуча је детаљно објашњена у прослављеном документарцу Револуција неће бити на телевизији.

Исте те године, студенти су се постарали за саботирање Чавезовог уставног референдума за „социјализам 21. века“ којим је требало да се „успостави правни оквир за политичку и друштвену реорганизацију земље, који би дао директну власт организованим заједницама као предуслов развоја новог економског система“. Из протеста за РЦТВ и против референдума изродио се специјализовани амерички агентурни кадар за смену режима. Себе су називали „Генерација 2007“.

Инструктори ове групе из Стратфора и ЦАНВАС-а су идентификовали Гваидовог савезника – либертаријанског политичког активисту Јона Гојокоечеу – као „кључни фактор“ за победу против уставног референдума. Следеће године, Гојкоечеа је за своје заслуге добио награду „Милтон Фридман за унапређење слободе“ коју додељује Кејто институт, као и 500.000 долара, које је одмах инвестирао у своју политичку мрежу.

Фридман је наравно био кум озлоглашених неолибералних „чикашких момака“ које је у Чиле довела диктаторска хунта Аугустеа Пиночеа како би имплементирали политику радикалне фискалне штедње познату као „доктрина шока“. Сам Кејто институт је либертаријански тинк-тенк из Вашингтона који су основала браћа Кох – два водећа донатора Републиканске странке који агресивно подржавају десничаре широм Латинске Америке.

Викиликс је 2007. године објавио имејл који је амерички амбасадор у Венецуели Вилијем Браунфилд послао Стејт департменту, Савету за националну безбедност и Јужној команди министарства одбране, у коме се хвали „Генерација 2007“ због тога што је успела да „натера председника Венецуеле, навикнутог на то да поставља политичку агенду, да (прекомерно) реагује“. Од „лидера у настајању“ Браунфилд је идентификовао Фредија Гевару и Јона Гојкоечеу. Похвалио је овог другог као „једног од најартикулисанијих студентских бранилаца грађанских слобода“.

Преплављени кешом либертаријанских олигарха и америчких владиних структура специјализованих за меку моћ, радикални кадар из Венецуеле је своје отпорашке тактике изнео на улице, заједно са својом верзијом амблема, приказаном на слици испод:

Године 2009, омладински активисти „Генерације 2007“ су извели најпровокативнији чин демонстрација до сада, спуштајући панталоне јавно на путевима, имитирајући бестидне тактике герилског позоришта које је навео Џин Шарп у својим приручницима за смене режима. Демонстрати су се мобилисали против хапшења једног савезника из друге новонстале омладинске групе под називом ЈАВУ. Ова десничарска група је „прикупила средства из разноврсних извора америчке владе, што јој је омогућило да брзо постане позната као тврда линија уличних покрета“, како је то описано у књизи академика Џорџа Сикаријела Мејхера Изградити комуну.

Иако видео снимак протеста није доступан, многи Венецуеланци су идентификовали Гваида као једног од његових кључних учесника. Ова сумња није потврђена, али је свакако могућа јер су гологузи демонстранти били чланови ужег круга „Генерације 2007“ којем је припадао и Гваидо, а носили су мајице са својим амблемом „Ресистенциа! Венезуела“, као што се може видети на слици испод.

Те године, Гваидо је себе изложио јавности на још један начин тако што је основао политичку странку која је требало да захвати анти-чавистичку енергију коју је његова „Генерација 2007“ култивисала. Странка је названа Народна воља, а на њеном челу налазио се Леополдо Лопез – ватрени десничар образован на Принстону, са дугом историјом ангажмана у пројектима Националне задужбине за демократију, који је био председник једне од најбогатијих општина не само Каракаса, већ и читаве Венецуеле. Лопез је, као директни потомак првог председника ове државе, слика и прилика венецуеланске аристократије. Такође је и најближи рођак Тора Холворсена, оснивача америчке Фондације за људска права која дефакто функционише као маркетиншка фирма за антивладине активисте са америчком подршком у земљама које је Вашингтон одредио за смену режима.

Иако су се Лопезови интереси савршено слагали са интересима Вашингтона, америчка дипломатска коресподенција коју је обелоданио Викиликс показује да су фанатичне тенденције на крају довеле до маргинализације Народне воље. У једном документу се о Лопезу говори као о „фигури раздора унутар опозиције… Често га описују као арогантног, осветољубивог и гладног моћи“. Други су истицали његову опсесију уличним конфронтацијама и његов „бескомпромисни приступ“ као извор тензија са другим опозиционим лидерима који на прво место стављају јединство и учешће у демократским институцијама државе.

Године 2010, Народна воља и њени инострани помагачи су се постарали да искористе најгору сушу која је последњих деценија погодила Венецуелу. Огромне несташице струје су потресале земљу јер није било воде потребне за покретање хидроелектрана. Глобална економска рецесија и пад цена нафте су пропратили кризу, хранећи јавно незадовољство. Стратфор и ЦАНВАС су – као главни саветници Гваидовог антидржавног кадра – осмислили шокантно циничан план који је требало да зада последњи ударац Боливарској револуцији. Подвала се састојала од рачунице да ће 70 одсто електричног система земље колабирати већ до априла 2010.

„Ово би могао да буде преломан тренутак јер Чавез може да учини јако мало тога да заштити сиромашне од пропасти система“, наводи се у интерном меморандуму Стратфора. „Ово би по свему судећи могло да постигне ефекат галванизације јавних немира на начин на који би мало која опозициона група икада могла да направи. У том тренутку би опозиционим групама било најбоље да искористе ситуацију и спинују је против Чавеза у свом интересу“.

До овог тренутка је венецуеланска опозиција већ добијала невероватних 40-50 милиона долара годишње од америчких владиних организација као што су УСАИД и Национална задужбина за демократију, што се може видети из извештаја једног шпанског тинк-тенка, тј. института ФРИДЕ. Опозиција је такође могла да се ослони на сопствене огромне изворе прихода, који су се углавном налазили у иностранству. Како се сценарио који је Стратфор осмислио ипак није догодио, активисти Народне воље и њихови савезници су дигли руке од ненасилних метода и окренули се радикалном плану за дестабилизацију земље.

КА НАСИЛНОЈ ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈИ

Новембра 2010, како се може видети из мејлова које су пресреле венецуеланске службе безбедности, а потом их представио бивши министар правде Мигел Родригез Торес, Гваидо, Гојкоечеа и неколико других студентских активиста су учествовали у тајној петодневној обуци, названој „Фиеста Меxицана“, у једном мексичком хотелу. Сесије су одржавали ветерани „Отпора“, односно београдски професионални револуционари које је подржавала америчка влада. Овај сусрет је наводно добио и благослов Ота Рајха, фанатично антикастровски оријентисаног кубанског прогнаника који је радио у Стејт департменту у време Џорџа Буша млађег, као и бившег десничарског председника Колумбије Алвара Урибеа.

На дотичним састанцима, како се у мејловима види, Гваидо и његова активистичка братија су осмислили план за рушење председника Уга Чавеза изазивањем хаоса кроз пролонгиране изливе уличног насиља. Саопштено је да су три кључне личности нафтне индустрије – Густаво Торар, Елиђио Седено и Педро Бурели – сакупиле 52 хиљаде долара за реализацију овог састанка. Торар је самопрокламовани „активиста за људска права“ и „интелектуалац“ чији је млађи брат Рејналдо Товар Аројо представник приватне мексичке нафтне и гасне компаније Петроqуимица дел Голфо, која има уговор са Венецуелом.

Седено је одбегли венецуелански бизнисмен који је потражио азил у Сједињеним Државама, а Педро Бурели је бивши функционер Џеј Пи Моргана и бивши директор националне нафтне компаније Венецуеле – ПДВСА. Напустио је ПДВСА 1998. када је Уго Чавез дошао на власт и сада се налази у саветодавном комитету Програма за латиноамеричко вођство са Универзитета Џорџтаун. Бурели је инсистирао на томе да су мејлови који детаљно описују његово учешће на поменутом састанку фабриковани, па је чак унајмио и приватне истражитеље да то докажу. Они су саопштили да Гуглова архива показује да наводно његови мејлови никада нису били у промету.

Међутим, Бурели данас не крије да жели да види актуелног председника Венецуеле Николаса Мадура уклоњеног – па чак и вученог кроз улице и содомизованог бајонетом, како се то десило са либијским лидером Моамером Гадафијем када је доспео у руке побуњеника које је подржавао НАТО.

ИЗМЕНА: Бурели нас је контактирао након објављивања овог чланка како би разјаснио своје учешће у завери „Фиеста Меxицана“. Он је састанак назвао „легитимном активношћу која се одиграла у хотелу другачијег назива“ у Мексику. Упитан да ли је Отпор руководио састанком, он је само одговорио да му се „свиђа“ рад Отпора/ЦАНВАС-а и да је и поред тога што није финансијски умешан у то „посаветовао активисте из различитих земаља да их прате и да се укључе у активности које су они изводили у различитим земљама“. Бурели је додао: „Институт Ајнштајн је отворено обучавао хиљаде људи из Венецуеле. Филозофија Џина Шарпа је нашироко проучавана и прихваћена. Вероватно да је ово спречило да се борба претвори у грађански рат“.

Наводна завера „Фиеста Меxицана“ се улила у други дестабилизациони план откривен објављивањем низа докумената до којих су дошле власти Венецуеле. Маја 2014, Каракас је објавио документа која детаљно разрађују план атентата на председника Николаса Мадура. Процурели подаци указују на античавистичку екстремисткињу Марију Корину Мачадо – која је данас десна рука сенатора Марка Рубиа – као на руководиоца завере. Као оснивач групе „Сумате“ коју финансира Национална задужбина за демократију, Мачадо је имала функцију међународног амбасадора опозиције, а састала се и са председником Џорџом Бушем млађим 2005. године.

„Мислим да је време да удружимо напоре, направимо неопходне одлуке и прибавимо финансије за уништење Мадура, а остало ће се само од себе срушити“, написала је Мачадо у мејлу за бившег венецуеланског дипломату Дијега Арију 2014. У другом мејлу, Мачадо је тврдила да ова насилна завера има благослов америчког амбасадора у Колумбији, Кевина Витакера: „Већ сам се одлучила и ова борба ће се наставити док тај режим не буде срушен и док не испунимо обећања нашим пријатељима из иностранства. Ако одем у Сан Кристобал и покажем се пред Организацијом америчких држава, не бојим се ничега. Кевин Витакер је већ потврдио своју подршку и указао је на нове кораке. За сламање међународног безбедносног прстена имамо јачу чековну књижицу у односу на режим“.

ГВАИДО ИДЕ НА БАРИКАДЕ

Тог фебруара, студенти-демонстранти у улози шок-трупа прогнане олигархије су насилно подигли барикаде широм земље, претварајући квартове које контролише опозиција у тврђаве познате као „гваримбе“ (гуаримбас). Иако су међународни медији представљали нереде као спонтани протест против владавине тврдолинијаша Мадура, било је много доказа да Народна воља диригује догађањима. „Нико од демонстраната на универзитетима није носио мајице универзитета, сви су носили мајице Народне воље и Правде на првом месту“, саопштио је тада један учесник гваримбе. Можда су то биле студентске групе, али студентски савети су везани за политичку опозицију и њима одговарају.

Приупитан ко су коловође побуне, интервјуисани учесник гваримбе је рекао: „Па, да будем потпуно искрен, ти типови су сада посланици“. Око 43 особе су убијене током побуна из 2014. Три године касније, побуне су поново избиле, изазивајући масовну деструкцију јавне инфраструктуре, убиства присталица владе и смрт укупно 126 особа, од којих су многе били чависти. У пар случајева су присталице власти живе спаљене од стране оружаних банди. Гваидо је био директно умешан у гваримбе из 2014. Штавише, на твитеру је објавио видео снимак на којем се види како носи шлем и гас маску, окружен маскираним и наоружаним елементима који су блокирали аутопут и сукобљавали се са полицијом. Алудирајући на своје учешће у „Генерацији 2007“, изјавио је: „Сећам се 2007, тада смо викали – Студенти! Сада вичемо – Отпор, отпор!“

Гваидо је обрисао твит, показујући забринутост за свој имиџ шампиона демократије.

Дана 12. фебруара 2014, на врхунцу тадашњих гваримби, Гваидо је са Лопезом стао на говорницу на скупу Народне воље и Правде на првом месту. Током подуже тираде против власти, Лопез је позвао масу да крене на канцеларију јавног тужиоца Луизе Ортеге Дијаз. Убрзо су канцеларију Дијазове напале наоружане банде које су покушале да је спале. Она је осудила оно што је назвала „планираним и организованим насиљем“.

У ТВ преносу из 2016, Гваидо је смрти узроковане „гвајама“ – гваримба тактика која подразумева развлачење челичних жица преко путева са намером да се ране или убију мотоциклисти – назвао „митом“. Његови коментари су имали за циљ да заташкају смртоносну тактику која је, поред многих других, убила ненаоружане цивиле попут Сантјага Педроза и обезглавила човека по имену Елвис Дуран. Овакав бахати немар према људским животима одређује странку Народна воља у очима већег дела јавности, укључујући и многе противнике Мадура.

РАСТУРАЊЕ НАРОДНЕ ВОЉЕ

Како су насиље и политичке поделе ескалирали широм земље, власт је почела да делује против лидера Народне воље који су били одговорни за њих. Фреди Гевара – потпредседник Народне скупштине и други у ланцу команде Народне воље – је био главни руководилац уличних немира из 2017. Суочивши се са суђењем за своју улогу у насиљу, Гевара је побегао у чилеанску амбасаду, где остаје до данас.

Лестера Толеда, посланика Народне воље из државе Зулија, септембра 2016. тражиле су венецуеланске власти по оптужници да је финансирао терористе и спремао атентате. Речено је да је ове планове правио у сарадњи са бившим председником Колумбије Алваром Урибеом. Толедо је побегао из Венецуеле и ишао по говорничким турама са Хјуман рајтс вочом, Фридом хаусом (такође агентура америчке владе), шпанским конгресом и Европским парламентом. Карлос Графе – још један члан „Генерације 2007“ ког је тренирао Отпор – који је био на челу Народне воље, је ухапшен јула 2017. Према саопштењу полиције, поседовао је врећу пуну ексера, експлозив Ц4 и детонатор. Ослобођен је 27. децембра 2017.

Леополдо Лопез – дугогодишњи лидер Народне воље – данас је у кућном притвору, оптужен да је имао кључну улогу у смрти 13 људи током побуне гваримби из 2014. Амнести интернешнел је назвао Лопеза „политичким затвореником“, а његов трансфер из затвора у кућни притвор је одбачен као „недовољно добар потез“. За то време су чланови породица жртава гваримби покренули петицију у којој траже још оптужница против Лопеза.

Јона Гојкоечеу – миљеника браће Кох – су снаге безбедности ухапсиле 2016, уз саопштење да је у његовом возилу пронађен килограм експлозива. У речи уредника Њујорк тајмса, Гојкоечеа је ове оптужбе назвао „намештеним“ и тврдио је да је утамничен једноставно због свог „сна о демократском друштву, слободном од комунизма“. Ослобођен је новембра 2017.

Дејвид Смолански – такође члан првобитне екипе „Генерације 2007“ коју је обучавао Отпор – је постао најмлађи градоначелник у историји Венецуеле када је 2013. победио у богатом предграђу Ел Хатило. Но, Врховни суд га је скинуо са функције и осудио на 15 месеци затвора након што је утврђено да је подстицао насиље током гваримби. Суочавајући се са хапшењем, Смолански је обријао браду, ставио наочаре за сунце и шмугнуо у Бразил маскиран у свештеника са Библијом у руци и бројаницом око врата. Сада живи у Вашингтону где га је секретар Организације америчких држава Луис Алмагро одабрао да води групу за венецуеланску мигрантску и избегличку кризу.

Овог 26. јула, Смолански је имао оно што је назвао „срдачним поновним сусретом“ са Елиотом Абрамсом – иначе осуђеним актером Иран-Контра афере ког је Трамп поставио за специјалног изасланика САД за Венецуелу. Абрамс је чувен по спровођењу злогласне америчке политике тајног наоружавања десничарских одреда смрти у Никарагви, Ел Салвадору и Гватемали током осамдесетих година прошлог века. Његова улога у венецуеланском пучу изазива забринутост да нас очекује још један крвави посреднички рат.

Четири дана пре тог састанка са Абрамсом, Мачадо је упутила још једну насилну претњу Мадуру, изјавивши да „уколико жели да спасе свој живот, требало би да схвати да му је време истекло“.

ПИОН У ЊИХОВОЈ ИГРИ

Колапс Народне воље под теретом насилне кампање коју је водила отуђио ју је од великог дела јавности и највећи део њеног руководства отерао у егзил или притвор. Гваидо је остао релативно минорна фигура, провевши највећи део своје деветогодишње каријере као „заменик заменика“ Народне скупштине. Винувши се у политичке воде из једне од најређе насељених држава Венецуеле, Гваидо је био на другом месту током парламентарних избора 2015, освојивши свега 26 одсто гласова како би осигурао своје место у Народној скупштини. Изгледа да је његова задњица имала већи степен препознатљивости од његовог лица.

Гваидо је познат као председник опозиционо оријентисане Народне скупштине, али никада није био изабран на ту позицију. Четири опозиционе странке које су чиниле парламентарни Клуб демократског јединства су одлучиле да успоставе ротирајуће председавање. Дошао је ред на Народну вољу, али је њен оснивач, Лопез, био у кућном притвору. Његов заменик, Гевара, побегао је у амбасаду Чилеа. Особа под именом Хуан Андрес Меија је требало да буде следећи на реду, али је из разлога који су тек сада постали јасни изабран Хуан Гваидо.

„Постоји класни резон који објашњава Гваидов успон“, примећује венецуелански аналитичар Секвера. „Меија припада вишој класи, студирао је на једном од најскупљих приватних универзитета у Венецуели и није могао тако лако да буде сервиран јавности као Гваидо. Пре свега, Гваидо има типичан изглед Местика (шп. „местизо“ су потомци настали мешањем америчких староседелаца и белаца углавном шпанског и португалског порекла, прим. прев), као и већина становника Венецуеле, па више делује као ‘човек из народа’. Такође, није се много експонирао у медијима, па може да се угради у малтене било који контекст“.

Децембра 2018, Гваидо се ишуњао преко границе и пролетео кроз Вашингтон, Колумбију и Бразил како би координисао план за одржавање масовних демонстрација током инаугурације председника Мадура. Ноћ пре Мадуровог полагања заклетве, потпредседник Мајк Пенс и канадска министарка спољних послова Кристија Фриленд су позвали Гваида како би потврдили своју подршку.

Недељу дана касније, сенатори Марко Рубио и Рик Скот и републикански конгресмен Марио Дијаз-Баларт (иначе све кадрови десничарског кубанско-изгнаничког лобија са Флориде) су се састали са председником Трампом и потпредседником Пенсом у Белој кући. На њихов захтев, Трамп је прихватио да подржи Гваида уколико се овај прогласи за председника. Државни секретар Мајк Помпео се, према писању Волстрит џорнала, лично састао са Гваидом 10. јануара. Међутим, Помпео није могао да изговори Гваидово име када га је споменуо на конференцији за медије 25. јануара, назвавши га „Хуан Гвидо“.

До 11. јануара, чланак о Гваиду на Википедији је преправљан 37 пута, што указује на мукотрпан труд да се обликује имиџ претходно непознате фигуре која је сада постала жива слика амбиција Вашингтона о смени режима. На крају је уређивачки надзор над овим чланком уступљен елитном савету „библиотекара“ Википедије, који су га назвали „спорним“ председником Венецуеле. Гваидо је можда био опскурна фигура, али је његова комбинација радикализма и опортунизма задовољила потребе Вашингтона. „То је унутрашњи део који је недостајао“, рекла је Трампова администрација о Гваиду. „Он је био део који нам је био потребан како би наша стратегија била кохерентна и комплетна“.

„По први пут“, запенио је бивши амерички амбасадор у Венецуели Браунфилд Њујорк тајмсу, „имате опозиционог лидера који јасно указује оружаним снагама и полицији да жели да их држи на страни анђела, са добрим момцима“.

Али Гваидова странка Народна воља је формирала шок трупе гваримба које су одговорне за смрти полицајаца и обичних грађана. Чак се хвалисао сопственим учешћем у уличним нередима. А сада, како би освојио срца и умове војске и полиције, Гваидо мора да избрише своју крваву прошлост. Дана 21. јануара, дан пре него што је пуч ушао у најозбиљнију фазу, Гваидова супруга је објавила видео у којем позива војску да устане против Мадура. Њен наступ је био дрвен и без харизме, чиме је подвукао политичка ограничења њеног супруга.

Док Гваидо чека директну асистенцију, он остаје оно што је увек и био – луткарски пројекат циничних спољних сила. „Није битно ако се слупа и изгори након свих тих авантура“, рекао је Секвера о лидеру пуча. „За Американце је он потрошна роба“.

Макс Блументал је награђивани новинар и аутор неколицине књига, укључујући бестселере „Републиканска Гомора“, „Голијат“, „Рат за 51 дан“ и „Менаџмент дивљаштва“. Писао је штампане чланке за низ публикација, а аутор је и многих видео извештаја и неколицине документараца, укључујући „Убијање Газе“. Блументал је 2015. основао „Сиву зону“ како би расветлио америчко стање перпетуалног рата и његове опасне домаће последице.

Ден Коен је новинар и филмски режисер. Направио је широко дистрибуиране видео и штампане извештаје из Израела и Палестине. Дописник је за РТ Америка.