Прочитај ми чланакКосову озбиљно конкуришу Луј Витон, Армани, Прада, Черути, Гучи... У ранијим временима Срби нису били изложени толиким дилемама
ПЕСНИК и академик Матија Бећковић годинама је међу пријатељима био најмлађи, а кад су они отишли – постао је најстарији. Зато је одлучио да се стиховима одужи пријатељима који су обогатили његов живот. Песничким сликама у књизи „Сто портрета“, у издању Компаније „Новости“, пева о својој сабраћи по перу, али и другим људима који су оставили дубок траг у његовом бивствовању. Збирка поезије, која ће бити представљена на Београдском сајму књига, својеврсно је обележје и печат Бећковићевог доба.
Био је сабеседник великана – Иве Андрића, Меше Селимовића, Бранка Ћопића, Бранка Миљковића, Васка Попе, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића, Душана Радовића, Добрице Ћосића, Миодрага Булатовића, Борислава Пекића, Миће Поповића… Портретисао их је топло и искрено, онако како их је доживео. Пратилац једног времена у најновијој песничкој огрлици низао је стихове и о патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију, Јоаникују Мићовићу, Марку Даковићу, Јовану Рашковићу, Миловану Ђиласу…
– Док су настајале књиге „Кад будем млађи“ и „Кад будем још млађи“ постојала је опасност да нестанем у сопственом загрљају – каже Матија Бећковић за „Новости“. – Као на оним игранкама кад они са којима нико неће да плеше сами себе грле. Као противтежу великом егу морао сам да се браним и посветим другима. Написао сам свој групни портрет у сто ликова. У ствари има их више. Али Борхес каже да сто није број већ ознака за безброј. Тако и у мојој књизи их има више од сто. Радујем се ако неки приљежни читалац открије ту грешку.
* Да ли су вам се личности које су се нашле у књизи наметнуле, или сте их ви наметнули себи?
– Свакоме бих пожелео да такве људе приушти себи, али их више нема. Имао сам среће да их нека виша сила повеже са мном и укључи у мој живот. И да сам бирао, не бих могао изабрати боље.
* Колико су корени вашег живота корени и ваше књиге?
– Верујем да корен даје правац и смисао свему па и мојим књигама. Утолико пре што ми не одлучујемо и не бирамо своје корене.
* О коме сте написали први песнички портрет?
– Мојој првој љубави.
* Којих друговања се најрадије сетите?
– Оних који су унели радост у мој живот, са којима никад нисам престао да се дружим и захваљујући којима живот има смисла. Не постоје два света. Постоји лепота која се не гаси.
* Чија вам реч од великих српских песника и ваших пријатеља данас највише недостаје?
– Једина реч која ми је недостајала целог живота била је реч мог оца. А речи свих осталих било је напретек.
* Душко Ковачевић је рекао да шпијунира своје време, а шта ради Матија Бећковић?
– Било ми је довољно што мене шпијунирају. Тај фини рад помогнут високим технолошким достигнућима сам са симпатијама пратио и с лакоћом подносио. Неки су и награђивани за шпијунске подухвате у којима им није промакла ниједна моја реч.
* Не одвајате се од вашег блока и наливпера. Сматрате ли себе новим Вуком Караџићем, сакупљачем народних досетки и мисли?
– Мистификује се тај мој блокчић, а ја све чешће записујем шта ми треба у самопослузи. Саговорник мисли да записујем ко зна шта, а не помишља да сам опет заборавио да променим пертле, купим чачкалице или подигнем веш са хемијског чишћења.
* Колико је нова Црна Гора нова, а колико изворна? И, како ту нову Црну Гору „афирмишете“ у новој књизи?
– Нема нове има само горе. А кад бих знао којом бих памећу могао да помогнем и олакшам живот својој браћи у Црној Гори, то бих учинио. Овако они стрепе подједнако за мене колико и ја за њих. Још не знам да ли је и мени забрањено да дођем својој кући, али знам да куће тамо одавно немам.
* Шта мислите о коришћењу језика као инструмента за подстицање национализма?
– Није сваки језик мелодичан за националистичке поруке. Запаљив говор није могућ на сваком језику. На шведском или данском или холандском температура се не диже шта год да кажу. Њима је лако да говоре тихо и буду опуштени и смирени. А на српском чим проговориш већ си мало застранио. Као да је у међувремену национализам ишчилео свуда сем у Србији. И све је очигледнији један нови феномен. Ако се не варам, чини се да на свету и нема неког другог национализма осим српског.
* Да ли је Косово и даље најскупља српска реч?
– Косову озбиљно конкуришу Луј Витон, Армани, Прада, Черути, Гучи… У ранијим временима Срби нису били изложени толиким дилемама нити је Косово имало тако озбиљну конкуренцију.
* Хоћемо ли се чекати на Косову или ћемо се ћерати до Брисела и Уједињених нација?
– Одавно смо се договорили да ћемо се ћерати искључиво мирним средствима. Чисто правно и за округлим столом. И уз помоћ интернета у оквиру електронског логора.
* У песми посвећеној Његошу певате да је он имао с ким и с чим. Данас немамо Његоша, а имамо ли с ким и с чим?
МОНАРХИЈА У КАФИЋИМА* Круне и династије, често се чује, припадају прошлости, али ви сте присталица и монархије и краља… – Најчешће се то чује у Лондону, Бриселу, Мадриду, Ослу, Стокхолму… и у нашим новоотвореним кафићима.
– Има толико божанствених плићака где се можемо праћакати до гроба, сви безбрижни и насмејани, без ризика да ћемо се удавити. Да се у лепотама плићака прскамо до миле воље док живот већ једном не прође. Плитко и површно уједињују и они ће спасти свет.
* Да ли је у време ваше књижевне младости било лакше постати писац него сада, без обзира на политички став?
– Све је некад било лакше. У општем интересу је било да се нешто постане. Не само писац. Да сада имам двадесет година вероватно ми не би пало на памет да будем писац. У моје време су те бодрили да пишеш, а сада одвраћају и обесхрабрују. Идеја да нешто јавно радиш те одаје да си жељан злостављања. И потреба да јавно говориш доказ је да немаш где да се огрејеш сем у народној кухињи.
о Да ли је Андрићево ћутање када је ушао у партију било гласније од његовог говора?
– Андрићева мудрост је гласнија од његовог ћутања. На све је био спреман да би заштитио своје право на живот.
* О чему, заправо, писац треба јавно да говори?
– О ономе о чему га нико ништа не пита и никог се не тиче.
ПОЕЗИЈА НА КИОСЦИМА
* Уврежено је мишљење да поезију нико не чита, али многи, ипак, читају вашу.У чему је тајна?
– Не избегавам ниједну прилику да људима читам оно што пишем. Још нисам кренуо по кућама, а не знам како бих и то одбио. С друге стране највећи експерти за мој случај нису последњих педесет година стигли да прочитају ниједан мој ред. А срећом мојих књига нема ни у књижарама. Можда ће захваљујући „Вечерњим новостима“ доспети на киоске. Ко не воли да чита моћи ће да гледа цртеже Предрага Драговића.
ВАСКО ПОПА
У Хиландару
Питам за Арсенија
Монаха у сурој ризи
Кога памтим
Још од првог доласка
Кажу да је узео завет молчања
И да већ поодавно
Никога не виђа
И ни с ким не проговара
Кад је његов народ
Највише говорио
А најмање знао шта прича
Обрекао се да ћути
Али можда ће тебе примити
И с тобом изговорити коју
Само то морамо да га питамо
Ускоро у великој молчалници
После немог загрљаја
И подужег ћутања
Арсеније проговори
Је ли умро Васко Попа
Погнух главу
Уместо одговора
А тишина опколи његове речи
И зацари још дубљи мук
Он заустави бројанице
И тако ми навести
Да је време растанку
Као да се из једног живота
Враћам у други
Једва чекам да објавим
Шта сам чуо
И као да сам га на оном свету
Затекао здрава и жива
Довикујем у небеса
Радуј се Васко Попа
(Из нове књиге „Сто портрета“,
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
