ЈУГОСЛАВИЈА: Како су непостојећу нацију стварали Ватикан и масонерија

20

(Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010.)

Идеја Југословенства и Југославије рођена је још почетком 19. века у кругу Илирског покрета, који је од 1835. до 1848. године водио хрватски народни препородитељ и идеолог Људевит Гај (1809-72), и није била нова, већ је преузета од идеолога панславизма, Словака Јана Колара (1793-1852): Колар је предлагао уједињење свих Словена у границама аустријског царства и формирање једног словенског језика усаглашавањем четири различита словенска „наречја“.

Гај је ове Коларове идеје пренео у спису Кратка основа хорватско-словенског правописања (1830). Намера му је била да створи правопис за све Јужне Словене који пишу латиницом. У то време су званични, службени језици Аустроугарског царства били, на првом месту немачки и латински, а затим и мађарски. Народни језик Јужних Словена[1] се ту нигде није јављао.

Као илустрација хрватског језика у прошлости, па и у време Илирског покрета, нека послужи једна домољубна попевка из 1831. године:[2]

„Вре и свој језик забит Хорвати,

Хоте тер други народ постати;

Виоги вре народ сам свој замеће

Срам га јак страњски `Хорват` рече.

Сам проти јел не штује

И савк слепец сам себе трује.

Нек гај растеплен рећи по свету,

Кад је већ истом дано детету.

Да се не позна већ Хорватица,

Мислећ рођена да је Немица.

Нут все ву страњски сеније вре гине,

За сву матер ниш се не брине.“

Прву већу српску „грешку у корацима“ начинио је Вук Стефановић Караџић (1787-1864) у Бечу 1850. године. Тада се он састао са тзв. „илирским“ књижевницима и, на велико задовољство лукаве загребачке интелектуалне елите, дошло је до тзв. Књижевног договора, који је „Илирима“ омогућио да присвоје српски језик и да га преименују и прогласе хрватским.

РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА “ПРЕУЗИМА” ИДЕЈУ ЈУГОСЛОВЕНСТВА

Идеју уједињења Јужних Словена је од „Илира“ и Гаја преузео и даље разрадио хрватски бискуп, Немац Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905). Бискуп је Југословенство видео као погодно средство за латинско прекрштавање Срба православаца и Срба муслиманског верозакона. Богатим прилозима Штросмајер је омогућио оснивање Југославенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) у Загребу, и био њен доживотни покровитељ. Ова установа је злоупотребила научну делатност српског филолога Ђуре Даничића (право име Ђорђе Поповић, 1825-82), верног ученика и следбеника Вука Ст. Караџића, и 1880. године покренула знаменити РЈЕЧНИК ХРВАТСКОГА или српскога језика, а то је била допуна и прерада Даничићевих „уводних“ студија.[3]

Тако је српски проглашен за хрватски, иако овај други дотад није постојао.

Срби су први хришћански народ који је устао против турског завојевача. Устанак је подигао Ђорђе Петровић Карађорђе (1768-1817) на празник Сретења, 2. фебруара 1804. године.

Други српски устанак је на Цветну недељу 1815. године повео Карађорђев кум Милош Обреновић (1780-1860); Милош је господар самосталне Кнежевине Србије од 1830. године.

Кнез Михаило Обреновић (1823-68), Милошев син, заслужан је за ослобађање српских градова од Турака.

Михаила је на престолу наследио Милан Обреновић (1854-1901), најпре као кнез, а од 1882. као краљ. Кнез Милан је успешно водио ратове против Турске 1876. и 1878. године. Краља Милана је наследио син јединац Александар Обреновић (1876-1903).

У исто време господар Црне Горе Никола I Петровић Његош (1841-1921, краљ од 1910), полако али сигурно ослобађао је Црну Гору од Турака.

Најпре Карађорђе, а затим Обреновићи и Петровићи, извели су величанствени подухват српске револуције – националног ослобођења и осамостаљења од турске власти, и остварили претпоставке за уједињење Срба сва три „вјерозакона“.[4]

Аустроугарска империја се током 19. века одлучно ширила на југоисток, па је после Берлинског мировног конгреса (1878) добила право да окупира Босну и Херцеговину, до тада турску територију, у којој су живели Срби сва три „вјерозакона“.

Ова окупација дала је црно-жутој монархији могућност да после 30 година (7. октобра 1908) безаконо и противно одредбама Берлинског конгреса изврши анексију (припајање) окупираних подручја Империји. Турска се, као формални суверен ове области (тј. Босанског пашалука), успротивила анексији, али сасвим млако, јер је сама била на издисају, растрзана бунама и устанцима хришћанске раје током целог 19. века.

 

Међутим, ова дрска анексија је изазвала прави шок и свенародни протест у две младе српске државе – Србији и Црној Гори. Ишло се чак дотле да су истицани јавни захтеви да се Аустрији сместа објави рат. У том тренутку европске силе, окупљене у коалициони савез Антанте, нису још биле спремне за општи рат, па је Аустро-угарској монархији призната анексија Босне и Херцеговине.

ИДЕЈУ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ПРЕУЗИМА АЛБЕРТ ПАЈК “ЦРНИ ПАПА” СВЕТСКЕ МАСОНЕРИЈЕ

Историја даље није текла по жељама и плановима бискупа Штросмајера, већ по сценарију у овој књизи више пута помињаног Алберта Пајка, „црног папе“ светске масонерије.

Овај паклени план Пајк је изложио у писму од 15. августа 1871. године које је послао Ђузепе Манцинију (Giuseppe Manzini, 1805-72), вођи италијанских илумината од 1834, и оснивачу Мафије 1860. године. У писму побратиму Манцинију Пајк даје практична упутства за рушилачку делатност: „Први светски рат мора бити вођен да би се илуминатима омогућило да униште моћ Цара у Русији, и да се од те земље створи тврђава безбожног комунизма. Разилажења између британског и немачког царства, која ће изазвати агентуре илумината, биће искоришћени да подстакну овај рат. На крају рата комунизам ће бити уведен и искоришћен да уништи и остале владе и ослаби религије“.

На крају овог писма „Велики суверени заповедник јужне америчке јурисдикције“ поручује илуминатском побратиму Мацинију: „Ради потпуног тријумфа масонства потребна су три светска рата. У трећем од њих биће уништен муслимански свет, после чега ћемо испровоцирати гигантски социјални потрес, чији ужаси ће свима показати погибељност безверја. Револуционарна мањина ће бити уништена, а већина разочарана у хришћанство… Добиће од нас истински сјај учења Луциферовог“.[5]

Борба за утицај на централном Балкану се води од давнина: Царска Русија је подржавала православну Србију и Црну Гору, Аустроугарска и Немачка Србе римокатолике које је прогласила за Хрвате, а Турска се ослањала на босанске Србе муслиманске вере. Буре барута је за општи верски рат, дакле, било одавно припремљено.

За изазивање општег светског рата идеја уједињења Јужних Словена се показала више него погодном – гарантовала је општи метеж и сукоб империја.

Фитиљ је запалио Гаврило Принцип (1894-1918), члан револуционарне организације „Млада Босна“, формиране по угледу на Гарибалдијеву „Младу Италију“. Принцип је на Видовдан 1914. године у Сарајеву убио аустријског надвојводу Франца Фердинанда (Franz Ferdinand, 1863-1914), када је овај дошао у Босну да као врховни инспектор царске војске надгледа маневре трупа које су се ужурбано спремале за рат. Сарајевски атентат је послужио бечком двору и његовом савезнику Немачкој као повод за објаву рата Краљевини Србији, држави која је оптужена да је организовала овај крвави догађај.

Истраживања су показала да је чланове Младе Босне заиста наоружао и обучио Војин Танкосић (1880-1915), мајор Српске краљевске војске, ондашњи врхунски стручњак за четничко[6] ратовање. Војвода Танкосић је био члан тајне револуционарне организације Црна Рука, чији је циљ било формирање југословенске државе. Ова организација је у мају 1903. године извела атентат на српског краља Александра Обреновића, а затим из Париза довела за краља Петра Првог Карађорђевића (1844-1921), владара из супарничке династије. Краљ Петар Први је био Карађорђев унук и члан ложе Велики Оријент у Паризу. Надвојвода Франц Фердинанд је имао у виду ову ложу када је свом начелнику генералштаба рекао: „Рат са Русијом треба избегавати, зато што нас Француска подстиче на то, а посебно француски масони… који теже да изазову револуцију, како би свргли монархе са њихових тронова“.

МРТВОРОЂЕНЧЕ: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

Федерално мртворођенче државе Срба, Хрвата и Словенаца рођено је на крају Првог великог рата – 1. децембра 1918. године. Овај геополитички опит требало је да испуни једну сасвим одређену сврху: да сруши два царства – Аустријско и Турско, и да даље уситњава Европу и одржава жаришта потенцијалних ратних сукоба међусобно закрвљених „народа и народности“.

Срби су у нову државу унели огромни мираз – две краљевине, Србију и Црну Гору, док су сви остали унели само огромну мржњу према Србима који су их ослободили.

Илуминатској Завери су, као верне, а несвесне слуге послужили комунисти, у почетку безначајне групе идеолошки острашћених фанатика, који су се од самог оснивања Краљевине СХС бацили на посао да раздробе и уситне искључиво српски национални корпус, измишљајући и инаугуришући нове народе; тако су од Срба настале најпре македонска, затим црногорска, и на крају муслиманска (или „бошњачка“) нација.

Чим је препознао Заверу, први југословенски краљ Александар I Карађорђевић (1888-1934) је осуђен на смрт. Пресуда је извршена 9. октобра 1934. године у Марсеју, у Француској, где је за атентат ангажована једна усташка терористичка банда.

Када је остала без владара, Краљевина Југославија је постала лак плен за све могуће непријатеље, који су искористили Други светски рат да је раскомадају и поделе. Тако су и Хрвати (тачније прекрштени Срби) после много векова добили могућност да оснују Независну државу Хрватску (истина, признату само од сила Осовине, Немачке и Италије), и да започну посао истребљивања и искорењивања православних Срба, у складу са геноцидним планом који је римски епископ (папа) осмислио још крајем 16. века.

САРАДЊА УСТАША И КОМУНИСТА ПРОТИВ СРБА

У овој геноцидној работи усташама су здушно помагали „југословенски“ (тачније – хрватски) комунисти. Њихов вођа, Јосип Броз Тито (1892-1980), је специјалним возом послат из Загреба у Београд, где је у кући масона-комунисте Владислава Рибникара, власника листа „Политика“, сковао планове о револуционарном „преузимању власти“ од Немаца, а онда, 4. јула 1941. подигао бољшевички „устанак“.

Дуче Мусолини и фирер Хитлер су свом хрватском штићенику и фанатичном србождеру, Анти Павелићу, основали Независну државу Хрватску већ 10. травња (априла) 1941. године. Најпречи циљ ове геноцидне републике био је – коначно решење српског питања (тј. истребљење Срба). НДХ је створена да би остварила план папе Клемента VIII, који је крајем 16. века осмислио и својим крижарима наложио да трећину Срба треба прекрстити, трећину протерати у Србију, а трећину немилосрдно поклати.

Усташки геноцидни план је у разговору са једним Србином укратко изложио др Виктор Гутић из Бања Луке, министар у влади НДХ и један од идеолога усташког покрета. Он је тада између осталог рекао: „Стотинак тисућа Срба побијених, стотинак тисућа исељених, преостатак оставши без вођа покатоличиће се и за цигло десет година имаћемо чисто хрватски народ у Хрватској. Нарочито ће погранична зона према Србији, у дубини од 50 километара, бити потпуно очишћена од Срба. У неколико срезова то је већ извршено. А све то нашта се ви Срби највише жалите, само је увод за ваше право истребљење. Србија је привремено зборно мјесто за вас, одакле ћете бити пребачени у Сибир“.[7]

Зверства србождерске власти у НДХ била су тако велика и чудовишна, да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве био приморан да се већ 24. јула 1941. године обрати немачким окупационим властима представком у којој су документовано описана сва, нормалном људском уму, невероватна зверства. У том извештају, између осталог, пише:

„Начин убијања показује најстрашнију разноврсност: једне вешају, друге убијају из пушке, треће кољу ножем као стоку, четвртима се разбија лобања мотком. Убијање жртава пред члановима породица, или клање на кућном прагу нарочито је средство садизма. По неким местима поубијане жртве бацили су у јаму. Друге бацају у реку појединачно или повезано по двоје или више њих у низу. Све са дивљаштвом и подлом жељом да се жртвама изгуби траг. Негде су на лешеве које носи вода ставили натписе. `Слободан пролаз за Београд и мајку Србију`. Негде се прети смрћу свакоме ко леш укопа или каже за њ. Понегде побеснела руља побије све што стигне у дотично место.

Најстрашније примере крволоштва налазимо онде где убијању претходи мучење и масакрирање. Одсецање носа и ушију, копање очију, чупање браде, бодење ножем и клинцима, кастрирање, одсецање полних органа, прибадање трновог венца за главу, стављање соли у засечене ране, везивање за камион који јури, закопавање жива човека у земљу делимично, посипање још живих људи кречом, расчеречивање још живе жртве, или формално разапињање прибијањем на врата – је ли се чуло за ужасније документе злочина 20. века, документе оног народа који се толико хвали својом тобоже хиљадугодишњом културом“.[8]

ЗЛОЧИНИ НДХ И ХРВАТА – УСТАША НАД СРБИМА

Сва ова зверства незаштићени хришћански, православни српски народ (мушкарци, жене, деца и старци) трпео је, не само од стране острвљених усташа у НДХ, него и од свих осталих окупаторских србождера – шиптарских балиста у Старој Србији, мађарских фашиста у Бачкој, бугарских у југоисточној Србији, односно на свим подручјима окупиране Краљевине Југославије, и то пуне четири године – од априла 1941. до маја 1945.

Као што су вође сила осовине – Хитлер и Мусолини, преко ноћи основали тзв. НДХ, геноцидног монструма за млевење српског меса, тако су и планери Новог илуминатског покрета основали своју марионетску државу, комунистичку Југославију, већ 29. новембра 1943. године, док је рат још увелико трајао. Оснивачка скупштина комунистичке Југославије је уприличена у босанском градићу Јајце, на подручју Независне државе Хрватске, и добила је звучни назив – Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (скраћено АВНОЈ). Ово безакоње је на брзину уприличено како би се, између осталог, онемогућио млади југословенски краљ Петар II Карађорђевић (1923-70) да се из изгнанства у Лондону врати своме народу и обнови монархију.

Уједно, паравојна комунистичка партијска војска, названа партизанима, добила је сву војну и другу помоћ из Лондона, како би уништила легалну Југословенску војску у Отаџбини, која се стварно борила против окупатора. Како већ рекосмо, Војску Краљевине Југославије окупио је и повео у борбу против нациста Драгољуб Дража Михаиловић, најпре краљевски пуковник, а затим ђенерал и министар војни у избегличкој влади. Био је то први покрет антифашистичког отпора у поробљеној Европи.

Сценарист и режисер велике драме укидања монархије и утеривања богоборног комунизма у Југославију, био је британски премијер Винстон Черчил (1874-1965). Ратно „савезништво“ са Краљевином Југославијом Черчил је потврдио на крајње чудан начин – бесомучним бомбардовањем градова Србије и Црне Горе.

Прва жртва англо-америчких бомби био је Ниш 20.октобра 1943. године. Тада је погинуло више од двеста педесет цивила – мушкараца, жена и деце. До 18. септембра 1944. Черчилова и Рузвелтова авијација бомбардовала је овај град укупно петнаест пута! Београд је разаран савезничким бомбама једанаест пута, Краљево шест, Подгорица, Земун и Алибунар четири, Нови Сад три, а Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац код Параћина по два пута. На мети англо-америчких ваздушних терориста нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Косовске Митровице, Приштине…

… “ОСЛОБАЂАЊЕ” СРБИЈЕ И СРБА

Савезничко бомбардовање на Васкрс, највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године, било је посебно жестоко. У бомбардовањима Београда живот је изгубило око две хиљаде, а рањено је било више од пет хиљада мушкараца, жена, деце и стараца. Бомбе су бацале „летеће тврђаве“ Бе17, и четворомоторни бомбардери „либерејтерс“ („ослободиоци“). Подсећамо – ови „ослободиоци“ су тада, између многих „војних“ циљева, као што су Каленићева и Бајлонијева пијаца, разорили прво београдско породилиште у Крунској улици, и убили неколико породиља са тек рођеним бебама.

Васкрс 1944. године је под бомбама „ослободилаца“ празновало и Цетиње, стара престоница Црне Горе, коју су савезнички бомбардери такође сравнили са земљом.

Истога дана, у недељу Васкрса, 16. априла 1944. године, страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин и Андријевица у Црној Гори и Гацко и Билећа у Херцеговини.

Већ после девет дана, у среду, 26. априла 1944, Радио Лондон је јавио да је маршал Тито упутио поруку захвалности англо-америчкој авијацији за бомбардовање Србије и Црне Горе.

Коча Поповић, најближи комунистички сарадник маршала Тита, сугерирао је свом врховном команданту које циљеве треба гађати. У депеши коју је 21. јула 1944. упутио на Вис, Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом Брду“, а 29. јула 1944. је поручио: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. Већ 1. августа друг Коча предлаже: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана“, а 5. августа поручује: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије!“ Двадесетак дана касније Коча је известио „да су у Лесковцу биле велике снаге, углавном недићевске, и да су отишле из Лесковца за Крушевац и Зајечар и три воза Бугара за Ниш“. Већ следећег дана друг Коча предлаже „најхитније озбиљно бомбардовање“ тог истог Лесковца из кога су Недићеве и бугарске трупе отишле за Зајечар и Ниш.

Из ових депеша комунистичког команданта Коче Поповића јасно се види да он уопште није означавао немачке војне циљеве, већ је проглашавао метама цела српска насеља и градове, које би западни „савезници“ требало да „ослободе“ бомбама.

Тада се огласио и др Мирослав Спалајковић, стари српски дипломата, који је изјавио: „Титов покушај продора у Ибарску долину и англо-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције“.

Маршал Тито се, 19. априла 1944. године, обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу Другог корпуса НОВЈ-а: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. Дапчевић и Бакић одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге“.

Титов одговор је стигао 5. маја „с неба“ када је 120 тешких четворомоторних бомбардера до темеља разорило Подгорицу. Од 15.000 становника овог града, сваки шести је изгубио живот, а теже и лакше је рањено око 4.500 деце, жена, стараца. Породица Мила Беговића више не постоји – изгинули су он, његова жена и сва четири сина. Иста судбина је задесила и Андрију Ђурашевића, и десетине других подгоричких породица. Према извештају немачке команде за Југоисток „60% града је разорено, а нацистички окупатор је имао петнаест мртвих“.

Без обзира на ове поражавајуће резултате, наизглед безумне војне акције, Пеко Дапчевић је задовољно известио свог врховног команданта да је „политички, војнички и морални ефекат бомбардовања добар“.

Када после рата заседне у доживотну председничку фотељу, маршал Тито ће показати посебну наклоност према разореној Подгорици и назваће је – Титоград.

Неки неодговорни чланови Титовог Главног штаба Словеније су, у то време, предложили да се бомбардује Љубљана. Титов најближи сарадник, Словенац Едвард Кардељ, је одмах, 29. јула 1944. године, са Виса упутио љутито писмо Централном комитету КП Словеније: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин, тако да покривају целе површине. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би крајња лакомисленост и неодговорност пред својим народом немати у виду све те моменте. То важи не само за Љубљану, него и за све друге тачке“.

Тако је словеначки комуниста Кардељ спасао свој народ од геноцидног бомбардовања, али за Србе није имао ко да се заузме. Једини Србин који се, 27. априла 1944. (десетак дана после васкрсног бомбардовања Београда), писмено обратио краљу Џорџу VI (1895-1952), владару Велике Британије, био је Божидар Ђ. Недић, члан Међународне организације бивших ратника и ратних војних инвалида. Ово писмо завређује да се објави у целини.

„Његовом царском и краљевском величанству Ђорђу VI,

Ваше Величанство,

Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи:

Над мојим народом који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим истовремено и енглеском народу, …ја се обраћам Вама, не Черчилу, обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу, и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова! Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство! Дозволите једно питање: Је ли ово злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ, је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није! А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници и пријатељи, па колико јуче ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би један овакав вандалски акт био потпуно неразумљив. Па зашто је онда бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба?

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овоме рату. У противном, шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас подсећати на злочине извршене над њом. То би вам узнемирило савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити.

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин, јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију, кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

Питање је да ли је ово писмо-вапај уопште дошло до британског краља, јер су се бомбардовања по српској нејачи наставила, али сада много жешће. Београд је бомбардован трећи пут већ 18. маја 1944, и овај напад је био много разорнији од претходна два. Овога пута су се англо-амерички варвари обрушили на београдску сиротињу која је становала по периферији – на Пашином Брду, Котежу, Неимару, Чубури… Оргијање савезничких бомбардера је трајало пуна два часа. У неким предграђима бомбе су падале на сваких 100 квадратних метара. Само испод једне куће извучена су тела тридесет и два беживотна тела, а из куће инжењера Василија Марковића извучено је чак 48 мртвих! У овом, трећем бомбардовању Београда изгинуло је близу 2000 људи! Истовремено, Радио Бејрут је у извештају на румунском језику обавестио слушаоце да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду и Србији, биле југословенске партизанске посаде, почетком 1944. године послате на обуку у англо-америчке базе на југу Италије.

Престоница Краљевине Југославије је последњи, једанаести пут, била мета англо-америчких ваздушних варвара 18. септембра 1944. године. Тада је маршал Тито већ био сасвим задовољан ефектима бомбардерске мисије, па је, са острва Виса, где се тада налазио, тајно одлазио у Москву да од Јосифа Висарионовича Стаљина тражи копнену инвазију. Уз званично образложење да истерују немачког окупатора, Тито и Стаљин су већ октобра месеца, на бомбардовану, измождену и у црно завијену Србију, упутили Црвену армију са неколико стотина хиљада совјетских војника.

У мају 1945. године званично је окончан Други светски рат који је однео близу два милиона српске деце, жена и мушкараца.[9]

Друг Тито, штићеник и повереник другова који су добили Други велики рат,[10] забранио је повратак у отаџбину краљу Југославије, Петру II Карађорђевићу, а на дан друге годишњице АВНОЈ-а, 29. новембра 1945. прогласио је Народну Федеративну Републику Југославију.

Ова држава је испарцелисана на шест „братских“ република: на Србију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Словенију, Македонију и Црну Гору. Сама Србија је даље подељена на три дела – на тзв. ужу Србију, и две покрајине, Војводину на северу и Косово и Метохију на југу. Тако је Србија изгубила суверенитет на сопственој територији, што је ваљда јединствен случај у свету.

Југославија је овим деобама већ била предодређена за даље поделе и черечење, како би се што више и што темељније сузбио и уништио српски државни суверенитет и сузио српски животни простор.

Следећи значајан тренутак у политичко-државничкој каријери Јосипа Броза била је званична посета Сједињеним америчким државама 1956. године. Симптоматично је да председник ФНР Југославије тада није имао званични сусрет са тадашњим председником САД-а, Двајтом Ајзенхауером, него незванични договор са тадашњим државним секретаром, Џоном Фостером Далсом, оснивачем и утицајним чланом Савета за међународне односе. Садржај њиховог разговора је, бар до данас, непознат јавности, али је оно што је уследило позната историјска чињеница.

Наиме, 1961. године, пет година после неформалног сусрета и договора са америчким државним секретаром, председник Југославије Ј. Б. Тито је у Београду окупио низ земаља тзв. Трећег света и њихове државнике, и основао Покрет несвртаних. Тито је изабран за првог и доживотног вођу овог покрета.

Следећи значајан корак у припремању распада Југославије био је Устав СФРЈ, који је усвојен 1974. године. Овим Уставом су свим федералним јединицама – социјалистичким републикама и аутономним покрајинама, које су крајње формално биле у саставу Србије, дати атрибути и овлашћења независних и суверених држава, чиме је федерација као државно уређење практично укинута. У свакодневном животу „народа и народности“ био је то апсолутизам комунистичког оперетског диктатора Ј. Б. Тита, у коме је он сву власт препустио комунистичком вођству осамостаљених република, а „демократски“ зачин овог врло специфичног, камуфлираног комунизма, било је радничко самоуправљање. Светска влада у сенци је финансијски обилно помагала овај „опит наживо“ и привид државе, како би што пре и што темељније дошло до њеног распада.

У мају 1980. године, после одласка Ј. Б. Тита са овога света, Завера је почела да организује све могуће србождере. Тако је шеф немачке тајне службе Клаус Кинкел (Klaus Kinkel) окупио и оперативно обучио усташке емигранте, које је затим годинама убацивао у Југославију.

У Старој Србији (на Косову и Метохији), где су Срби током фашистичке окупације прогањани и убијани, а после рата, захваљујући Титовој антисрпској политици, постали мањина на сопственој земљи, шиптарским терористима је допуштено да Србе малтретирају, прогањају и некажњено убијају.

КРАЈ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЕКСПЕРИМЕНТА

Онда је дошла 1991. година и почетак краја југословенске државе. Најпре су се отцепиле Словенија и Хрватска, које су преко ноћи добиле међународно признање, најпре од њихових ментора Немачке и Аустрије, а затим и од свих осталих држава света.

Када је Алија Изетбеговић, муслимански председник Председништва Босне и Херцеговине, почетком 1992. године покушао да се на исти начин „отцепи“ из остатка југословенске рушевне зграде и оснује босанску џамахирију у срцу Европе, нису му то дозволили босански Срби које је водио др Радован Караџић, и босански Хрвати са политичарем Бобаном на челу. Онда су се умешали европски миротворци и понудили Лисабонски споразум који је гарантовао миран „развод“ и поделу БиХ на три ентитета – муслимански, српски и хрватски. Овај споразум, који су као оптимално мирољубиво решење потписали представници сва три босанско-херцеговачка ентитета – за муслимане Изетбеговић, за Србе Караџић и за Хрвате Бобан – назван је Кутиљеровим планом, по имену португалског државника који га је смислио и успешно остварио.

Овај „споразумни развод“ би се окончао срећно и на опште задовољство остатка поцепане Југославије, да у том тренутку (почетком 1992) нису на сцену југословенске трагедије ступили „извођачи прљавих радова“, који су добили налог да нипошто не дозволе миран развод. Била је то Арбитражна комисија Европске заједнице којом је председавао извесни псеудоправник Робер Бадентер (Robert Badinter).

Завршни акт Хелсиншке конференције захтевао је преговоре међу будућим суседним државама. Али то господарима рата није одговарало. Зато је Бадентер пронашао једну стару изреку римског права – Ut possidetis iuris.[11]

А шта је тад Изетбеговић „већ имао“? Имао је Босну коју је Тито по својој милој вољи прогласио социјалистичком републиком и за собом оставио као суверену државу.

Сва правничка фарса ове врле Арбитражне комисије се, дакле, свела на признање Титовог наследства. Тиме је, уједно и без имало неизвесности, изазван рат на подручју „Алијиног пашалука“, али овога пута много озбиљнији и крвавији од претходних, јер су у њега увучене све три супротстављене стране. Формално, преговори нису одбачени, али уколико до њих уопште не дође, границе федералних република су, по том чудном начелу, морале бити аутоматски признате као државне. Другим речима, преговори су били обезвређени. У интересу вођа сецесионистичких република Хрватске и БиХ, Туђмана и Изетбеговића, било је да преговоре сасвим избегну, утолико пре што је Бадентер прецизирао да, после признавања нових држава, Срби неће имати право да силом мењају границе.

Тако су једним правним триком Срби од опљачканих постали пљачкаши, и од нападнутих унапред проглашени нападачима.

Сада је на сцену ступио Ворен Цимерман (Warren Zimmermann), тадашњи амбасадор САД-а у Југославији. Он је са своје стране зачинио „босански лонац“, уписавши се тако у главне негативне јунаке савремене историје безакоња.

После потписивања Лисабонског споразума, Цимерман је Алију Изетбеговића саветовао (или прецизније – убедио) да једноставно свој потпис – повуче. Дејвид Бајндер (David Binder), новинар „Њујорк тајмс“-а, отворено је тада оптужио амбасадора Цимермана да је овим нечасним поступком[12] свесно изазвао најкрвавији грађански рат. Да се оправда, Цимерман је објавио подужи чланак под насловом „Порекло једне катастрофе“ и поднасловом „Мемоари последњег америчког амбасадора у Југославији“.[13]

У свом чланку Ворен Цимерман пише да је Лоренс Иглбергер (Laurence Iglberger), његов претходник у амбасади САД у Београду, године 1989. именован од стране председника САД Џорџа Буша Старијег (Georges Bush), за подсекретара у Стејт департменту, али док овај још није био потврђен од стране Сената, била му је додељена „једна врло неугледна канцеларија“. И Иглбергер и Цимерман су били проверени „стручњаци за Југославију“, јер су обојица службовала у Београду по два пута. Цимерман нас убеђује: „Лоренс и ја смо делили љубав према земљи и њеним народима. Међутим, расправљајући, дошли смо до заједничког става да у светлу револуционарних промена у Европи, традиционални амерички однос према Југославији нема више смисла“.

Затим Цимерман објашњава да се, престанком хладног рата и распадом СССР-а, ситуација у свету драстично изменила. „Лоренс и ја смо се сагласили да ја за свој први амбасадорски наступ пренесем Београду и републичким центрима једну нову поруку. Она гласи: Прво – Југославија више нема геополитички значај који су јој САД придавале за време хладног рата, даље – људска права су постала главни елемент америчке политике, а подаци о томе нису добри.[14] Најзад, ја треба да нагласим традиционалну формулу по којој САД подржавају јединство, независност и територијални интегритет Југославије. Али, треба и да додам да Америка може да подржава јединство само у контексту демократије. Она ће се свим силама противити јединству које би било наметнуто или очувано путем силе“.

Цимерман се касније сећао: „Најгори сценарио који смо могли да замислимо јесте био разбијање земље. Јавили смо у Вашингтон да разбијање Југославије не може да прође у миру“.

Да је овај „најгори могући сценарио за Југославију“ већ увелико био написан, сведочи професор др Светозар Стојановић у фељтону „Пропаст комунизма и разбијање Југославије“.[15]

У четвртом наставку[16] професор Стојановић пише како су САД и Запад здушно прижељкивали да шест југо-република постану шест државица, и наставља: „Био сам присутан када је Цимерман почетком марта 1992. у Институту за међународну политику отворено изнео овај план“. Стојановић је о томе полемисао са Цимерманом, па је овај „попустио“, допуштајући да Србија и Црна Гора могу остати у заједничкој држави, само нипошто у улозу наследника СФРЈ.

Стојановић сведочи и о њиховом другом сусрету: „На моје питање о наредном потезу у БиХ, амбасадор је одговорио да ће је Запад признати као самосталну државу 6. априла 1992“. Стојановић је тада изнео низ против аргумената као, на пример, да ће последице бити тешке, да ће Алија Изетбеговић, охрабрен признањем, по свој прилици повући сагласност за управо постигнут Лисабонски споразум, да је 6. априла почело Хитлерово кажњавање Срба, тако де ће они као највећу могућу увреду примити избор баш тог датума за признање БиХ. „Цимерман се није сложио са мојим `песимизмом`, уверен да ће Запад ауторитативним признањем БиХ онемогућити рат у истој“.[17] Све су то, дакле, биле „игре без граница“ америчких господара рата и њихових теренских „извођача сецесионистичких радова“. Циљ је био, (а то је ваљда свима данас јасно), стварање што више безначајних „банана република“, чији ће за ослобођење захвални робови, довека играти у ритму глобалистичког империјализма.

Кривицу за изазивање и вођење грађанског рата Американци су приписали онима који су највише желели да рат избегну, а спорове реше преговорима. Кривица је пребачена на Србе. Да би уклонили „отиске прстију“ и истовремено окривили Србе, Американци су у јеку рата, 25. маја 1993. године, основали посебан, ad hoc међународни трибунал, са седиштем у холандском гтаду Хагу. Једини задатак овог трибунала јесте да Србе прогања, оптужује и осуђује за ратне злочине. Самим оснивањем овог суда поступило се сасвим безаконо и противно постојећим међународним прописима. Наиме, Саве безбедности ОУН је Резолуцијом бр. 827 основао Хашки трибунал. Према Повељи ОУН, главни и највиши законодавни орган ове организације је Генерална скупштина, а Савет безбедности је његов извршно-политички орган. Дакле, СБ је свесно мимоишао Генералну скупштину ОУН, која једина има право да оснива међународне судове.

Савет безбедности је на тај начин узурпирао овлашћења Генералне скупштине, тог вишег и њему надређеног тела, и кршећи Повељу ОУН, извршио неку врсту удара преузевши улогу највишег законодавног органа ОУН.

Тако су Американци свој чудовишни злочин изазивања и вођења стравичног грађанског рата у Југославији крунисали оснивањем безаконог суда у Хагу.

Сценаристи крваве историје – Алберт Пајк, Алистер Кроули, пуковник Хаус и други – да су живи, засигурно би били задовољни својим следбеницима и извођачима радова на пројекту немилосрдног растурања земље Југославије, државе створене за двократну употребу.

[1] А то је српски.

[2] Часопис „Дубровник“, бр. XXIII, 1937. год.

[3] Ђуро Даничић, Облици српског језика, 1863. и исти, Основе српскога или хрватскога језика, 1876.

[4] Вук је у етнографском спису Срби сви и свуда (1836) све Србе поделио на Србе грчког, римског и турског вјерозакона.

[5] Пајково писмо Манцинију од 15. августа 1871., које је Манцини проследио свим Великим мајсторима широм планете.

[6] Данас бисмо рекли – герилско ратовање.

[7] Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, седмо, допуњено издање, Београд, 1987, стр. 345.

[8] Атанасије Јевтић, Од Косова до Јадовна, Београд, 1987, стр. 346.

[9] Попис српских жртава Другог светског рата још увек није комплетан, а питање је да ли ће икада бити завршен.

[10] Черчил, Рузвелт и Стаљин.

[11] „По праву које већ имате“.

[12] Ми бисмо рекли – злочином.

[13] Foreign Affair, mart–april 1995.

[14] И ту Цимерман истиче лош пример Космета.

[15] Недељник НИН, март 1993.

[16] НИН, 31. март 1993.

[17] НИН, исто место.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!