Прочитај ми чланакПрави носиоци моћи у Србији данас су мреже невладиних организација и чиновници дубоко имплементирани у врх сваке власти створене и контролисане кроз Западну агентуру.
Процес имплементације агентурне мреже и потпуни колапс безбедоносних служби је, по мишљењу многих стручњака из безбедносних структура, заокружен оквирно 2003. године (а могло би се рећи и продужио се оквирно до 2006. године где је готово завршен) након убиства председника Владе, акције „Сабља“ и пензионисања официра безбедности из цивилних, а поготову војних структура. Најезда петоколонаша у комбинацији са политичким полтронима и прелетачима, од петооктобарских промена па до данас је толико узела маха да је тешко проценити ко сада кога контролише и ко кога држи на танком леду.
Да би одгонетнули појам „ дубоке државе“ и ко чини то језгро у Србији, потребно је на првом месту под лупу ставити мрежу невладиних организација и њихов утицај на политичке процесе. Али, кренимо редом.
Као кровна конструкција из које произилазе даљи подизвођачи и велика већина финансија је свакако „Фондација за отворено друштво“ Џорџа Сороша (регистрована у АПР под бројем 17142291) и правним заступником Соњом Лихт. (јавно доступни подаци-АПР). Лик и дело ове перјанице демократије је свакако живописан на шта нам указује и њена биографија.Tоком осамдесетих година била је оснивач више невладиних организација. На челу Фонда за отворено друштво била је од 1991. до 2003. године. Од 2003. године председница је Београдског фонда за политичку изузетност. Јула 2008.године именована је за председницу Управног одбора компаније „ Политика а.д.“. Почетком 2009. постављена је на чело спољнополитичког савета Министарства спољних послова Србије. У њеној биографији стоји још и да је добитница више међународних признања за мир и доприноса људским правима. Колика је стварна моћ и утицај ове жене на политичке процесе у земљи је познато свим политичким чиниоцима естаблишмента.
На седамнаестогодишњицу петооктобарске револуције ипак кренимо симболично од ћерки фирми Фонда за отворено друштво, а о Сорошу и Сорошевцима неком другом приликом. Најзначајнија организација је свакако „Канвас“ (матични број 17349856- АПР) и заступником, свеприсутним вођом плишане револуције, Срђом Поповићем, као и човеком из сенке, Слободаном Ђиновићем (пре њега заступником Канваса у АПР-у). О тој веселој дружини се може надуго и нашироко причати. Овом приликом само ћу изнети неке податке о Канвасу и „златном трилингу“ Срђа Поповић, Слобадан Ђиновић и Иван Маровић. Не треба сметнути са ума ни остале ведете „Отпора“ попут Чедомира Антића („већ изгубљено Косово“ историчара), Ивана Андрића, Mарка Благојевића (ЦЕСИД министра), Дејана Ранђића, Ненада Констатиновића, Слободана Хомена и осталих, али не мање вредних (о њима неки други пут ). Након октобарске револуције свој удео су имали у преко 50 земаља широм света : Грузија, Украјина, Малдиви, Египат, Либан, Тунис, Венецуела, Иран, Белорусија, Русија…Негде су имали више, а негде мање успеха, али у свим случајевима били су дубоко инволвирани са америчким обавештајним службама и били богато награђени за своје деловање. Срђа Поповић приликом предавања на Колумбија универзитету наглашава о 5.октобру у Србији: „ То није спонтана револуција. То је врло кратковидо разумевање догађаја “.
Канвас (Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) је организација основана 2004. године са циљем да другим земљама пренесе искуства у борби против ауторитарних режима и њихово (не)насилно свргавање са власти. Ове методе нису сами измислили, већ су их преузели од њиховог идеолога, Џина Шарпа, чија је књига „Од диктатуре до демократије” (преведена на двадесетак језика, укључујући и српски) послужила као приручник за подизање побуна. Шарпа, који је прву књигу о политици ненасилних акција написао још 1973, називају „Макијавелијем ненасилног отпора”. Примену тог програма су почели петооктобарском револуцијом у Србији, у режији Отпора, који је представљан као организација обичних активиста, али иза чије се маске крију много озбиљније ствари, што многи Западни аналитичари данас износе као сведочанства. „У принципу, операција (у Србији) била је потпуно јавна и финансирана конгресним дотацијама од око 10 милиона долара за фискалну 1999. и 31 милион долара за 2000. годину. Неки од Американаца који су били укључени у напоре за рушење Милошевића рекли су да су били свесни активности ЦИА у тој кампањи, али да нису могли тачно да установе шта то Агенција намерава“, наводи се у једном тексту који је 2000. године објављен у Вашингтон посту. „Водећу улогу имали су Стејт департмент и Америчка агенција за међународни развој (УСАИД) који су каналисали фондове преко комерцијалних уговарача и непрофитних група као што су Национални фонд за демократију (НЕД) и Међународни републикански институт (ИРИ)“, додаје се у овом тексту Вашингтон поста.
У електронској преписци о везама приватне америчке обавештајне агенције Стратфор („мала CIA“) и Канваса (комуникација под шифром SR501) коју је објавио Викиликс у фебруару месецу 2012. године, поставља се питање: „Како се финансира Канвас?”. О значају ових мејлова који откривају како функционише Стратфор говори и то што је „звиждач” Џереми Хамонд, захваљујући коме је ова преписка доспела у јавност, осуђен у Америци на десет година затвора.
У једном мејлу из 2008. године, Џорџ Фридман, директор ове агенције, разматра могућност сарадње са Канвасом, због чега га интересује ко финансира ову организацију. Марко Папић, аналитичар Стратфора који је у контакту са Срђом Поповићем наводи : „Много америчких финансија…Не знам тачно али сам разговарао са људима који лобирају за њихово финансирање као што је Мајк Мекфол из ‘Хувер института’“. (Мекфол је бивши амерички амбасадор у Русији) . Папић наставља: „УСАИД је укључен. Отпор је финансирао ‘Фридом хаус’, ИРИ (Међународни републикански институт), НЕД (Национална задужбина за демократију) и Амерички институт за мир. Пошто су у Канвасу исти људи као у Отпору, сигуран сам да имају отворене исте доларске изворе”.
У мејлу аналитичара обавештајне и консултантске фирме Стратфор из 2007. године наводи се да су ове организације, уз НДИ (Национални демократски институт) и „Институт Алберт Анштајн”, оптужене да стоје иза побуна у Србији (2000), Грузији (2003), Украјини (2004), Азербејџану (2005), Киргистану (2005), Белорусији, Узбекистану и Таџикистану (2005-2006). У истом мејлу прецизира се да је Отпор (односно Канвас) оформио групе у Грузији (Кмара), Украјини (Пора), Белорусији (Зубр) и Албанији (Мјафт).
У једном другом мејлу у коме се говори о контактима Фридмана и Канваса, помиње се да је Поповић на састанку у Чикагу са „партнером из Голдман Сакса” (глобална америчка инвестициона банка) који је „вероватно један од финансијера Канваса”.
Интерес за сарадњу је обостран. Стратфор који поред информација намењених јавности продаје геостратешке, политичке, економске и војне анализе америчким владиним агенцијама и војсци, тражи информације од вође Канваса који „има директне везе са многим ненасилним покретима широм планете”, а Поповић жели даље да шири мрежу.
„Канвас има врло раширену турнеју предавања на америчким универзитетима. Срђу интересују нови контакти”,.. За размену мејлова са њим користи се поверљива „хашмејл” комуникација када је реч о Венецуели.“ објашњава Папић у мејлу из 2011. године.
Срђа Поповић наравно категорички негира да прима било какву финансијску помоћ од америчке владе и тврди да је главни финансијер рада ове организације Слободан Ђиновић, бивши отпораш који је након октобарских промена у Србији муњевитом брзином стекао значајно богатство бавећи се телекомуникацијама. Ако се загребе мало дубље, међутим, на видело излази да су „партнери“, односно финансијери Канваса организације тесно повезане са вашингтонском администрацијом. На списку су: Амерички институт за мир (УСИП) који финансира Конгрес, Фридом хаус (невладина организација којом доминирају амерички тврдокорни неоконзервативци),ИРИ (којим је дуги низ година руководио један од најчувенијих америчких јастребова, Џон Мекејн), организација Нова тактика (коју финансира Џорџ Сорош) и организација Хуманост у акцији (коју делимично финансира Стејт департмент). Врло интересантан податак је и деловање пензионисаног пуковника америчке војске Роберта Хелвија у петооктобарском пучу у Србији што је врло прецизно и темељно објашњено у тексту господина Миодрага Новаковића уредника ФБ репортера (Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“…). А наравно да не треба заборавити ни Питера Акермана и Флечер школу за право и дипломатију која служи као својеврсни регрутни центар за младе амбициозне активисте из Србије.
Слободан Ђиновић
Слободан Ђиновић, кога многи сматрају најутицајнијим човеком из сенке у Србији, и у отпорашким данима бавио телекомуникацијама, а 2000. године основао је фирму Media Works, која је била први провајдер бежичног интернета у Србији. Компанија је спајањем са интернет провајдерима Sezampro и Neobee Net, променила име у Orion Telekom, коме је додељена лиценца за другог оператера фиксне телефоније у Србији. Ђиновић је био активан и у Центру за ненасилну акцију који је 2007. године издао књигу „Ненасилна борба“. Дошао је из Загреба у Београд, што мало ко зна, а врло је интересантан податак зa безбедносне службе, и његово богатсво се мери милионима зелених новчаница. Оно што је најважније у његовом деловању је то да је поставио је по целој Србији CDMA (Code division multiple access) базне станице домета од 1,5 км до 2 км под изговором бежичног интернета који се више и не налази у понуди Орион телекома. Раде на ултрависокој фреквенци од 800 MHz до 1,9 GHz. Првобитна намена им је била да конвертују аналогни у дигитални сигнал, а чему сада служе, зашто и даље ту стоје ако наводно немају функцију једно је од најважнијих питања за врх српских безбедоносних служби као и за Слободана Ђиновића. И наравно, да ли можда имају неки негативан утицај на здравље људи и на који начин се могу злоупотребити?
Иван Маровић, такође је једно време живео у САД, био присутан у јавности као активан блогер на сајту Б92. Својевремено је направио компјутерску игрицу која представља симулацију ненасилне борбе. Интересентан податак је и да је он био део тима који је подебело награђен (од стране председника Малдива Мохамеда Нашидаза) за успео пуч на Малдивима читавим једним острвом по имену Тинаду. По неким подацима налази се у Најробију (Кенија), а чиме се бави и шта сада ради закључићемо лако ако дође до неких побуна у тој земљи.
Најприсутнији у јавности (а после Ђиновића најутицајнији) и са најдужим функционерским стажом међу бившим отпорашима је Срђа Поповић, народни посланик у неколико сазива, помоћник министра у Министарству екологије у влади Зорана Ђинђића, саветник за одрживи развој потпредседника владе Божидара Ђелића и председник еколошког фонда Еctopia. Сада се више бави путовањима по свету, предавањима о (не)насилној борби против режима који сметају америчком естаблишменту. Званични је представник Канваса са канцеларијом у Београду и брани се од оптужби да је терориста иако је означен у многим земљама као персона нон грата, а Канвас стављен на листу терористичких организација. Али Србима и Србији то очигледно не смета, а српске безбедоносне службе очигледно имају и важнија посла. Видећемо само да ли ће Виктор Орбан бити истог мишљења…
Један пријатељ ми је једном приликом рекао да су сви они ту и да је њихова улога да би се поставио и одржавао режим под страним патронатом, црпели ресурси дате земље, извршила приватизација, разрушила земља, задужила што више под неповољним условима тако да сваким даном дугује све више и остаје без својих привредних, индустријских, војних и природних ресурса. Следећа фаза када они одраде посао је довођење саветника тако да свако министарство и институција државе има свог „саветника“. Поента је да они ту остају заувек и да су избори проста фарса, јер су под директним патронатом и ништа се не препушта случају. Они су сада министри, државни секретари, председници скупштинских одбора, на челу су странака и покрета. На жалост, да је он у праву баш и није тешко закључити.
А и председница Владе нам долази из NALEDA-a (USAID-а) …
И што неко рече: „Мала је ово земља колико је издајника у њој!“
