ВЕРА У НЕВЕРУ: А за којег си ти владику?

6

Дошли су дани када нам је мир у срцу и души потребнији неголи икада у историји славе и страдања Србије, страхујем.

Успели су да нас убеде како постоје две, три…не знам колико Србија и како нам ваља разбројати се којој припадамо, а она вазда недељива и блага мајка свакоме од нас! Долазе дани када очигледно ваља довршити с оним што је мученом Србљу остало као збег од ала и врана- вером, па таламбаси јада и бескорења бију да заглуше звона и клепала док се и ту разбрајамо уз којег смо владику?!

Нисмо, браћо и сестре, владичанско стадо (и патријарх је владика) већ Божије и не дајмо да нас живе сахране у вери да се више нема веровати у шта!

Стотину пута сам написао и поновићу- Господ верује у нас и када ми не верујемо у њега, те јесмо сви његови, јесмо саборни пред нашом светом Српском православном црквом све и да се кандила и воштанице у њој посваде и разврстају коме служе и саслужују!

Паднемо ли данас- пали смо довека! Не ко људи, човек је паду склон, већ као духовна бића која чине да се човек паду склон придигне кад посрне и корак начини траг у бескрају а не тек отисак у блату, непостојан ни папратиште да повије кад прође кроз њега!

Црква није камен до камена већ човек до човека, човек разборит и разуман да види и када му очињи вид варају лажју да је истина колико несоји желе да их је а не само једна- обожен смо и заветован народ!

Дошли су дани највећег немира. Дани које желе да нам наткриле тмином својих душа тукући о полупане тепсије убеђујући нас да је и то бат звона. Одзвањају и шупље главе али то није позив на литургију…

Није Христ пострадао за наше грехе да бисмо ми данас поверовали како човек- човека носи ко свој крст! Крст није терет већ багослов! Пут ка Голготи је стаза сваког од нас ка смислу постојања! Њихов мрак је наше предсказање зоре а не страх да без њих сванути неће…

Турци за свог вакта су побили и појаничарили Србља али нису убили Србију колико ови данас бију о њу тврдећи да је исповедају док не испусти душу. А, душа Србије смо ми! Ми, верујући у човека каквим га је Бог створио, без разлике што ту милост небеску неки називају другачије. Мира нам треба, мира нам не дају али од њих га не треба ни тражити јер сами су собом неумирени, сироти!

Залудно и глупо у нељудима тражимо људе док промичемо сами себи ко намерници које нисмо стигли да уставимо и свратимо на конак. Боли ли патријархово усхићење да самом Господу треба да захвалимо на Александру Вучићу- не!

Зашто би болела реч човека који на њу има права, баш колико и владика Амфилохије да тог истог „посланика небесног“ назове изадјицом највеће светиње- Србије!

Издао је, да, много пре него што је спустио руку на Мирослављево јеванђеље заклињући се да ће… Да ће шта, добри моји? Сачувати Србију тако што од ње неће сачувати ништа више од онога што је довољно да се њоме влада довека!

Најскупља реч јесте Александар Вучић, јер очигледно највећу цену ваља платити и за веру и за неверу у њега, али то је наш пад, наше посрнуће, ми смо широм отворили порте цркава у себи и дозволили да заваде икону с иконом…

Нека владикама владичанства, прах и пепео је то, нека и Вучићу вере да је Свето писмо његов дневнички запис, но где је нама вера?! Вера у себе, вера да живот у страху није узвишена храброст, вера морамо сачувати човека да човеку покаже стазу којом поносно корачају људи?!

Дошли су дани, а иду још гори, у којима ће чинити све да нам корен свежу око гуше чинећи да нас сваким кораком сапне и гуши. Саборни смо народ, не дозволимо да једног поделе на двоје и убеде како левом ногом ваља на једну страну а десном на другу…

Свакоме су од нас на длановима и стопалима трагови пободених клинова, без разлике веровали или не у Господа, јер поновићу док не усахнем – Господ верује у нас и када ми не верујемо у њега!

Не дозволимо да нас плаше Србијом јер мајке се дете не плаши! Не делимо се у страху једни од других већ саберимо у храбрости један за другог, а онда ни стотину Вучића неће моћи да уставе Мораву, Дрину, Дрим, Морачу и убеди нас да то нису наши Јордани и да свака рука отргнута с окова њихове лажи- није крститељска…

  • моћни Ђоле Јанговић

    …“Нисмо, браћо и сестре, владичанско стадо (и патријарх је владика) већ
    Божије и не дајмо да нас живе сахране у вери да се више нема веровати у
    шта!“
    Бог те поживео Медо.

  • Nikola Turajlić

    Po mojem sudu i Svevišnji je digao ruke od Nebeskog naroda, njegove svete SPS i države, pa autorovo zazivanje Boga da pomogne ugroženim Srbljima je bespredmetno.
    Dakle autor, kojemu ne poričem najbolje namjere, se treba okaniti ćoravog posla, jer je Bog izgubio kompetenciju nad Serbljima, a majčica priroda nema milosti prema biološkogm otpadu svake vrste.

    • ПАТРИОТА

      Човечији суд је увек погрешан, једино је Бог праведни судија.
      Бог није дигао руке од нас нити он напушта своју децу, ми смо ти који смо њему окренули леђа, ми га сваким даном жалостимо и чинимо безакоња, не поштујући његове заповести које служе не њему него нама на корист.
      Не поштујући Божије заповести ми смо се удаљили од Бога.
      Срби неће да посте, неће да се Богу моле, не иду на литургије у цркве и манастире него у кафиће, не поштују празнике ни светитеље… не воле ни ближње своје а како онда могу волети Бога кога не виде.
      Слепи смо толико да не видимо ништа даље од носа, не видимо да ће нам бити боље онда када ми постанемо бољи људи, када се покајемо и исправимо наш живот који води у пропаст.

  • Неле

    Свако време има своје чуваре савести, части и поштења. Те,хвала Богу, и нама у овом времену даде човека Михаила Меденицу да нам помогне и подели са нама своју памет,поштење и искреност. Жив био Михаило и рађао се кроз оно што си успео да прихватиш од предака и што ћеш оставити и пренети потомству.
    Само нељудско биће се плаши Митова и Историје српске, покушавајући да то као гумицом избрише, е неће моћи главати господине, што би рекао Кочић.

  • Lune

    Hm,hmm…Vucic ? prema svecu i trpar, patrijarh Grigorije..?

  • samo war