Прочитај ми чланакКад је Вучић у суботу јавио да неће бити ванредних парламентарних избора, „храбрији“ део опозиције знао је зашто: он не сме на изборе кад су Вашингтон и Берлин против избора.
1.
Дан после – колико просечном домаћем опозиционару касни интелигенција за лучењем хормона који производе кураж – закључак је био другачији: Вучић ће се у наредна два месеца можда предомислити и изаћи на парламентарне изборе, јер не уме да држи реч. Није, дакле, најважније хоће ли он на изборе или неће, ни да ли је кукавица или не држи реч, све док из тих супротстављених квалификација следи исто – да је Вучић лош момак.
А, кад је реч о Вучићу лошем момку, тад нисмо само на платформи окупљања опозиције већ и на њеном једином разговетном програмском начелу. Јер мало је ко у опозицији у стању да говори о другом сем о томе колико је Вучић лош. Можда је он заииста толико шљаштееће лош да се од тога не виде политичке идеје његових противника. Па ипак, збуњује да опозиција толико мало мари да личи на скуп људи са неком политичком идејом која би их разликовала од власти – и то у часу кад формирајуће политичке и интелектуалне контраелите у Европи сипају од нових идеја – него им је довољно да они и не морају бити представљени као добри, само ако је Вучић представљен као гори.
2.
Зашто је то тако? Зато што се сан о власти челних ликова опозиције заснива само на томе да ће Вучић кад-тад изгубити подршку на Западу и поново је стећи они, којима та подршка, по природи ствари, припада будући да они, како то воле рећи, деле западне вредности, за разлику од Вучића, који дели неке друге. А, кад се већ опозиционари туку за подршку Запада, кога међу њима брига да се туче за подршку бирача. Уосталом, бирачи су популизам, а популизам је, је ли, тако фуј.
Једва чекајући да им странци поново дозволе да „преузму одговорност“, како су Борис и екипа волели да зову власт, потпуно је невероватно колико се за српску опозицију ништа у свету и код куће није догодило од 2012. до данас осим, наравно, њиховог силаска са „преузимања одговорности“. Осим опозиције, цела једна друштвена класа профитера Петог октобра захтева свој повратак у зону монопола и привилегија. Уосталом, погледајте само оне несрећнике који себе називају Групом за слободу медија. Они протестују код странаца – иначе две и по деценије својих патрона и финансијера – оптужујући их као саучеснике за то што су неки други критеријуми новинарске подобности разбили монолоп њихових критеријума и што се једна друга цензура наметнула као супериорнија од њихове цензуре.
3.
И зато у опозицији верују да је приближавање косовског питања Вучићевом скалпу јединствена шанса да му отму подршку на Западу и да се, како би рекао Тадић, консолидују. У противном, додаје Тадић, власт ће све више огрезати у насиље, што би дилему коју он делегира у политици могло да сведе на једноставну дихотомију: ми или смрт!
Пре но што размотримо колико Тадићев апел може да понесе политике, ваља рећи да се политички појам Запада негде између Брегзита и победе Трампа распао у самом свом језгру. На балканској периферији распао се, рекао бих, прошле недеље, кад је Федерика Могерини на тренутак закључила да није завршавала онолике школе да би јој Американци непријатне поруке слали преко живописних аутсајдера попут Рамуша Харадинаја. Могеринијевој је засметало то што Американци желе да се умешају као директан учесник преговора између Београда и Приштине. Наравно, то би на крају значило да САД преузимају преговоре од ЕУ, али има нешто и важније од тога. Ако то Могеринијевој смета, да ли то значи да ЕУ и САД, после две и по деценије, први пут немају идентичну платформу за Косово. Да, значи!
4.
Да се разумемо: неће бити да је Србија за Косово добила одсудну подршку у Бриселу, али значи да САД и ЕУ на Балкану више нису на истом. Да постоје дубоке разлике, саопштио је увек поуздани Данијел Сервер. Он, каже, страхује од политичког хаоса на Балкану и нуди три опције за избегавање најгорег. „Прва опција“, према Серверу, „била би даље провођење политике европске интеграције Западног Балкана, коју је ЕУ промовисала успешно све донедавно“. Сервер избегава да каже да је то била опција коју су с краја 90-тих на Балкану наметнуле САД, али не пропушта да укаже како је она данас мањкава зато што је „Европа тренутно опхрвана низом тешкоћа – од Брегзита, мигрантске кризе, повећаног утицаја екстремне деснице, до неслагања о опстанку еврозоне”.
Друга опција јесте ново прекрајање граница на Балкану према етничким критеријумима, али њу Сервер наводи само да би указао куда ће се Балкан кретати ако САД изгубе контролу над њим“. Трећа опција јесте нова (или модификована) америчка платформа за Балкан, због које Сервер и направио цео тај вербални ватромет о три опције. „Била би то нова америчка иницијатива, али у области само неколико најважнијих питања, укључујући уставну реформу у Босни и Херцеговини, статус Косова и питање имена Македоније”, пише он.
Директно мешање САД на Балкану Сервер очито своди на три тачке: прва се тиче ломљења Додика и Републике Српске; друга је ломљење Вучића и Србије на Косову; трећа је финале ломљења Македоније, а све три заједно – Сервер и не крије – имају за циљ да истерају Русију са према њој најотворенијих балканских пунктова.
5.
Хајде да видимо како се Серверов предлог може припремити ка Косову. Елем, остајући и даље у старом моду Серверовог првог предлога, у Бриселу хоће да између Београда и Приштине буде потписан обавезујући споразум, али не инсистирају да он имплицира српско признање Косова. А Американци, у складу са трећом Серверовом опцијом, хоће управо то, хоће све.
Нису се, наравно, Брисел и Вашингтон разишли на Косову, већ на једном другом месту. Повратак Американаца на Балкан за Обаминог времена догодио се зато што је процењено да ЕУ – до тада продужена рука САД – нема снаге да заустави продор Руса у регион. Две године касније, САД отворено показују своје праве намере. Оне не желе да са Балкана почисте само Русију већ и ЕУ, а то ће рећи да угурају Косово у УН и покоре Србију не тако што ће је припустити у ЕУ, како је гласио стари план, већ тако што ће је уоквирити, ако већ не у НАТО, а оно, преко „Западног Балкана“, у групу европских земаља лојалнијих Вашингтону него Берлину. Реч је о Иницијативи три мора (изворно Интермаријуму Пилсудског), која се – случајно – наместила као природна баријера приближавању Немачке и Русије.
![]()
6.
6.И ето: сад, кад знамо карактер и намере главних играча, неће бити тешко ни да погодимо како ће се игра око Косова одвијати. У складу са пре свега европском агендом, Србија ће у преговорима Приштини понудити много, чак превише, али не све. У складу са америчком агендом, Приштина ће одбити много и тражиће све. А све неће моћи да добије чак и кад би Србија хтела да јој да, и ту ће преговори пући.
Све после тога биће чиста историја. Српска опозиција повратиће подршку макар америчког дела Запада, показујући се онаквом каква и јесте – као проамеричка или пробританска, како хоћете. А бити тако нешто у Србији, бар у последњих 70-так година, значи не бити гадљив на преврате, ударе и револуције, тако да ће тад унутрашњи сукоб у Србији моћи да почне.
7.
Смену власти дакле Србија би требало да плати Косовом. Ако ћемо бити поштени, ваља рећи и ово: и за опстанак власти цена је иста.
Али не брините, ништа од тога неће се догодити, и то ће бити најбољи доказ да је Косово паметније и од српске власти и од опозиције. А то значи да, говорећи о Косову, не говоримо само о проблему вишег рада, већ пре свега о силама вишег реда.
Скраћена верзија овог текста прочитана је 20. новембра као тв-коментар на Телевизији Рас
