Прочитај ми чланак„Дејли мејл“ и „Дејли телеграф“ су писали да је генерал Михаиловић пример Европи, „Тајмс“ га је упоређивао с Робином Худом, а о Србији се говорило као о души побуне против осовинских завојевача.
Тито није седео скрштених руку, у време када је Дража упутио прву прокламацију Србима, Хрватима и Словенцима, већ је преко своје ужичке Борбе, не чекајући чак ни формирање заједничке комисије око напада на Пожегу, осуо паљбу на Михаиловића и његове присталице. Оптужио их је да су „починили велика злочинства према партизанима“, да су „заједно с Немцима нападали партизане“, да су „водеће личности Драже Михаиловића имале редовне контакте с Немцима и Талијанима“, да су се четници „повукли са свих фронтова према Немцима“.
Михаиловић и његови сарадници постављали су логична питања:
– Када је већ одређивањем мешовитих комисија и ратног суда предвиђено изналажење криваца братоубилачког рата, зашто онда припремати партизане да с неповерењем гледају на споразум о раду мешовитих комисија који је средство за стишавање сукоба, за гашење пожара. Зашто једном руком гасити а другом палити?
За разлику од Тита, Михаиловић је покушавао све да спасе споразум, о чему сведочи и депеша коју је 22. новембра 1941. послао председнику југословенске избегличке владе:
– Улажем највише напоре да удружим све напредне снаге и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца. Потребно је најхитније да добијем оружје, муницију, зимско одело, обућу и остало.
Због борбе против окупатора, Михаиловић се већ био разишао и са својим потенцијално најприроднијим савезником, председником предратног Четничког удружења Костом Миловановићем Пећанцем, једним од твораца првих комитских чета с краја 19. и почетка 20. века.
У то време западни савезници су се клели у пуковника Михаиловића. Американци су говорили да је „дух четника дух Европе“. Њујорк хералд трибјун је писао о „сјајној репутацији“ и „легендарној храбрости“ Драже Михаиловића, лондонски Дејли мејл и Дејли телеграф говорили су да је Михаиловић пример Европи и да су му „захвални сви слободни људи света“. Тајмс га је упоређивао с Робином Худом, а о Србији се писало као о „души побуне против осовинских завојевача“.
Крајем новембра 1941. Тито је интернационализовао сукоб с Михаиловићем:
– Имамо све доказе да Дража отворено сарађује с Нијемцима у борби против нас – јављао је он у Москву.
– Дражини људи ниједног метка не испаљују против Нијемаца.
Михаиловићеве присталице крстио је зликовцима, измишљајући како су они дигли у ваздух фабрику муниције у једном тунелу у Ужицу:
– Убијено је преко стотину радника. При томе је готово одлетио и мој штаб у зрак, јер се зграда налази испред тунела на пет метара – преувеличавао је Тито, смањујући за неколико пута раздаљину између фабрике муниције и зграде у којој се он налазио, а никад није доказано да ли су експлозију изазвале присталице Драгољуба Михаиловића или Милана Недића, или пак необучени радници у фабрици муниције.
Док је Тито проглашавао Михаиловића Хитлеровом десном руком, нацисти су започињали велику офанзиву у Западној Србији и против четника и против партизана. Тада су команданти двеју устаничких војски последњи пут разговарали телефоном:
– Питао ме је – рекао је једанпут Михаиловић – шта ћу ја радити у овој офанзиви – потом је изложио да ће он прихватити борбу против Немаца. Ја сам му одговорио да фронтално не могу примити борбу и да се морам вратити својим одредима на њихове терене, јер сам с 200 људи био остао на Равној гори.
Због фронталне борбе на Кадињачи, која ће деценијама бити слављена као пример херојства, Тито је изгубио 572 борца, а немачки губици били су два погинула и два рањена војника.
Тито је по окончању те битке једва извукао главу из Ужица, а Михаиловић је еластичнијом тактиком ратовања још пружао отпор.
То 7. децембра 1941. верификује и Ратни дневник Вермахта:
– Србија: припреме за напад против четника Драже Михаиловића на планинском подручју, 25 километара југоисточно од Ваљева.
– Наставак акције чишћења терена: убијено 47 устаника. Чишћење терена североисточно од Лознице. Акција чишћења српске (Недићеве) полиције око Горњег Милановца: 28 комуниста, два официра и 40 чланова Михаиловићеве групе ухапшено.
И наредног дана четници су за Немце исто што и партизани:
– Србија: на југозападу Моравске долине и у планинама јужно од ње наставља се акција чишћења. Непријатељски губици: 73 мртва, ухваћен 91 припадник Михаиловићевих четника. Убијено 80 комуниста. Жива активност банди око Ниша.
Следећег дана Ратни дневник Вермахта прати „чишћење терена јужно од Ужица од Михаиловићевих присталица“, а 10. децембра региструје да је „окончано чишћење и осигурање саобраћајнице уз долину Западне Мораве од присталица Михаиловића“, да је Михаиловићу „пошло за руком да с малобројним присталицама побегне, али да је ухваћен вођа Штаба (Александар) Мишић“.
Тога дана, 10. децембра, Немци су расписали прву потерницу у окупираној Југославији:
– Упућен је проглас Србима да је Михаиловићева глава уцењена на 200.000 динара.
У прогласу је писало:
– Срби! Вођа одметника и бунтовник Драгољуб Михаиловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде налази се у бекству, по свој прилици у правцу Босне.
– Због непредавања оружја и мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања с комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Због тога је уцењен на 200.000 динара.
ДА ЛИ ЈЕ ТИТО ПРЕ РАТА ЗНАО ЗА ДРАЖУ
Изгледа да се за Михаиловићев критички однос према југословенским властима знало и у врху КПЈ. Британски агент Стефан Клисолд, који је Други светски рат провео у Загребу, тврди да је на једном састанку водећих личности КПЈ у Загребу, којем је у јесен 1940. председавао Јосип Броз Тито, поменуто име пуковника Михаиловића као потенцијалног савезника комуниста.
На том скупу Тито је поменуо да се КПЈ, у покушају да изврши преврат у земљи, може ослонити на „капетана Арсу“, при чему је мислио на тајног члана КПЈ Арсу Јовановића, а на то је неко од присутних рекао:
– Ту је тај српски пуковник у Словенији, на пример, који је недавно кажњен, због његовог дописа који је критиковао југословенске одбрамбене положаје.
– За њега се каже да је прословен, који има пријатеље у Бугарској и у Чехословачкој, где је био војни аташе.
– С таквим човеком Партија би могла да сарађује, друже Тито. Партија мора бити флексибилна, кажем, и наћи савезнике где их има.
– Како је име тог српског пуковника?
– Михаиловић, пуковник Дража Михаиловић.
– Михаиловић? Обично име. Мора га бити туце у југословенској војсци.
Међуетничка подозрења тада су увелико владала и у врху војске, чак и међу њеним обавештајцима:
– Сећам се једне ноћи те исте 1940. – говорио је генерал Драгослав Милосављевић, шеф Обавештајне дирекције Генералштаба – коју смо Дража и ја провели код „Седам граничара“ (ресторана) у Земуну. Наишао је кроз Београд један бугарски пуковник и бугарски посланик у Тирани за владе Дамјана Велчева. Овај локал у Земуну је изабран због тога што нам ни Генералштаб није сигуран, због неких бивших аустроугарских официра.
