ЖУЈОВИЋИ – истинита приче о најпознатијој српској породици са Космаја

2

Најпознатија космајска фамилија у новијој српској историји несумњиво је била фамилија Жујовић. Пореклом су били из околине Сјенице те су се за време И Српског устанка придружили устаницима а затим су се заједно са карађорђевом војском доселили у Централну Србију. По природи су били бунтовни и својеглави те је књаз Милош својевремено искористио жалбе староседелаца на њихово понашање због штета које су им они чинили и преселио је Жујовиће на Космај како би били ближи контроли београдске власти.

ЖУЈОВИЋИ

Најпознатија космајска фамилија у новијој српској историји несумњиво је била фамилија Жујовић. Пореклом су били из околине Сјенице те су се за време И Српског устанка придружили устаницима а затим су се заједно са карађорђевом војском доселили у Централну Србију. По природи су били бунтовни и својеглави те је књаз Милош својевремено искористио жалбе староседелаца на њихово понашање због штета које су им они чинили и преселио је Жујовиће на Космај како би били ближи контроли београдске власти.

Да ли због мудрости свјатлога Књаза или због објективних животних околности тек Жујовићи су се распршили по космајским селима и данас их има у њих десетак. По народном предању када су дошли на Космај Жујовићи су имали 70 пушака то јест толико наоружаних бораца коњаника и представљали су фамилију за респект и за уважавање. Овом приликом покушаћу да се мање бавим научним, историјским чињеницама о Жујовићима а више причама о њима које сам чуо од народа у Космају. Прва историјски значајна личност из фамилије Жујовића био је Младен: војни питомац у Русији, официр, ађутант кнеза Михаила још 1840. године, управитељ вароши београдске, начелник војени и на крају своје каријере државни саветник.

Занимљиво је да о њему нисам чуо ни једну једину причу у народу вероватно због тога што је рано напустио Космај а такође сигурно су узрок томе биле и најбитније карактеристике његове личности. Најпознатији, најпопуларнији и најзанимљивији међу Жујовићима несумњиво је био Алекса: учитељ, чувени старорадикал, завереник и посланик код краља Александра Карађорђевића. Алекса је био човек из народа и са народом те је Космај препун прича и догодовштина у вези са њим. Ево неколико примера:1. На једном предизборном митингу у Младеновцу навали народ на Алексу са својим молбама и жалбама. Алекса им рече да ће да им помогне коликогод је то у његовој моћи али да он не може да попамти све њихове жеље већ да му они то укратко напишу на папиру. Народ се растрча на све стране како би набавио папир и оловке те да би на крају папириће са својим написаним молбама предали Алекси. Собзиром да је био највећи демагог којег је Космај икада изнедрио, Алекса је иако образован човек увек на себи носио сељачко народно одело и наравно на глави шајкачу.

Папириће које је од сељака добијао заденуо би у своју шајкачу. По завршеном митингу Алекса би у пратњи народа отишао на железничку станицу а затим би ушао у купе воза и отворио прозор кроз који би и даље разговарао са окупљеним и порадованим народом. Када би воз најзад кренуо Алекса би узео шајкачу у руку и њоме би кроз прозор отпоздрављао, махао народу а све народне жеље записане на папирићима испадале би заједно са њима из шајкаче и ветар би их разносио по перону железничке станице.2. У Београд на заседање скупштине Алекса је такође долазио обучен у народну ношњу.  Једном приликом када је Скупштина тренутно прекинула свој рад Алекса се прошета до ресторана хотела „Москва“ са намером да ту на миру попије кафу.

Таман када се удобно сместио за сто пришао му је келнер и рекао му да не може да га услужи јер њихов ресторан не услужује сељаке. Згранути Алекса моментално напусти ресторан, оде у изнајмљену собу у којој је ноћивао док је трајало скупштинско заседање и преобуче се у грађанско одело. Сељачко одело стави у кесу и понесе га са собом те се врати у онај исти ресторан. Келнер га је овај пут љубазно упитао шта жели а Алекса наручи пун казан куване кафе и затражи да га донесу на улицу испред хотела. Када су му извршили наруџбину Алекса прво сачека да се окупи повећа гомила радозналог света која је зачуђено гледала несвакидашњи призор и онда извади народно одело из кесе, убаци га у казан те гласно нареди сељачком оделу да пије кафу јер у том ресторану кафу не пију људи већ одела.3. после ИИ Светског рата иако у позним годинама свог живота Алекса је и даље „фурао свој фазон“.

Сваког понедељка дојахао би на коњу у Сопот међ свој народ јер је тада пијачни дан и обавезно је на коњу имао умотано, велико, грубо ћебе без обзира на време па чак и када су били најтоплији дани у години и тиме би чикао, провоцирао нову власт. Када би га неко упитао зашто увек носи са собом ћебе он би објашњавао да је у затвору увек хладно а да се никада не зна када човек може у њега да „заглави“ алудирајући на то да се нова комунистичка власт није много обазирала на правне норме и форме нити на поштовање закона.  Следећи знаменити Жујовић био је Јован, трећи син од укупно седморо деце већ поменутог Младена. Јован се сматра оснивачем и утемељивачем геологије као науке у Србији. Од основне школе у Неменикућама па преко београдске гимназије и париских студија догурао је он до професора геологије на Великој школи у Београду а касније и до дугогодишњег Председника Српске краљевске академије.

Својим научним радом у области геологије Јован Жујовић је истовремено учинио и дело од прворазредног националног значаја јер је њиме на време спречио уплитање, долазак аусто-угарских истраживача у Србију што би несумњиво био вид научног колонијализма. Такође, његов национализам и патриотизам никад нису долазили у питање нити их је он икада крио и веома рано у свом животу још као двадесетогодишњак их је потврдио 1876. године када је као ђак-добровољац учествовао у Српско-Турском рату у борбама у околини Бијељине у Семберији. Као и већина Жујовића ни Јован није био гадљив на политику те је у своје време био и Министар просвете као и Министар спољних послова. 

Такође, због политике је једном приликом морао наврат на нос да бежи из Србије јер га је краљ Милан оптужио да је помогао свом рођаку Алекси Жујовићу да добије пасош и да побегде у Црну Гору одакле је претио да ће да убије оба српска краља и Милана и Александра Обреновића. Мало је вероватно да је то био стварни разлог напада краља Милана на Јована Жујовића а пре ће бити да је разлог био тај што је Јован био љубимац краљице Наталије, неки тврде чак и нешто више од тога, и увек је држао страну краљице Наталије у њеним сталним вишегодишњим сукобима са својим мужем краљем Миланом. Ближе истини је да је краљ Милан искористио неуспели Ивањдански атентат на њега као згодну прилику да би се обрачунао са својим противницима.

Јовино изгнанство прво у Пешти а затим у Паризу, није дуго потрајало јер се већ наредне године вратио у Србију искористивши амнестију која је наступила поводом женидбе краља Александра са Драгом Машин.  Иако светски човек, велики научник и министар, Јова је обожавао српско село и наш сељачки народ и кад год би могао одлазио би на Космај. У Немеменикућама је сазидао вилу „Стану“ названу по његовој рано преминулој, у 25. години живота, супрузи Стани, девојачко Бучовић, са којом је био у браку тек пет година и са којом није имао деце. Више се није женио. Код Јове у његовој вили на Космају понекад се окупљао и научни и политички врх Србије.

Причали су ми стари људи како би се воз зауставио на отвореној прузи испод Ђуринаца да би Јова изашао из њега и ту би га чекао фијакер којим би се одвезао до своје виле. Код Јове на Космају није се окупљала само српска елита већ и обичан народ кад год би чули да је дошао као и кад год су могли, да би од њега сазнали најновије вести о збивањима у свету, у држави, у друштву, као и да би га питали за савет сматрајући га ретко мудрим човеком а такође и да би од њега тражили помоћ ради решавања својих животних проблема. Јова је био пун разумевања за проблеме народа а окупљеној деци је обавезно делио бомбоне или ако их случајно ни би имао код себе давао им је паре да их купе.

Иначе, у то време паре су биле велике као куће и више него ретке у народу. Колико је Јован Жујовић био везан за српско село најбоље потврђује то што он своје велике приходе није трошио или улагао по Београду нити по Европи већ је куповао земљу на Космају те је „догурао“ до преко 100 хектара своје земље. И данас на Космају постоје називи појединих терена који чувају сећање на Јову Жујовића као што су на пример: јовин забран, јовин бунар и слично. Такође, сећање на њега остало је и у многим народним причама али на жалост њих знају још само ретки осамдесетогодишњи Космајци и то је главни разлог зашто све ово и пишем, то јест да и оне не би потонуле у историјски заборав. Ево шта сам ја чуо и запамтио од тих прича:1. Једног лепог летњег дана чим су чули да је стигао господин Јова окупи се народ у његовом дворишту и заподену се разговор о свему и свачему.

Млад, јак, здрав, пун снаге сељак упита Јову: „Господине Јово, ја сам међу највреднијим људима у селу. Увек међу првима урадим сваки посао, окопам, покосим, пожњем. Али, често се деси да дође наопака година па нама највреднијима лоше време  уништи летину а они што су најлењији успеју много боље од нас да прођу јер би касније, после невремена и када је лепше време, покупили летину. Како то господине Јово?“ Јова му одговори: „Е дијете моје. Када би вреднији људи увек, сваке године, боље пролазили, лењи би одавно изумрли.“2. Јова се није бавио пољопривредом већ је земљу давао у најам, у закуп, напола. У то време у српским селима народа је било много а земље мало. Већина сељака је била жељна, гладна земље и она је неупоредиво више вредила, била на цени, него што вреди данас. Једне године закупци јовиних ливада хтедоше да га преваре. Када су купили сено на пола ливаде су правили пластове тако што су газили сено а на другој половини су правили нормалне пластове без гажења. Дакле, гажени пластови су садржавали у себи много више сена али су изгледали мањи од негажених.

Када је дошао Јова да би поделили сено они му рекоше: „Господине Јово, ви сте велики човек и газда ових ливада а ми смо обични, прости сељаци и ред би био да вама припадне онај део сена где су већи пластови.“ Јова не само да је волео свој народ већ га је и одлично познавао те им одговори: „То никако. Ви сте се мучили и радили те ви узмите сено са оног дела ливаде где су већи пластови а ја ћу са оног дела где су мањи.“ Тако и би и на тај начин Јова казни сељаке који су покушали да га преваре.3. Пред сам крај јовиног живота, умро је 1936. године, већ су почели велики друштвени сукоби, тензије и социјалне и националне у тадашњој Југославији а и наслућивало се скорашње избијање светског рата. Једном приликом када се тако народ окупио код Јове, један од најнезадовољнијих сељака, бунџија, рече: „Ма кад бих се ја питао, отишао бих у Београд и оној великој господи попалио бих све виле по Дедињу.“ На то му Јова одговори: „Не би се ти мучио да идеш чак у Београд већ би, кад би могао, прво запалио ову моју вилу.“ Јовина вила „Стана“ срушена је 1953. године.

4. Сиромашни, нерадни, лењи сељак Микица живео са својом женом и четворо мале деце једва састављајући крај са крајем. Није волео да ради и чак је мрзео пољопривреду. Како то често бива да човек управо добије оно што најмање жели, тако се и деси да микичина жена изненада, неочекивано, наследи 8 хектара најбоље земље. Не желећи да се бави пољопривредом, Микица је врло брзо одлучио да прода женино наследство и нормално прво је земљу понудио најбољем купцу земље у Космају, Јови Жујовићу. И Јова је уочио згодну прилику, наш народ је одавно дошао до закључка да је најбоље куповати од наследника, те су се лако и брзо погодили.

После извесног времена кренуше јовиним фијакером у Сопот Јова, Микица и његова жена како би у општини оверили Уговор о купопродаји и извршили промену власништва над земљом. Док су се удобно возили јовиним луксузним фијакером расположени, насмејани Микица упита Јову: „Господине Јово, ко је од нас двојице у праву? Да ли ја који имам четворо деце а продајем 8 хектара најбоље земље или Ви који немате децу а купујете исту ту земљу од мене?“ Јова се штрецну, не би му драго, продорно се загледа у Микицу, ништа му не одговори већ се само накисело осмехну и одмахну руком. Микица је од добијених пара од продаје земље сазидао кућу у Сопоту те радећи као келнер, што од плате што од бакшиша, пристојно је проживео свој радни век а на крају стекао и пензију док је целокупно јовино имање после II Светског рата тотално уништено. Четврти по хронолошком редоследу од друштвено битних и веома утицајних, значајних космајских Жујовића био је Сретен Жујовић-Црни.

У своје време налазио се у најужем руководству Комунистичке партије Југославије а у II Светском рату био је један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита. Оставши веран Стаљину и Совјетском Савезу није хтео ни за живу главу да прихвати Титов ревизионизам односно издају ортодоксног марксизма и окретање Југославије капиталистичком Западу већ је 1948. године подржао Резолуцију Информбироа. Због тога је смењен са свих функција и више се никада није бавио политиком то јест од тада је био политички мртав човек.

Иво Лола Рибар, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Јосип Броз Тито, Сретен Жујовић, Андрија Хебранг, Моша Пијаде и Едвард Кардељ

Сретен Жујовић је ипак много блаже кажњен, јефтиније је прошао вероватно због висине положаја на којем се налазио, у односу на своје истомишљенике који су доживели најтужнију и најпарадоксалнију судбину, праву трагедију, да само три године после и своје велике победе над фашизмом, преживевши ратне страхоте и фашистички терор, страдају од својих ратних другова, сабораца. Њихова трагедија је била утолико већа због тога што су им мучитељи и џелати углавном били бивши фашисти који су се садистичким изживљавањем над њима додворавали титоистима и доказивали им да су се истински преобратили од фашиста у комунисте а у ствари није било никаквог преображаја већ су остали исти онакви какви су и пре били само су сада „радили“ за нове газде.

Дакле, у њиховом случају, исти људи радили су исти садистички посао и код фашиста и код титових комуниста а такође исти људи били су предмет њиховог изживљавања, жртве, и код фашиста и код титових комуниста. Невероватно. Живот је заиста чудо. Додуше, истине ради, морамо да констатујемо да се и раније у светској историји понекад слично дешавало, односно и њихова судбина је потврдила да су сукоби између фракција, струја, у једном идеолошком покрету често знали да буду много жешћи, суровији од сукоба између дијаметрално супротних идеолошких покрета. Вероватно због сретенове одавно стечене навике живљења у конспирацији, у илегали, као и због његове разочараности животом и људима, бар ја нисам чуо ни једну једину причу у народу о Сретену Жујовићу-Црном. На крају бих истакао закључак који се сам намеће, просто боде очи, из бављења животним судбинама најзнаменитнијих космајских Жујовића а то је да нам оне као на длану дочаравају историју српског народа и државе од Карађорђа па све до средине 20. века.

Такође нам веома верно одсликавају развој српске политичке мисли и то од Младенове непоколебљиве привржености династији Обреновића а њу свакако можемо да поистоветимо са припадношћу присталицама просвећеног апсолутизма, па преко социјализма Светозара Марковића код младог Јове, па преко сировог и бунтовног радикализма Алексиног, па преко интелектуалистичког самосталноградикализма зрелог Јове који га је на крају, после I Светског рата, довео до републиканизма и све закључно са Сретеновим комунизмом.

Такође је очигледно да су Срби, поновним стварањем своје државе после 350 година, имали убрзани курс учења о друштвеном уређењу. Оно што је Европа прошла за 2,5 века Србија је прошла за 1 век. Дакле два ипо пута брже. Али, када се нешто учи кампањски, убрзано, много брже се и заборавља па касније мора лекција поново да се учи, да се обнавља или понавља.

  • Мајстор

    Гледај ту багру на слици…“војници“, „интелектуалци“… Са „маршалом“ :D

  • Бели Орао

    Чеда се плашио Сретена Жујовића као гује. Ипак стао му је заврат. Црни као и већина Срба није одрадио у корену.