Прочитај ми чланакНе можемо се одупрети Америци и Европи да нам на силу одузму Косово и Метохију, али има нешто што ми можемо, а то је – да се са тиме не сложимо! – рекао је патријарх Павле, јасно истичући да је реч о окупацији на коју никада не смемо пристати, ма колико дуго био тај конфликт замрзнут.
Наасиљем над правом и правдом, Косово и Метохија су отети од Србије, а онда се од Србије тражи да она настави насиље над самом собом, тако што ће се сама одрећи дела себе.
Србији се чак и од појединих њених високих представника намеће прича како је најгоре решење „замрзнути конфликт“. По самој природи, конфликт се решава споразумом супротстављених страна. А како данас споразумно решити питање Косова и Метохије, кад они који су га отели и који га у својим рукама држе ни по коју цену не желе да га испусте?! „Споразум“ је у том случају једино могућ ако се страна од којег су Косово и Метохија отети сагласи са отимачином. Само тада више не би било „замрзнутог конфликта“. Не би било по овом питању. А то не значи да потом, по истом сценарију, неће доћи до неког новог сличног конфликта, и да се опет неће устати против његовог „замрзавања“.
Када би се таква логика следила, да је тако било кроз историју, слика света била би сасвим другачија. По тој логици, кад год неко отме, окупира, неку територију, неки део света, да се не би држао„замрзнути конфликт“, жртвована страна имала је да се са тиме сложи.
НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ОКУПАЦИЈУ
Знало се да ће савремени кројачи мапе света ићи на то да се Косово и Метохија истргну из састава Србије. У осталом, зато је Србија онако сурово и нападнута 1999. године.
Патријарх Павле, знајући да ће доћи до таквих захтева, оставио је поруку како држава Србија треба да се постави у таквој ситуацији. Порука је била сасвим јасна: уколико дође до отцепљења Косова и Метохије и успостављања наметнутог решења изван уставно-правног поретка државе Србије, то третирати као окупацију ове српске покрајине!
Овако је дефинисан и став Српске православне цркве, изражен посредством њеног највишег тела – Светог архијерејског сабора. Када је 2005. године Савет безбедности Уједињених нација предложио да отпочну разговори о утврђивању „коначног статуса“ Косова и Метохије, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла, са свог ванредног заседања, упутио је поруку којом се тражи да се „узме у обзир интерес свих грађана“ који живе на овом подручју, јер „хлеба, сунца, воде и љубави Божје на Косову и Метохији има за све нас“. Истовремено је упутио и захтев: „Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије.“
По завршетку саборског заседања, 4. новембра 2005. године, патријарх Павле лично се обратио српској јавности: „Драга наша децо духовна, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве неодступно се моли Господу и узда се да се у овом одсудном часу, кад започињу разговори о статусу Косова и Метохије, најодговорније државе света и укупна међународна заједница неће огрешити о Божје и људске законе, ни оглушити о право и правду на којима почива међународни поредак. Само тако ће правда и истина надјачати самовољу и обесхрабрити насиље. Сабор напомиње да је у досадашњој људској историји било проклето све што је отето. Ни сада не би било друкчије.“
А онда упозорио и напоменуо: „На језику правде и међународног права свака помисао да се отме Косово и Метохија значила би да се пред очима целог света у XXИ веку, једној демократској држави усред Европе, силом одузима део територије, која уз то важи и као њена духовна колевка. И, ма колико би то било прикривено, тај чин отимања имао би суштински карактер окупације. Сувишно је помињати какве би то последице могло имати не само за Србију и Црну Гору, него и за будућност Европе и света. Једино се договором може доћи до компромисног и правичног решења. Ми не тражимо ништа друго него да се питање Косова и Метохије реши на исти начин на који су и друге европске демократске државе решиле слична питања.“
СИЛА БОГА НЕ МОЛИ, БОГ СИЛУ НЕ ВОЛИ
На крају патријарх Павле се још обратио својој духовној деци, верницима Српске православне цркве, с поруком: „Будите верни, храбри и јединствени! Чувајмо своју душу и савест! Тако ће бити сачувана и света, мученичка земља наших часних предака.“
Предлажући да се прогласи окупација Косова и Метохије, ако дође до његовог изузима из састава српске државе, а до чега ће потом и доћи 17. фебруара 2008. године, патријарх Павле није позивао у рат, али јесте сасвим јасно и одлучно изнео став непристајања на такво стање.
Кад постоји окупација, онда, по природи ствари, постоји и – „замрзнути конфликт“.
Знао је патријарх Павле да су данас прилике такве, а то је и пред овим аутором рекао, да се ми не можемо одупрети Америци и Европи да нам на силу одузму Косово и Метохију, али да има нешто што ми можемо, а то је – да се са тиме не сложимо!
И сам је знао често да каже ону народну изреку да „сила Бога не моли, али Бог силу не воли“, образлажући тако да ми у овом времену не можемо силом ни сачувати, ни повратити Косово и Метохију. Али, веровао је у Правду Божју, да ће се кад тад створити прилике када ће то бити могуће. Притом напомињући: ако будемо заслужили! (Зато и онај његов позив да будемо „верни, храбри и јединствени“ и да чувамо своју душу и савест!)
Шта би било да је после пада Србије под турску власт, у XВ веку, српски народ прихватио данас наметано гесло да је најгоре решење „замрзнути конфликт“?! Данас не би било конфликта о којем се говори, јер не би ни Србије било.
На жалост, „замрзнути конфликт“ некад је нужност. Томе нас учи и наша историја. Готово пет векова Срби су били у ропству под турском влашћу. Генерације и генерације Срба су се рађале и умирале у ропству. Колико су они могли поимати појам слободе, или појам српске државе? Нису имали ни једно, ни друго. Имали су нешто што надилази све то, што их је у том мраку очувало, имали су – свест! Свест о томе ко су, коме припадају, шта је то што се ни по цену живота не даје, за шта се ваља борити, чему тежити и да ће кад тад Добро победити! Бар кроз већину тих генерација људи су знали да ће с овог света отићи а да слободу окусити неће. Умирали су као робови, али у души нису били поробљени! Залагали су своје животе земаљске за слободу оних који ће доћи, али и за сопствену вечност изван мрака!
![]()
ЧЕКАЊЕ БОЉИХ ВРЕМЕНА
Без школа и књига, без учитеља и гласника, без иједног кутка кроз који нису дували ветрови са Босфора, чували су и неговали успомене на време када су њихови преци били слободни и када су имали своју државу. Чинили су то следећи предање и кроз усмену народну књижевност.
А, ипак – гледано из перспективе нашег времена – ко је могао поверовати, после векова ропства, да ће доћи слобода и да ће се поново васпоставити српска држава!?
Дошло је и до једног и до другог!
Кад је избио Први српски устанак 1804. године, Срби су били већ три и по века у ропству. Малена Србија (Београдски пашалук) имала је тада, како се процењује, тек 368.000 хришћанског становништва. Из тако малобројног народа устају групе одважних људи (устаника) против тада једне од најмоћнијих земаља света! И – успевају да за кратко време, већ на почетку устанка, ослободе девет од дванаест нахија Београдског пашалука! Устанак на крају јесте пропао, али су ударени темеље коначном циљу, ономе што ће касније доћи.
Да су Срби у тим вековима ропства прихватили наметнуто стање, Србија данас не би била Србија!
Чега год су се кроз историју одрекли – потписом на папиру или на други начин – данас нити помињу, нити имају право да помињу!
Противећи се да Косово буде независна држава, патријарх Павле није спорио ниједно национално и демократско право Албанцима и припадницима других народа који ту живе. У поменутом обраћању јавности, када је затражио да се питање Косова и Метохије реши онако како су то решавале друге европске државе, додао је: „Србија мора при том бити спремна да обезбеди праву и суштинску аутономију за Косово и Метохију, за све људе и народе који на њему живе.“
Настојање његово да се некако нађе заједнички језик између Срба и Албанаца видело се и из писма које је 1. јануара 1998. године упутио Студентском покрету за „албански универзитет н Косову“, поводом демонстрација на које су изашли два дана раније (30. децембра 1997) и тада издатог прогласа.
Пише патријарх српски Павле албанским студентима: „Ваше мирне демонстрације разумем, но стање на Косову захтева озбиљно, мукотрпно отварање свих питања која трују односе између наша два народа, као и њихових суседа, а потресају и читав европски простор.“
ГЛАС РАЗУМА
А онда, полазећи од себе, казује: „Поменух да сам ваш суграђанин, јер лична карта ЛЕТËРНЈОФТИМ, коју имам, издата ми је 1979. са подацима на шиптарском, а потом и на српском језику. Званични документ о себи, као епископу једне од најстаријих епархија Српске цркве и земље, имам најпре на туђем језику. Но, био сам дужан да поштујем ту принуду – ни једину, ни највећу – јер је такав, смишљено подметнут закон владао у средишту Старе Србије, преименоване у Аутономну Покрајину Косово. Ни до данас нисам променио личну карту. Више бих волео да се измене односи у том делу земље и да свима буду призвата основна национална, верска и сва друга људска права, али и дужности да свако поштује другог и другачијег од себе.“
И на то додаје: „Невоља је, међутим, што се на те измене гледа као на одмеравање снага, уместо разумног, реалног суочавања разлога и разлика. Са једне стране, ваши национални предводници на привидно другачије начине, са подељеним улогама, мисле исто и имају само један циљ, а ви ако и добро знате који је, можда не слутите чему он води. Званична српска политика, опет, затворена у себе, неће моћи да овлашћено представља праве интересе свога народа, све док не окупи најпозваније, најтрезвеније људе добре воље, способне да разумеју, стрпљиве и да разувере, достојне поштовања за сваки разговор и договор. Да је од једноумља политичке идеологије опасније национално једноумље у то нас је уверио недавни рат и његове претешке последице.“
Завршавајући писмо, патријарх Павле поручује: „Трпљење је достижније од исхитрених захтева и много шта још морамо сви поднети, док се не изврше корените промене стања, без кога нема опстанка, ни вама ни нама, ни другима око нас. А опстати можемо, како и сами кажете у свом прогласу, ако се не тражи победник над противником, већ ако у свакој прилици поступамо као људи, по вечној правди Бога јединога. Њему се молим за добро свих народа ове земље, а пре свега за вас младе, да бисте живели боље, достојније људи, него ми у досадашњим, наопаким временима.“
Чинио је све што је могао да превлада глас разума; да не дође до рата. А када је, ипак, до рата дошло, док су колоне Срба напуштале Покрајину, он је ишао на Косово и Метохију да, колико је могао, заштити и утеши оне који су остали и који су страдали.
Речи патријарха Павла остале су да подучавају и да – опомињу!
