Прочитај ми чланакИако господин Јанић види себе изнад подела на лево и десно на политичком спектру, радо сврстава своје политичке неистомишљенике у леве или десне. Најтужније је што је, пробудивши се из платоновског сна, изабрао, како и сам каже, другу Србију, ону која је морални и институционални генератор декаденције савременог друштва у којем живимо.
Без обзира што за отрежњујуће НАТО бомбе које су, између осталих локација,1999. пале на зграду РТС-а, можемо кривити и наше властодршце тога времена (међу којима је и тадашњи министар за информисање у Влади Мирка Марјановића), подсетио бих господина Јанића да је неко, ипак, морао да притисне и дугме за лансирање бомби. То ипак нису били властодршци оног времена, колико год то можда неко прижељкивао.
И зато не постоји компромис, нити постоји начин, нити идеја, нити перспектива, нити обећана будућност због које би Србија требало да постане чланица НАТО пакта. Срби су кроз историју и без државе опстајали или под окупацијом или служећи интересима јачих, ратујући за друге, користећи привилегије да неке будуће генерације досањају свој национални сан: да имају своју слободну државу. Сеобе Срба у Аустро-угарску, а потом и у Руско царство пренеле су нам историјско искуство да кад ратовање за туђина престане, престају и привилегије, а добровољна и истовремена насилна асимилација почиње. Не верујем да је то ико боље објаснио од Милоша Црњанског.
Југослав Кипријановић
Зашто би Србија, оваква каква јесте, ограничене слободе и под окупацијом 15% своје историјски најзначније територије у потпуности предала своју, још увек какву-такву, позицију да може да изабере како жели да организује живот својих грађана?
Најпоразније је што господин Јањић, који тугује за организованом другосрбијанштином,изоставља суштину: комплетна декаденција савременог друштва у коме живи Србија измишљена је након 5.октобра 2000, а пре 2012: од куповине диплома, преко скупштинског гласања на звонце, ”државног удара” на правосуђе, аутизма Уставног суда, Агенције за борбу против корупције и Регулаторног тела за електронске медије, да би преко ”Великог брата”, првог ријалитија на Б92,медијског стручњака Небојше Крстића и апологете свих власти Лазара Ристовског, стигли и до измештања преговора о Косову и Метохији из Савета безбедности УН и бриселских споразума, започетих Борисом Тадићем и Борком Стефановићем…
А што се медија и опозиције тиче, да се приметити Јањићев жал за медијском стратегијом покојног Микија Ракића и Небојше Крстића и чувени спин о клерофашизму измишљеног трилинга ”Двери-Образ-Наши”.
На срећу јавности, Двери су парламентарна странка и свако ко жели може да се информише и о њиховом раду и ставовима. Тако се та медијска мантра развејала када су грађани, а и новинари, међу њима, упознали Бошка Обрадовића и посланике Двери. Изгледа да за тим временима жале само још Зоран Јанић и Небојша Крстић.
Србија никад неће ући у Европску унију не зато што никад неће испунити тражено, већ зато што европској бирократији у Бриселу одговара Србија ван Европске уније, оваква каква је: неуређена, коруптивна, са јефтином радном снагом, бесплатним сировинама и природним богатствима, са памећу коју извози, а са албанским парадајзом, апатијом, безнађем и очајем који увози.
Зато Бриселу треба коначно рећи НЕ и окренути се себи и својим интересима, да бисмо имали икакву шансу. Овако је немамо. Како је Црњански још 1935. у чланку ”До тога мора доћи” пророчки упозорио: ”Све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса.” Крајње је време да га послушамо.
